Хазард погрешним картама

Промашене процене и очекивања вратиле су се Западу као бумеранг: економским блицкригом Русија није бачена на колена, није дошло до социјалних немира, Владимир Путин је постао још популарнији, а на Западу инфлација драматично расте с непредвидивим последицама и могућим социјалним експлозијама

Aко су сви у рату и око рата у Украјини, и Запад и Русија, заиста играли на време, једна од тих рачуница се, очигледно, показала и показује као погрешна. Ко је, дакле, играо погрешним картама и по погрешном сценарију? Запад је, да подсетимо, а ово је од почетка био фронтални, иако формално необјављени рат Запада с Русијом „до последњег (несрећног) Украјинца“, у сукоб ушао са стратешком идејом и намером: да изнури и „понизи Русију“, да је економским блицкригом „баци на колена“ (Москви је само досад уведено око 6.000 различитих санкција од којих је свака нова требало да буде болнија од оних претходних), како јој никад више не би „пало на памет“ да предузима било какву агресију.
Запад је у тим сценаријима (испоставиће се погрешним) видео, и све чинио да до тога дође: неминовни „руски пораз на бојном пољу“, експлозија социјалног незадовољства, драматично растакање Путиновог политичког капитала, с неизбежним пучем против „тиранина у Кремљу“. Ако и не би било пуча, а његов иницијатор и подстрекач је „виђен“ (и прижељкиван) у најближем председниковом окружењу, у оптицај је пуштена прича о његовом брзом одласку, не само са политичке, него и животне сцене: у политичким и медијским круговима подигла се, с позивањем на „поуздане обавештајне изворе“, заглушујућа бука о Путину као неизлечивом пацијенту. Све док први човек ЦИА Вилијем Бернс није пресекао те спекулације: „Путин је здрав, исувише здрав“.

[restrict]

Страх од „руске зиме“

Констатација која је додатно забринула многе на Западу, у часу када је већ бивало очигледно да се у проценама онога шта ће „снаћи агресорску Русију“ играло с погрешним картама. Руска економија је, упркос тако ригорозним и разарајућим санкцијама, није посрнула, захваљујући превасходно енормно увећаним приходима од продаје енергената, рубља је ојачала, а Путин, здрав као дрен, никад популарнији. Погрешне процене вратиле су се Западу као бумеранг. Стишава се еуфорична подршка Украјини, све је уочљивији политички замор од „украјинске теме“, све је ређе то прва медијска вест. Инфлација у западни земљама драматично расте, бивајући за владајућу политичку елиту тешко искушење, с непредвидивим последицама и могућим социјалним експлозијама. Страх од „руске зиме“, и драстичне несташице енергената, увлачи се већ у кости, упркос незапамћено ужареном лету.
Политички кошмари, који не морају бити директна последица украјинског рата, али индиректно јесу, однели су већ с политичке сцене надменог Бориса Џонсона и „супер Марија“, моћног а малерозног италијанског премијера. Уздрман је и најмоћнији европски двојац, француски председник и немачки савезни канцелар. Емануелу Макрону је неуспех на парламентарним изборима осетно „скресао крила“, а Олафу Шолцу популарност такође осетно (о)пада, што се његовим претходницима, у сасвим друкчијим, истина, временима, није догађало на самом почетку (непуна година дана) владавине.
Збуњујућа чињеница за Запад, а разочаравајућа за Кијев и (пре)експонираног (у почетку је то деловало као вешт и успешан медијски пројекат) украјинског председника Володимира Зеленског: несустало „упумпавање“ оружја у Украјину није довело до очекиваног преокрета на ратном попришту и у медијски, на западу, громогласно најављиваној украјинској контраофанзиви. Напротив. Све је више украјиске територије под контролом руских снага. Не само у Донбасу. Реско упозорење шефа руске дипломатије Сергеја Лаврова да ће, ако Запад и даље буде упумпавао оружје у Украјини, неминовно доћи до промене „географије рата“. Испоруке модерног западног наоружања угрожавају безбедност новопрокламованих република на истоку. И неминовно ће, као одговор на то, довести до дејства руских снага далеко од територије Донбаса, на запад Украјине. Упозорење (и претња) шефа руске дипломатије изазвало је у западним престоницама узбуну и различита реаговања. Немачка (не само страначки зелена) министарка спољних послова Аналена Бербок „прочитала“ је упозорење (искусног) руског колеге као „пропагандни блеф“. Владислав Зубак, професор међународне историје на Школи економије у Лондону, међутим, упозорава да „реторичка порука коју Лавров шаље Западу гласи: што рат буде дуже трајао (због убрзане испоруке оружја Украјинцима) више ћемо тражити“. И добити.
Кључно питање које се све учесталије чује на западу гласи: може ли заиста Украјина, и уз издашну војну и финансијску помоћ која се Кијеву шаље, да преокрене ратну ситуацију. Медији су недавно издашно цитирали констатацију Бери Позена, професора политичких наука (посебно се бави питањима и проблемима безбедности) са Института за технологију у Масачусетсу (МИТ), из ауторског текста у „Форин аферсу“: „Украјинска и западна очекивања да ће победити Русију личе све више на фантазију“. И да је време за друкчији преокрет -проналажење дипломатског компромиса. Управо оно што званични Вашингтон, све до сада, није хтео. И даље је, очигледно, стратешки наум да се „изнури Русија“. Због тога с оне стране Атлантика није потекла, не бар јавно, ниједна мировна и дипломатска иницијатива која би могла да допринесе, учинковито, не само окончању рата, него и свих проблема између Запада и Русије који су, највећим делом, и довели до рата.

Страх од Трамповог повратка

Иако Запад, бар „споља“, делује у овом часу монолитно, у челичном вашингтонском загрљају, све су уочљивије разлике о томе „шта даље“. Вашингтон, Лондон и Варшава су радикални и искључиви: треба слати оружје да би се, без обзира колико рат трајао, неизоставно, „победили Руси“. У Паризу, Берлину и Риму су, макар тихо, склонији што хитнијем проналажењу решења, не само за сукоб у Украјини, него и санкције уведене Русији, које се, као бумеранг, враћају усијавањем политичке, економске и социјалне атмосфере до експлозивности. У све жустрије расправе на ове теме, укључио се и (фамозни) Френсис Фукујама. У разговору с новинаром „Дојче велеа“, аутор „Краја историје“ и отворени русофоб (пружа, иначе, снажну подршку Алексеју Наваљном, због чега му је забрањен улазак у Русију), пожурује Украјину и Запад, да се ово лето искористи за снажну и успешну контраофанзиву „како би се спасло јединство и солидарност у западној алијанси. Фукујама се, наиме, плаши продужења рата, чему, иначе, Вашингтон пресудно доприноси. Верује да би рат могао да потраје до председничких избора у САД, а то би, према њему, са све извеснијим повратком Доналда Трампа у Белу кућу, представљало катастрофу. Трампов повратак би, упозорава ужаснуто Фукујама, „Русији решио све проблеме“. Уз објашњење: могао би да оствари претње о повлачењу САД из НАТО – а, разбио би, сасвим сигурно, садашње јединство алијансе (Трампови републиканци су се, вели, већ изјаснили против пријема Финске и Шведске) и јединствени фронт против Москве. Због свега тога је, за опстанак јединственог Запада, од кључне важности да Украјина поново преузме југ земље. Он је, с поморским лукама, важнији од Донбаса…
Руски председник Владимир Путин рат у Украјини ставља у контекст егзистенцијалне борбе са Западом чији ће исход променити глобални поредак. Није, дакако, у томе усамљен. И Запад с наглашеном узнемиреношћу прати контуре тог новог, наступајућег, глобалног поретка. Не само кад је све снажнија интегрисаност у оквиру БРИКС -а и све уочљивија привлачност ове формације (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужноафричка Република) која чини 40 одсто светског становништва, као алтернативе западном систему, за друге земље Азије, Африке и Јужне Америке.
С наглашеном узнемиреношћу дочекана је и праћена посета Владимира Путина Техерану, на самит тројке, ирански председник,( текста Лорен Бантон), као домаћин и турски председник Реџеп Тајип Ердоган. Оксфордски професор, експерт за Русију, Марк Алмонд је у том самиту видео „застрашујућу перспективу“: самит је демонстрација новонастале антизападне, антидемократске алијансе која се протеже од руба Источне Европе до Јужног Кинеског мора, с мајком Русијом у центру. Слично виђење је имао и „Њујорк тајмс“: Путиново путовање показало је како сукоб у Украјини уједињује две регионалне силе изоловане од Европе и Сједињених Америчких Држава и мења геополитичке калкулације и односе у свету.
Путин се у Техерану састао и са иранским верским вођом Хамнеијем. Западним медијима и политичким круговима посебну пажњу изазвала је Хамнеијева изричитост којом је подржао руску „специјалну операцију“ у Украјини: ако му је пут отворен, НАТО не види границе, да није заустављен у Украјини, после извесног времена почео би рат под кримским изговором. Треба због тога бити будан, упозорио је Хамнеји због „преварних акција Запада и „јаких, лукавих“ Американаца. НАТО без граница и ограничења? Идеје о глобалном војном савезу, који се више не би „везивао за географију“ (не би био само трансатлантска алијанса) него би укључивао и земље са „сличним културним, цивилизацијским и политичким вредностима“. Оне су, међутим, на последњем „историјском“ (та ознака се олако и без разлога често везује за овакве скупове) НАТО самиту у Мадриду добиле конкретније обрисе и – намере. На самит су, први пут, наиме, позвани Јапан, Аустралија, Нови Зеланд и Јужна Кореја. И опет је, иако се с тим јавно није баратало, у питању географија: била је то недвосмислена порука Кини.

[/restrict]