Зечевизија – Неуспех породичне саге

„Време зла“, играна телевизијска серија, креатор Горан Шушљик, „United Media“ за Јавни сервис Србије, 2021

После успелих „Корена“ по роману Добрице Ћосића, који су нас охрабрили у размишљању о „националној позоришној саги“, народ је здушно прихватио домаћу књижевну класику као сјајан претекст за тај популарни ТВ жанр. Али већ на другом кораку појавили су се проблеми. До сада нисмо имали превише искустава са жанром „породичне саге“ на телевизији, што не правда непојмљиве грешке, јер жанр у књижевности постоји још од „Махабхарате“, а на телевизији од њених првих корака, с апсолутним хитовима какви беху „Форсајтови“ и „Буденброкови“ средином 1960-их година. Поменута два телевизијска хита подсећају нас, такође, да су ови култови грађени на књижевним делима „националне класике“ Џона Голсвордија, односно Томаса Мана и на прецизно установљеној жанровској матрици, некој врсти кода, по коме „породична сага бележи животе и дела једне породице или низа сродних или међусобно повезаних породица током једног континуираног временског периода, са сталним ликовима и низом повезаних епизода у циљу стварања слике неке епохе“. После веома успешног „пилота“ полазног драмског штива за „сагу“ о „једној српској породици“ у другој половини 19. века, у обреновићевској Србији у ТВ серији „Корени“, глумац Горан Шушљик (иначе алфа и омега ове серије) дошао је на идеју да „кује док је вруће“ и приступи стварању прве велике српске породичне саге по делу Добрице Ћосића, писца који је обележио своје време. „Оно што је започето у Ћосићевим ’Коренима’, где смо пратили породицу Катић са краја 19. века, њихове животе и проблеме, помешане са историјским ликовима и дешавањима у Србији тог времена – нешто мало мање од пола века касније наставља се у серији ’Време зла’“, каже се на званичном сајту РТС-а. Нетачно. Не, не наставља се! Између „Корена“ и „Времена зла“ зјапи празнина од најмање пола века, описана крвљу и пером у раскошном класику истог писца и можда једном од најбољих романа у српској књижевности „Време смрти“, у коме и Србија и породица Катић и сам Добрица пролазе кроз епопеју и трагику Колубарске битке и Великог рата.

[restrict]

НИ ПРИРОДА НИ ИСТОРИЈА НЕ СКАЧУ Не само што „Време смрти“ хронолошки долази после „Корена“ него у том роману цела Србија доживљава свој национални апогеј, породица Катић симболизује фундаментални преображај српске судбине и ствара слику епохе у којој голгота смењује славу, а смрт полет живота. Тетралогија „Време смрти“ доноси и развија сасвим нове ликове, који ће се, у потпуно промењеним, неупоредиво различитом и тешко спојивом историјском и друштвеном контексту појавити у трилогији „Време зла“ („Верник“, „Грешник“, „Отпадник“), дакле пред Други светски рат, у четвртој деценији прошлог столећа у сасвим другачијим околностима. Прошло је готово пола века агоничне Европе и још несрећније Југославије, нове државе која се већ распада у неочекиваном вртлогу другачијих сила, а да се уопште не зна зашто и крошто нестаде она стара Србија? Ко није читао „Време смрти“ тешко да може да се снађе међу протагонистима „Времена зла“ и – што је најгоре – не може да похвата и повеже ликове, њихове односе нити след догађаја. Та збрка проистиче из основног продуцентског, колико и „креативног“ промашаја, који се догодио због непоштовања, неприхватања (не могу да верујем и – незнања!) малочас наведеног закона жанра, по коме се „породична сага“ одвија „током једног континуираног временског периода, са сталним ликовима и низом повезаних епизода“. Овај „континуум“, дакле „непрекинутост“ и нарочито драмска повезаност просто не дозвољавају „временске скокове“ нити било какав дисконтинуитет. На „Закону доброг наставка“ (Кофка–Воркапић) утемељени су основи холивудске драматургије, ништа се у драми филма не прекида, дакле „natura non facit saltus“, тј. „природа не прави скокове“ (Лајбниц). Исти принцип важи у историји: не може Карађорђе пре Немањића, ни Наполеон пре Ханибала (иако је у неким нашим школама у настави испретурана свака хронолошка логика, па деца бубају имена и догађаје све онако ђутуре, што их води равно у „културу поништавања“). Не наслеђују праунуци аскурђеле ни у једној „породичној саги“ ни на једној телевизији на свету, јер то нормалан гледалац не може да схвати и препозна. Једноставно, породична сага почива на континуитету и не може се градити на супротном принципу. Коме је могла да падне на памет оваква катастрофална „креација“ не знам, али би сваки свеснији продуцент или уредник значајно подигао обрве кад би му неки глумац поднео овакав пројекат. Резултат је ТВ серија „Време зла“ за коју се кладим да 99% гледалаца неће моћи да повеже с „Коренима“, тј. да оно што је започето у Србији краља Милана Обреновића може да се заврши у Ужичкој републици Јосипа Броза и стаљинског расапа. Све то уноси страшну збрку у поимање националне историје, којим се најшира ТВ публика иначе не може похвалити.

ТОТАЛНА КОНФУЗИЈА Најгоре од свега је што се на овај начин једној ТВ серији која је намењена широкој публици, јер се емитује викендом, у прајмтајму, на Јавном сервису Србије, одузима било каква историјска перспектива. Не верујем да би Добрица Ћосић био срећан да види овакав „наставак“ својих „Корена“. Породичну сагу о Катићима, постављену у реалистички оквир и сасвим конкретне повесне околности, писао је као колосалну метафору о рађању модерне Србије која се може доживети само у непрекинутој, згуснутој нарацији и поетици, чији се врхунац догађа у временима Великог рата (а које тек треба да се сниме)! Али сага се не може остварити у самовољном скакању и вршљању по историјском ткиву Ћосићевих романа. Тиме се не чини услуга ни њему, ни националној култури. Напротив, једна у суштини сјајна идеја – узети историју Катића као основ за „националну ТВ серију“ – преокреће се у своју жалосну супротност. Осим ако неком није нарочито стало да све што је у вези са српском прошлошћу замути и наопако изврне. Сада је касно за сва објашњења (што су показали и „Немањићи“, први у серији катастрофалних програмских промашаја новије београдске продукције), јер „што се грбо роди вријеме не исправи“. Како год да се заврши ова „креација“, остаће за њом тотална конфузија.

„БОРБЕНИ ДИЛЕТАНТИЗАМ“ Уз све то, слика међуратног, грађанског Београда поново је склепана од шаблона и овешталих стереотипова, који не дејствују него „телефонирају радњу“. Ту и тамо појави се понеки траг емоције, која се брзо гуши, јер је чине празне слике. Уопште, цела ова грађа пала је шака некоме ко није умео да је уметнички организује. Наратив „Времена зла“ је назор сачињен од дугих, незанимљивих и често сасвим бесмислених деоница, што ствара утисак монотоније и досаде. Беживотни, дрвенасти ликови изговарају шта им је написано. Трпе шта морају унедоглед, на пример бесмислено дуге и бруталне сцене мучења у Главњачи и Гестапоу, на крају и у „црвеном Ужицу“, које доводе гледаоца до ивице перцептивне издржљивости; довољно да посегне за даљинским. Тим пре што ова тортура има јасну идеолошку подлогу. Идеологија уопште несносно оптерећује ову серију тиме што је њено ткиво прожето не комунистичким идеалима о бољем и праведнијем свету, што је доиста био животни кредо великог дела тадашње омладине, него коминтерновском реториком, коју савремени гледалац нити може нити треба да разуме: прави „борбени дилетантизам“ (израз аутентичног ратног скојевца, нашег најбољег послератног филмског критичара Вицка Распора).
Има ту и других ствари. Добрица није ни познавао ни марио стари, грађански Београд сењачких вила и чајанки, а врло мало је имао везе с наследницима престоничких магната, комсалонцима, који су из моде и позе упражњавали московску и гошистичку демагогију, бистрећи надохват дијамант и његове домаће деривате. Тај, београдски слој нове, „комсалонске“ генерације, размажене по салонима предратне буржоазије и топчидерским тениским теренима, кад треба и по универзитетским аулама (листом су се, наиме, уписивали у СКОЈ), није био његова природна средина. Из своје „преровске“, левачке, троморавске перспективе па све до виноградарског села Букова код Неготина, где је Ћосић учио енолошку агротехнику и описменио се у правом смислу речи, комунизам је примио као извор колосалног социјалног преображаја, дубље и искреније од својих београдских вршњака. Зато све што се тиче предратног, старог Београда (а ту се провлаче две трећине „Времена зла“) звучи потпуно шупље и натегнуто, готово неприродно. Стога многи сматрају да „Време зла“ у великој мери не припада аутентичној Добричиној инспирацији и отуд извесне мане ових романа, које његови данашњи „читачи“ нису умели да прочитају и превладају (или, једноставно, изоставе). Тек кад се Добрица, после 1945, доселио на Дедиње, променио је готово сасвим своју перспективу. Зато салонске сеансе Вукашина Катића, Слободана Јовановића и Драгише Васића делују пре као кућна сашаптавања послератне расходоване Брозове номенклатуре него као разборите дебате умних и слободних људи „златног доба“ Петрове Србије или хероја с Маљена и Сувобора. И то у истим, дедињским амбијентима, који су отимани и дељени после народне револуције.

ОДСУТНИ ДУШМАНИН ОТИМА СВЕ Највише иритира што се кроз „Време зла“ провлачи утисак да је и у овом периоду и амбијенту за релативно кратко време извршена потпуна комунизација грађанског Београда. То се могло и тада и касније Ћосићу чинити као жила куцавица његове саге иако се, међутим, радило о мањини (не и – маргини) тадашњег друштвеног стратума. У серији изгледа да се главном матрицом крећу комунисти и њихова партија. У стварности, народ о томе није имао појма, нити су московске чистке и бојкоти ишта значили у друштвеном животу балканске Краљевине од најмање 15 милиона житеља. Према савременим историчарима (Димитријевић, Николић, Немања Девић), у Србији пред рат није било више од 2.000 чланова КПЈ, од чега је равно 733 чамило по затворима, док су „претекли“ вирили из мишјих рупа, а Патрија била забрањена и строго гоњена по Закону о заштити државе. Тачно, на универзитету се осећао утицај СКОЈ-а захваљујући темпераменту младих, али су врло добро били организовани и десничари Љотићевог „Збора“, а премоћну већину представљали су омладинци и омладинке Демократске странке Љубе Давидовића и Српског културног клуба Слободана Јовановића, о чему детаљно извештава Десимир Тошић. Дакле, нису сви млади били скојевци, како изгледа у „Времену зла“, нити је сукоб с генерацијом очева изгледао тако наивно и шаблонски као у овој креацији. Већ 27. марта 1941. показало се како су комунисти, или бар оно што је од њих остало, били затечени изливом изворног народног антифашизма, предвођеног најширим слојевима београдске омладине.
Стога и народна револуција, којом се завршава „Време зла“, овде делује као средњошколски игроказ, извештачена и глупа идеолошка приредба са сликама и паролама на ужичкој калдрми, а таква, наравно, није ни имала икакве историјске шансе. Али у последње две епизоде долази до извесног преокрета. Почиње да се збива једина права драма у овој серији. Касно. Крв пролипти из сулуде игре рата и међусобног сатирања. Све време одсутни главни лик нове српске трагедије, Компартија Југославије, отима свој апсурдни данак у крви и јавља се као сушта онтологија времена зла: син на оца, брат на брата, друг на друга, стари српски погани усуд поново дивља и лудује и уместо „златног доба“ настаје грађански рат. Једино Вукашин Катић, опаљени грм старе Србије, затресе на крају: „Гајио сам змију у недрима. Ваша патрија узела нам је све.“ Е то нам ипак није свеједно, упркос неуверљивој инсценацији. Тиме се јавља бар нешто праведнији исход овог жалосног предузећа, о чему више у следећем наставку.

[/restrict]

У следећем броју: Корчагин опет јаше или Деконструкција мита о Ужичкој републици