Зона забрањеног лета

Треба ли да се уплашимо због тога што шеф руске дипломатије није успео да стигне до Србије? И какве закључке из овог случаја треба да извучемо

Није Сергеј Лавров, министар иностраних послова Руске Федерације, ни морао да дође у Београд, као што на крају и није, да бисмо захваљујући таквој његовој посети видели ко нам је пријатељ. И ко то није.
Додуше, све смо то већ и знали; они који су своје небо својевремено отворили за НАТО авионе да нас бомбардују сада су га затворили за долазак руског дипломате. Бомбе су пожељне у свету у коме је разговор непожељан. А Црна Гора се са извесним закашњењем придружила агресији на саму себе, таман на време да се (поново) обрука. Дритан Абазовић, који је за премијера Црне Горе изабран баш као што је и Црна Гора изабрала да уђе у НАТО, дакле, тако што Црногорце нису ни питали јер нису смели, рекао је да овим поводом не треба да се прави „никаква драма“.

БЕЧКА КОНВЕНЦИЈА Елем, као што је познато, договорени долазак шефа дипломатије Русије у Србију отказан је зато што три чланице НАТО-а из окружења Србије – Бугарска, Северна Македонија и споменута Црна Гора – нису дозволиле Лавровљевом авиону да прелети преко њихових територија.
Трагикомична је овде, наравно, позиција Северне Македоније. Подсећања ради, погледајте било који географски атлас: није Северна Македонија морала да забрањује Лаврова да би га спречила да доспе до Србије, али чула је и она да се коњ поткива па је и сама подигла ногу.
Уосталом, нека их да се надају да ће неко приметити исказани ентузијазам. Али све је то, ваљда, очекивана последица одлуке да се одрекнете сопственог имена у замену за улазак у организацију (Европску унију) која о томе с вама неће ни да преговара; подсетимо, упркос вољи народа исказаној бојкотом референдума 2018. године, али ко још за то (народ) мари у том свету НАТО демократије. О њему се, наиме, одлучује иза затворених врата Билдерберг групе која управо заседа у Вашингтону Д. Ц.
Тамо су, да добију инструкције, у сасвим транспарентном и крајње демократском маниру без икаквог присуства јавности отишли и председник Европског савета Шарл Мишел и генсек НАТО-а Јенс Столтенберг, и саветник за националну безбедност председника САД Џејк Саливен, директор ЦИА Вилијам Бернс, и уз њих Хенри Кисинџер, и директори „Фајзера“, „Мајкрософта“, „Гугла“, Жозе Мануел Барозо који је из Европске комисије доспео до места председника „Голдман Сакса“, Дејвид Петреус из ККР-а…
Него, тек да бисмо схватили размере онога што се догодило успостављањем зоне забрањеног летења око Србије, вреди споменути Бечку конвенцију о дипломатским односима из 1961. која у својој преамбули подсећа да су „све нације од древних времена признавале статус дипломатских представника“ и полази од „суверене једнакости држава“ у „промоцији пријатељских односа међу народима“.
Укратко, разговор уместо бомби (или каменица, и тако још од каменог доба), а у свом 40. члану ова конвенција прецизира и обавезе примењиве у случају какав се догодио нама и Русима: „Ако дипломатски представник пролази кроз (…) територију треће државе (…), трећа држава обезбедиће му неповредивост и остале имунитете који могу да буду потребни како би се обезбедио његов пролазак и повратак.“ Исто се, штавише, односи и на чланове породица дипломатских представника који с њима путују или не путују, а следећи став истог члана 40 налаже чак и да „треће државе неће ометати пролазак (чак и – прим. аут.) чланова административног или техничког особља мисије и чланова њихових породица кроз своју територију“.
Сходно одредбама Бечке конвенције и пристојног понашања још откако су наши преци устали у усправан положај, Сергеј Лавров није смео да буде спречен да стигне у Србију.

* Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању *

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.