Зона забрањеног лета

Треба ли да се уплашимо због тога што шеф руске дипломатије није успео да стигне до Србије? И какве закључке из овог случаја треба да извучемо

Није Сергеј Лавров, министар иностраних послова Руске Федерације, ни морао да дође у Београд, као што на крају и није, да бисмо захваљујући таквој његовој посети видели ко нам је пријатељ. И ко то није.
Додуше, све смо то већ и знали; они који су своје небо својевремено отворили за НАТО авионе да нас бомбардују сада су га затворили за долазак руског дипломате. Бомбе су пожељне у свету у коме је разговор непожељан. А Црна Гора се са извесним закашњењем придружила агресији на саму себе, таман на време да се (поново) обрука. Дритан Абазовић, који је за премијера Црне Горе изабран баш као што је и Црна Гора изабрала да уђе у НАТО, дакле, тако што Црногорце нису ни питали јер нису смели, рекао је да овим поводом не треба да се прави „никаква драма“.

БЕЧКА КОНВЕНЦИЈА Елем, као што је познато, договорени долазак шефа дипломатије Русије у Србију отказан је зато што три чланице НАТО-а из окружења Србије – Бугарска, Северна Македонија и споменута Црна Гора – нису дозволиле Лавровљевом авиону да прелети преко њихових територија.
Трагикомична је овде, наравно, позиција Северне Македоније. Подсећања ради, погледајте било који географски атлас: није Северна Македонија морала да забрањује Лаврова да би га спречила да доспе до Србије, али чула је и она да се коњ поткива па је и сама подигла ногу.
Уосталом, нека их да се надају да ће неко приметити исказани ентузијазам. Али све је то, ваљда, очекивана последица одлуке да се одрекнете сопственог имена у замену за улазак у организацију (Европску унију) која о томе с вама неће ни да преговара; подсетимо, упркос вољи народа исказаној бојкотом референдума 2018. године, али ко још за то (народ) мари у том свету НАТО демократије. О њему се, наиме, одлучује иза затворених врата Билдерберг групе која управо заседа у Вашингтону Д. Ц.
Тамо су, да добију инструкције, у сасвим транспарентном и крајње демократском маниру без икаквог присуства јавности отишли и председник Европског савета Шарл Мишел и генсек НАТО-а Јенс Столтенберг, и саветник за националну безбедност председника САД Џејк Саливен, директор ЦИА Вилијам Бернс, и уз њих Хенри Кисинџер, и директори „Фајзера“, „Мајкрософта“, „Гугла“, Жозе Мануел Барозо који је из Европске комисије доспео до места председника „Голдман Сакса“, Дејвид Петреус из ККР-а…
Него, тек да бисмо схватили размере онога што се догодило успостављањем зоне забрањеног летења око Србије, вреди споменути Бечку конвенцију о дипломатским односима из 1961. која у својој преамбули подсећа да су „све нације од древних времена признавале статус дипломатских представника“ и полази од „суверене једнакости држава“ у „промоцији пријатељских односа међу народима“.
Укратко, разговор уместо бомби (или каменица, и тако још од каменог доба), а у свом 40. члану ова конвенција прецизира и обавезе примењиве у случају какав се догодио нама и Русима: „Ако дипломатски представник пролази кроз (…) територију треће државе (…), трећа држава обезбедиће му неповредивост и остале имунитете који могу да буду потребни како би се обезбедио његов пролазак и повратак.“ Исто се, штавише, односи и на чланове породица дипломатских представника који с њима путују или не путују, а следећи став истог члана 40 налаже чак и да „треће државе неће ометати пролазак (чак и – прим. аут.) чланова административног или техничког особља мисије и чланова њихових породица кроз своју територију“.
Сходно одредбама Бечке конвенције и пристојног понашања још откако су наши преци устали у усправан положај, Сергеј Лавров није смео да буде спречен да стигне у Србију.

[restrict]

НАТО СУВЕРЕНИТЕТ Па се пре свега поставља питање зашто су се Подгорица, Скопље и Софија одлучили за овакав поступак без преседана. Да ли су сами тако одлучили, или их је неко на то натерао? Одговор је, наравно, јасан.
Нед Прајс, портпарол Стејт департмента, устврдио је у понедељак на брифингу за новинаре да су „то биле суверене одлуке ових трију суверених држава о свом ваздушном простору. То одражава посвећеност Европе у држању Русије одговорном за њену неиспровоцирану, за њену неоправдану агресију у Украјини.“
Колико Русија није била испровоцирана толико су и ове три државне творевине суверене. Ово је, у крајњој линији, потврдио и небирани али одабрани премијер Црне Горе Дритан Абазовић: „Док су на снази овакве одлуке, Црна Гора стоји уз партнере и уз политику која је опредељена према ЕУ, и поступамо као и други који су увели санкције Русији.“
То исто, само још јасније, рекао је министар вањских послова Ранко Кривокапић: „Црна Гора је испунила своје обавезе.“
Најзад, потребно је промислити само мало, и то без нарочитог напрезања. Питање је следеће: какве уопште везе има Црна Гора с посетом шефа дипломатије Русије – Србији? О Северној Македонији да и не говоримо, а Бугарском у овом тренутку нећемо ни да се бавимо јер је она већ показала о чијим интересима брине када је себе лишила руског гаса а другог тако пријемчивог нема.
Поента је следећа: ове три чланице НАТО-а поступиле су овако варварски зато што им је НАТО рекао да то учине. Томе чланство у НАТО-у и служи, а не да би, на пример, Северна Македонија штитила Америку.
И то је стање потпуне покорности које се захтева и од Србије. Нед Прајс, истом приликом: „Наговарамо Србију да се фокусира на свој прокламовани циљ чланства у ЕУ, што укључује и усклађивање своје спољне и безбедносне политике са остатком Европе… Ми доследно убеђујемо Србију да начини кораке којима ће напредовати на свом европском путу, укључујући и диверзификовање енергетских извора како би умањила енергетску зависност од Руске Федерације и ускладила своју спољну и безбедносну политику са ЕУ.“
Узгред, откако је сходно препорученом моделу одлучила да диверзификује своје снабдевање руским гасом тако што је одбила да га купује за рубље, Бугарска (ипак реч-две о Бугарској, неопходно је) тај исти руски гас сад купује од Румуније и Грчке које то нису одбиле, и зато га плаћа скупље: цена за домаћинства порасла је, само до сада, према подацима Еуростата, за 103,2 одсто у односу на прошлу годину, највише у читавој ЕУ. Док је још скупљег течног гаса из Америке – податак бугарског Министарства енергетике – обезбеђено тек 200 милиона кубних метара. Од 2,4 милијарде колико се годишње троши, и толико о бугарској користи од диверзификације. Али ко пита Бугарску. Или Северну Македонију и Црну Гору, а такву су судбину наменили и нама.
Кад смо већ код свега тога, незаслужено је непримећена прошла једна узгредна примедба Сергеја Лаврова. Он је, наиме, приметио – подсетио – да је главни аргумент за ширење НАТО-а, и одбацивање руских примедби на ту тему, била тврдња да је суверено право сваке државе да сама бира своје пријатеље и савезнике. Али управо је сад НАТО, спречавањем Лаврова да дође у Србију, спречио Србију да то исто учини. Лавров: „Запад верује да Србија не треба да има слободу да изабере своје партнере.“
С тим што ни остали припадници Запада немају много више слободе да се понашају у складу са својим жељама и интересима. Него Дритану Абазовићу из Билдерберга јаве шта да ради па он поступи по команди, само томе им он, уосталом, и служи.

ПИТАЊЕ СВРХЕ Но кључно је питање какву је сврху све ово требало да има, ако је уопште било ишта више од незреле пакости а ни такву могућност не треба искључити, и какве закључке из тога ми треба да изведемо.
Дакле, да ли је ово био покушај да се изолује Русија? Па, овај исти руски шеф дипломатије Сергеј Лавров се непосредно пре свог несуђеног пута у Београд сусрео с лидерима арапских држава из Персијског залива који су му обећали наставак сарадње и да Русији неће уводити санкције. И потом одлази у Турску на састанке с тамошњим званичницима. Није њему Србија потребна да не би био изолован.
Штавише, британски „Индепендент“ – илустрације ради – јавља како „европске фирме за транспорт нафте извргавају руглу санкције Русији тако што удвостручују испоруке руске нафте“, са 31 милиона барела у фебруару на 58 милиона у мају: „Руска нафта наставиће да тече у Европу кроз нафтовод у Мађарску, а после лобирања Грчке, Малте и Кипра, бродовима и компанијама регистрованим у ЕУ биће дозвољено да транспортују нафту из руских лука у не-ЕУ државе.“
И „Гардијан“ истовремено јавља: „Русија побеђује у економском рату.“ Управо тако: Русију није могуће изоловати.
А Србију? Показали су нам да могу то да покушају. Али шта су тиме постигли? Уместо Сергеја Лаврова у Београду, у Москви ће боравити његов српски колега Никола Селаковић. Лавровљевим речима: „Што је најважније, нико неће моћи да уништи наше односе са Србијом.“
Подсећамо и на обећање које је Николи Селаковићу у априлу упутио кинески шеф дипломатије Ванг Ји: „Као дугорочни и поуздани ’челични пријатељ’ и свеобухватни стратешки партнер Србије, Кина ће чврсто подржати Србију у заштити њеног суверенитета, територијалног интегритета и националног достојанства, у спровођењу независне спољне политике, и у доношењу процена и одлука које су у суштинском интересу државе и народа. Кина се противи спољним силама које врше политички притисак на суверене државе и силом траже од других земаља да заузму страну.“
Укратко, без страха. Не живимо више у деведесетим годинама прошлог века, а и њих смо преживели и када на својој страни нисмо имали ни Русију ни Кину. Србија сад не може да доживи оно што је доживела тада без обзира на окружење које (нажалост) не можемо да бирамо. Зато што на својој страни имамо челичне партнере који су спремни да нам помогну. И на располагању имају обиље асиметричних начина да то учине. Уосталом, није без обиља опипљивих разлога 87 одсто човечанства одбило да поступи у складу с наређењима на која се Дритан Абазовић и њему слични покорно одазивају.

[/restrict]