Крст на крижу 2 – Србенкa (2)

„Печат“ објављује одломке из књиге „Крст на крижу 2“ која на преко 500 страница доноси „нове приче које додатно осветљавају односе Срба и Хрвата“. Први део књиге доживео је осам издања и продат је у више десетина хиљада примерака

У данашњој Хрватској, сада већ неколико деценија након њеног настанка, постоје три категорије младих Срба, тачније потомака српских родитеља. Та мала, за сваки утицај отворена, ничим оптерећена бића одрастају онако како то желе најпре њихови родитељи, а значајним делом и средина у којој расту.

ФЕНОМЕН КОНВЕРТИТСТВА Прва категорија су деца чији родитељи, Срби, више нису оно што су им били преци, одбијају да се изјасне као Срби, користећи одредницу „неопредељени“, или су „превазишли“ и ту прелазну фазу па се декларишу као Хрвати. Немало таквих и службено су променили веру, узели исписнице из Српске православне цркве, постали католици, променили презиме, име или обоје, и декларишу се као Хрвати.
Своју децу усмеравају ка хрватству, одгајају их као Хрвате, избегавају контакте с рођацима, посебно онима који су напустили Хрватску, сваку прилику користе да покажу приврженост и оданост новој националној и верској адреси.
Из ове групације, а историја је то доказала на изузетно бруталан начин, кроз време настају радикални Хрвати, екстремни националисти, шовинисти, усташе… Феномен конвертитства.
Другу категорију чине потомци Срба који још имају храбрости, самопоштовања да, макар и тајно, одржавају традицију предака. Кад обиђу завичај, места где су рођени или где су им рођени родитељи, посете локалне православне цркве, гробља, јаве се родбини. Они својој деци не говоре ништа, пуштају да време и околности учине своје. Не одгајају их као Србе, али ни као Хрвате. На питања сопствене деце, која задиру у сферу идентитета, одговарају неодређено, у смислу да то није важно већ је пресудно какав је ко човек. Већина деце из оваквих бракова ипак заврше на страни хрватског идентитета, али има и оних који, по спознаји историјата сопствене породице, упадају у дубоке личне драме, крећу с копањем по својој и прошлости својих родитеља, трагају за тачком ослонца, посрћу у кризи идентитета.
Трећа категорија је малобројна, али постоји. Чине је Срби у Хрватској који се максимално труде, без обзира на цену (а она често није мала) да децу подижу у традицији православља, с потенцирањем и одржавањем осећања припадања српском народу.

ПОРОДИЧНА ДРАМА У овој подели, најрањивија је друга категорија. Деца из овог оквира потпуно неспремна упадају у ситуације које су трауматичне, врло болне. То су оне ситуације кад средина о неком појединцу, у овом случају из српског народа, зна више него он сам.
Загребачки филмски редитељ Небојша Слијепчевић, опредељен ка документаристици, снимио је на ову тему филм „Србенка“. Назив је изведен из срца једне породичне драме, кад мала, седмогодишња Српкиња, која живи с убеђењем да је Хрватица, једнога дана долази кући уплакана, стаје пред мајку и пита: „Мама, јесам ли ја Србенка?“ Дете не зна чак ни то да се не каже Србенка, већ Српкиња.
А како је сазнала да је Српкиња, да је оно што јој родитељи, из разлога њима добро знаних, никада нису рекли? Рекла су јој деца, њени мали другари, из школе, са игралишта, деца из породица у којима се и те како води рачуна ко је ко, иначе како би та мала бића уопште знала нечију националну припадност.
Подсетићу овде – не први пут и не без разлога – на Жељка Керума, некадашњег градоначелника Сплита, који је, одговарајући на питање новинара Хрватске телевизије А. Станковића, да ли би прихватио да му ћерка или сестра склопи брак с неким Србином или Црногорцем, без размишљања одговорио не, а на додатну дилему због чега, казао: „Тако смо одгојени.“ Крајње искрена и савршено тачна дефиниција. Она нам објашњава како су то деца, друштво мале Српкиње, знала о њој оно што она сама није знала.

ДОГМАТСКИ СТАВ О РАТУ Слијепчевићев филм добио је неколико значајних награда широм света, успео је да ову болну, у хрватском друштву потиснуту тему, извуче на површину и постигне основни циљ – да се о наведеној појави размишља и разговара. Могу ли овакви филмови нешто да промене? Колективну перцепцију хрватског друштва или став појединца, на пример? Ту немам ни најмању дилему: не могу.
Хрватско друштво – верујем, досадашња пракса то доказује – никада неће ни дотаћи, а камоли прећи линију иза које делови заједнице или цело друштво, реагује; групно, колективно, кроз протесте, трибине, митинге… а све у жељи да се заустави антисрбизам, осетљива и девијантна појава.
Тако нешто у овој земљи не треба очекивати. Зашто? Из разлога што хрватско друштво већински не сматра да је постојећи однос према Србима проблематичан, да га треба мењати. Срби у Хрватској имају статус припадника „злочиначког, агресорског народа“. Хрватска политика, странке, покрети, политички активни појединци, свеучилишни професори, тзв. јавни радници… са жестином којом се бране религијске догме бране тезу да је Хрватска 1991. године нападнута од стране Србије, уз помоћ ЈНА и Срба из Хрватске.
Ову поставку, дефиницију рата у Хрватској, са српске стране нико не оспорава и отуда „легитимност“ сваком Хрвату, који то хоће, да се према Србима понаша сходно сопственом опредељењу и размишљању. А то и такво понашање остатак хрватског друштва не осуђује, јер креће од става да су Срби у Хрватској – агресори.
Наравно, предзнак је сасвим супротан, агресије је било, али од стране хрватског режима а у жељи да се ова република отцепи од Југославије, осамостали. Нова хрватска власт напала је 1990/91, најпре политички, вербално, медијски а потом и оружано Србе у Хрватској, касарне Југословенске народне армије и изазвала рат (сасвим свесно, што је Фрањо Туђман 1992. године, на Тргу Бана Јелачића у центру Загреба, и признао) а онда тај рат свету представила као ослободилачки, као отпор „великосрпској агресији“.

ПОРЕКЛО СЛИЈЕПЧЕВИЋА Колико је у Хрватској укорењено, изведено на раван религијског веровања, мишљење да је та данас међународно призната држава почетком 90-их била нападнута и колико је опасно тако мишљење оспоравати, говори и чињеница да је Небојша Слијепчевић на сам почетак филма ставио уводну напомену у којој се каже да је на Хрватску 1991. извршена агресија. Компромис, амортизер за очекиване нападе с хрватске стране, лично убеђење? Шта год да је од тога, мотив Слијепчевића да направи филм „Србенка“ крајње је частан. Али и тај мотив има своју сложену структуру и није без дубоких личних веза с овом темом.
Наиме, Слијепчевић је 11. новембра 2018. године, поводом премијере свог филма у Београду, дао интервју „Вечерњим новостима“ у којем недвосмислено каже да потиче из брака двоје Хрвата. У марту те године, говорећи на исту тему за „Новости“, недељник Српског националног вијећа из Загреба, Слијепчевић себе условно представља као Хрвата, изводећи то из чињенице да му се родитељи, како рече, изјашњавају као Хрвати. Па ваљда сам и ја по тој логици Хрват, казао је.
Е, сад. Упркос могућим коментарима, за које унапред знам какви могу да буду, у обавези сам да кажем и следеће: Ниједна хрватска породица, хрватска у смислу националне припадности, свом потомку не даје име Небојша. До сада тако нешто није забележено. Друго, презиме Слијепчевић непознато је код Хрвата. Потиче из Источне Херцеговине, с извориштем у селу Самобор, код Гацка, а налазимо га у још неколико села с простора тзв. Старе Херцеговине. Пре ратних сукоба 90-их Слијепчевића је било у Херцеговини, Босни, понека породица у Северној Далмацији, на Банији и у Славонији. Сви су били Срби, углавном с породичном славом Свети Сава.
А како су родитељи Небојше Слијепчевића постали Хрвати, упркос томе што су сину, рођеном 1973. године, дали једно од најсрпскијих имена, питање је које помало пробија ону троделну поставку с почетка текста и отвара четврту димензију. Посебно ако се томе дода чињеница да „Србенка“ није једини документарни филм у којем се њихов Небојша бави страдањем и мукама Срба у Хрватској. Снимио је он и филм „Правда“ с идејом да покаже како су Србима из Бјеловара и околине, далеко од ратних линија, локални Хрвати почетком 90-их минирали и отимали куће.
Како год било, Слијепчевићева одлука да се позабави темом положаја деце у Хрватској чији су родитељи Срби заслужује поштовање. Који су стварни домети овог филма? То никада нећемо сазнати, јер страх Срба у Хрватској је дубок, тежак и сталан. И сам Слијепчевић је признао да га је изненадило колико Срба је одбило да се појави пред његовом камером и каже: Да, ја припадам српском народу.
Иначе, Хрватска радио-телевизија је одбила да прикаже „Србенку“, упркос чињеници да је тај филм добио двадесетак међународних награда широм света.

Наставиће се