ДЕЧАК ИЗ ВЕЧНЕ БИБЛИОТЕКЕ

Дејан Вукићевић (1965–2022)

Круну његовог књижевног рада представља избор приповедака под насловом Приватна антологија, у едицији Атлас Српске књижевне задруге, неколико месеци пре изненадне и кобне болести. У том избору показао се као одличан приповедач, мајстор, чаробњак необичних тема и приповедачких решења

Рај сам одувек замишљао као својеврсну библиотеку“ (Борхес) писало је, лепим словима ћирилице, на неком картону-плакату, у канцеларији Дејана Вукићевића.
Канцеларија пак до пре неки дан његова (и Јасминина) налази се у Народној библиотеци Србије, у којој је Дејан радио – „водио“ Фонд старе, ретке и минијатурне књиге.
Рођен у Краљеву, 1965, умро овог јуна, сахрањен на Видовдан у Конареву код Матарушке Бање.
Био је највише писац, прозаист, а радио као библиотекар, библиограф, уредник. У пословима Народне библиотеке обављао многе дужности. Уређивао Гласник НБС.
Магистрирао на Филолошком факултету, са библиографијом часописа „Дело“ (1954–1992). Та књига има 857 страна. Израдио велики број библиографија српских писаца, међу којима и аутора овог некролога. Зналац библиографије, коме ништа није могло промаћи, био је зналац књиге и свега око писаца и књига – на њега се заиста могло ослонити, у њега се поуздати. Од њега учити.
На истом факултету докторирао на „Завичајним фондовима“. За научни и библиотечки рад добио је најугледније награде: „Стојан Новаковић“, „Марија Илић Агапова“, „Јанко Шафарик“, „Дејан Медаковић“.
Награде је примао као и све друге дужности – није се њима хвалио и гордио.

Приповедач

Није рекао, али слутим да би му више било стало до неке књижевне награде, које су у његовом случају изостале – није их ни тражио.
Као прозаист, огласио се са четири књиге прича: Корота, Алеја бизарних кипова, Омама, Нокат и месо, као и са два кратка романа: Бодило и Церебрум.
Круну његовог књижевног рада представља избор приповедака под насловом Приватна антологија, у едицији Атлас Српске књижевне задруге, неколико месеци пре изненадне и кобне болести. У том избору показао се као одличан приповедач, мајстор, чаробњак необичних тема и приповедачких решења. У поговору овог избора песник Владимир Јагличић пише: „Вукићевићев јунак је гротескно сличан паганским некаквим изобличењима, онаквим каквим су их, на својим сликама, каткад, представљали Бош, Гоја или Месершмит. То је, ето, њихова права слика, али је питање желимо ли ми то да видимо, или нам је боље (и социјално корисније) превидети и прећутати. Вукићевић, ето, није (прећутао).“
У есеју о евокацијама детињства у Дејановим причама (Политика, 27. децембар 2014) написао сам: „У приповеци Амаркорд или варка писац је применио поступак документарног сећања. Средство документарног представља памћење по принципу фотографија, а удео и оптика сећања комбинује лични емотивни приступ са аутобиографским сликама…“
Дејанове приче имају поезије онолико колико проза може да прими. А његова реалистичност има онолико фантастике колико гротеска може да је садржи.
Прва и последња прича су о мајци. (Покрај оца и мајке је и сахрањен.) Неговао је више начина приповедања, користио неколико речника српског језика, „од аргоа до стручне терминологије“ (Јагличић).
Био је изразито писмен и прецизан – књига Приватна антологија нема, чини се, ниједну грешку.
У савременој српској прози његово приповедање било је у сенци. Били су мали тиражи, био је без публицитета који омогућује припадност – политичку или поетичку, или какву другу. Дејан је био само свој.
Све то говори о моралном профилу писца нашег доба. Тај профил оцртавао се годинама.

Библиограф

Израдио је библиографије многих српских писаца, затим Библиографију српских речника, Библиографију српских енциклопедија и лексикона, Библиографију прилога у краљевачкој књижевној периодици.
На самом почетку овог века радио је, некако у исто време, две библиографије: Матије Бећковића и моју. Објављене су као засебне књиге. Деценију и по касније, у једном разговору, напоменуо је како ме је још онда питао желим ли да нешто из своје Библиографије изоставим (нешто где је о мени писано неповољно и томе слично).
„Лаки је рекао да не избацујем ништа. И Бећковић је рекао да све остане!“ То му је значило. Његово је било да пита. А о нама је знао све.
Почетком ове године радио је Библиографију Српске књижевне задруге 2002–2022. Остало му је још да унесе нове наслове, штампане о 130. годишњици СКЗ… Са болесничке постеље оставио је аманет колегиници Гордани Ђилас – да његову књигу доврши за јубиларно плаво Коло.
Пре двадесетак година, кад смо се упознали, штампао је књиге латиницом, приговарао ми појачану љубав према српском народу (коју је он негде приметио)… Мењао се и растао, као неки драги, искрени дечак. У телефон уградио ћирилицу, почео да шаље поруке Догодине у Призрену!
Спочетка није знао ништа о пореклу својих Вукићевића. А било му је драго кад бих му рекао да је он Васојевић од старине. И смешкао се кад му кажем да ме ликом подсећа на хајдука и јунака Станоја Главаша… Чешће на Лазара Мутапа!
Нестао за четири месеца болести, а ведрина и побожност зрачиле су из његовог све слабијег гласа, из његових СМС порука.
Једна од последњих била је: Моли се за мене. Бог зна да си добра душа!
Молим се да га Господ распореди у Библиотеку – има он још доста вечног посла за српску књигу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.