ДНЕВНИК ПОЗОРИШНОГ КРИТИЧАРА – Трговина душом и спектаклом

Мегаломанија је суштина описа места, где се игра спектакл „Мефисто“, у драматизацији и режији Хариса Пашовића. „Ја сам широко захватио у овој представи, нисам сужавао причу, следио сам роман, а чак сам нешто и додао – контекст“, рече у интервјуу новосадској штампи редитељ

У комбију, који су љубазни домаћини из Српског народног позоришта послали по званице за „Мефиста“, громогласно најављене премијере некада култног редитеља, Хариса Пашовића, малобројни путници су се видно „потресли“ на вест, да ће представа трајати четири сата, плус једна пауза …Носећи у сећању не тако давно виђен исти наслов, драматизатора Федора Шилија и редитеља Бориса Лијешевића, на текућем репертоару Новосадског позоришта, који траје око два сата, нико се није сетио да вирне на сајт СНП и провери трајање Пашовићеве драматизације славног романа Клауса Мана. Што се критичара, који за вас записује ове редове тиче, само да је тај податак неко напоменуо у позиву, овог текста не би било, нити би се бацало у авантуру путовања у Нови Сад, Европску престоницу културе 2022 (чија је Фондација копродуцент ове представе), јер на све треба додати и три сата путовања тамо-назад…
О неком слављењу успеха најављеног спектакла нема ни речи, јер смо трчећим кораком ускочили у комби добрано после поноћи, право из гледалишта сале „Јован Ђорђевић“, чија је огромна сцена погоднија за слетове (што је најприближније овој представи), а онда и опере, грандиозне замисли и још монументалније режије ангажованих сценских догађања. Мегаломанија је суштина овог описа места, где се игра спектакл „Мефисто“, у драматизацији и режији Хариса Пашовића. „Ја сам широко захватио у овој представи, нисам сужавао причу, следио сам роман, а чак сам нешто и додао – контекст“, рече у интервјуу новосадској штампи редитељ.
Сценографија Небојше Антешевића је сцену оголела, дајући јој могућност за неколико дубина, које отварају нове „контексте“, углавном нацистичко окружење, којем се предао глумац Хендрик Хефген, сценски Мефисто. Пројекат настао за идеју „Тврђаве мира“, Европске престонице културе за 2022 годину, акцентујући важност културе сећања и „апелује кроз културу на неговање мира и дијалога“. Колико културе!
Млади Аљоша Ђидић часно се носио са режијски презахтевном главном улогом и све своје (импресивне) снаге је утрошио на јачину глумачког израза, да би допро до гледалаца са огромне сцене, која је успоравала радњу и упорно је чинила недовољном да испуни толики празни простор. Зато се прибегавало више кореографији, него режији, уводећи много ликова, који су покушавали да савладају многе метре мизансцена, губећи у путу тачност играња. Прејако, срачунато на ефекат, насилно грандиозно, као филмови Хитлерове редитељке Лени Фон Рифенштал, у сврху пропаганде Трећег Рајха.
Главна атракција ове четворосатне саге (у чијој основи је интимна драма глумца у смутном времену) је Мирјана Карановић, у улози Адолфа Хитлера! Подражавајући вођине одсечне говоре, који на немачком звуче као лавеж, ходајући међу потчињенима као господар међу робовима, обрисаних емоција, а преувеличаног ега, Мирјана Карановић је уверљиво показала зликовца, коме жртве не значе ништа, заслепљеног политичком митоманијом, који живи у сопственом первертираном свету. Но, осим што је то неминовно гротескно и изазива стални осмех на уснама, право питање је, чему та травестија и шта је она имала да покаже? Женски принцип као парадигму зла? Сексуалну и сваку другу недовршеност као органичност злочина?…
Непријатно изненађење је, такође, изазвала нелагода гледања новосадских глумаца, које знамо као продуховљене, истините, аутентичне, софистициране у испољавању драмске радње и високих позоришних страсти. Овога пута, велики ансамбл, четрдесетак људи ( плус гост, Миодраг Кривокапић), упрегнуо се у имитирање спектакла, појачавајући и персифлирајући, уместо да правдају и бране своје ликове, па били они и носиоци идеологије нацизма, „нулте тачке зла ове цивилизације“(Харис Пашовић).
Премијерне стојеће овације су биле френетичне, чуо се податак да је и реприза „Мефиста“, којом Српско народно позориште завршава сезону у години свог града као Европске престонице културе, распродате до последњег места заиста импресивно великог гледалишта сцене „Јован Ђорђевић“. Пашовић је понављање истог наслова у два новосадска позоришта, што се уобичајено не ради, објаснио тиме, да се са СНП о режији „Мефиста“ договорио пре двогодишњег прекида рада, због пандемије.
Али, о својој потреби да засени гледаоца трајањем „спектакла“, о нужности за непотребном, сировом голотињом на сцени (што је демонстрирао и у својој претходној режији, „Госпођици Јулији“), о готово бласфемичном убацивању баналне садашњице у поменути „контекст“ Мановог ремек дела, о омасовљавању радње, која тражи вертикалу, а не хоризонталу, ни редитељ (који је и аутор драматизације романа), ни драматуршкиње (Николина Ђукановић и Александра Плескоњић) нису написали ни реч, бар у прескромној програмској књижици, што се држи у рукама у току гледања упризорења на сцени.
Слава, коју је Харис Пашовић заслужио својим ангажманом на новосадској Академији уметности, у Позоришту „Промена“, на сцени ЈДП, са својим „Буђењем пролећа“, на пример, привући ће гледаоце и на његове две представе, које је у протеклој сезони режирао у Београду и Новом Саду. Гарантовано, и на опет громко најављен пројекат у следећој сезони, представу у Београдском драмском позоришту, где ће, у току исте вечери, објединити три Чеховљеве драме! А то ће тек трајати!
Надамо се да неће, као приликом премијере „Мефиста“ у СНП, крај представе дочекати много мање публике, него што је било на почетку, захваљујући паузи..
„Велика излазност“, рекао би незаборављени Ђуза Стојиљковић.