Zečevizija – Nas i Srba dvesta miliona

Šta nam govori i kakva sećanja budi činjenica da su tamo gde se danas vode najžešće borbe i gde će se, po svoj prilici, rešiti rat započet pre sto dana, u Donbaskom kotlu, živeli i jahali u srpskim konjičkim pukovima oni koji su još u vreme Pavla Isakoviča bili „na pravoj strani istorije“, u istorijskom jezgru „Druge knjige Seoba“ Miloša Crnjanskog

Vi Srbi oduvek imate problema zbog nas jer u vama Zapad uvek vidi „Male Ruse“ – kaže akademik Jelena Guskova, najbolji poznavalac novije srpske istorije u Rusiji, povodom srpskog izdanja svoje nove knjige „Spoljna politika Rusije u vreme jugoslovenske krize 1985–1995“ (Matica srpska), čije je predstavljanje nedavno održano u Ruskom domu u Beogradu. „Njima je u planu tada bilo da idu na Rusiju. A ne mogu na Rusiju dok su im iza leđa Srbi. Sada cela Rusija zna gde se nalazi Srbija i šta se onda dešavalo, a šta se sada događa. Sada cela Rusija zna gde su Srbi i da im je potrebna pomoć. Svaki Srbin sada zna koliko ga obožavaju u Rusiji. Svaki Rus koji dođe u Srbiju želi da ponovo dođe ovamo. Postoji samo jedan pravac: to je naša zajednička borba za nezavisnost, za samostalnu unutrašnju i spoljnu politiku. To što sada želi da pokaže Rusija je da imamo svoju politiku, čemu su težili i Srbi kroz celu svoju istoriju. Ne samo da smo imali zajedničku istoriju nego ćemo tek imati zajedničku istoriju, zajednički život i zajedničku budućnost. Jer bez toga nema preobražaja cele planete. Neko treba da krene. Mi smo krenuli i sada ćemo sa Srbima to i završiti“! A zatim je, u istom tonu dodala: „Nedavno sam na internetu našla pismo našeg vojnika iz Donbasa ocu u Rusiji: ’Tata, ne brini. Sa nama su Srbi. Pobedićemo zajedno!’“ I samo što nije dodala još nešto u duhu onog pokliča starine Crnogorca u jeku boja na Grahovcu: „Ha junaci! Nas i Rusa dvesta miliona!“ [restrict]

SAD SE ODLUČUJE I SRPSKA SUDBINA Sa malo emotivnog preterivanja, koje nam je zajedničko i koje ne škodi, može se reći da Srbi na Balkanu ponovo uzimaju sudbinu u svoje ruke i da ona (ta sudbina) zavisi od ishoda ruske specijalne operacije, čiji su ciljevi prekompozicija drevne Kijevske Rusije, od pre sto godina nazvane Ukrajinom bez pitanja i saglasnosti ruskog naroda, kao i demilitarizacja i denacifikacija te antiruske tvorevine, nastale po diktatu Zapada u HHI veku. Istoričar dr Miloš Ković smatra da su „događaji u Ukrajini deo veoma dugih istorijskih kretanja. Čitalac koji poznaje istoriju znaće na kojoj su se strani, u tim odsudnim događajima i procesima, nalazili Srbi. U Ukrajini se odlučuje i naša sudbina“. Govoreći o knjizi Guskove on je ocenio je da poseban značaj knjige čini to što je oslonjena na arhivu i memoarsku literaturu i što potvrđuje da su Srbi uvijek bili na pravoj strani istorije. „Ne samo da smo bili na pravoj strani istorije 1914. godine, 1941. godine nego i 1991. godine“, rekao je Ković. „Sada se vidi da je sve što se dešavalo u Jugoslaviji krajem XX veka bio samo početak pohoda na Rusiju. Ono što je počelo devedesetih i ono što se sada dešava početak je raspadanja unipolarnog međunarodnog poretka“, naveo je Ković i dodao da nije lako i da je situacija kritična.
Srbi ni danas nemaju problema s „pravom stranom istorije“, s kojom ima izvesnih muka jedino elita na vlasti, jer se narod u osamdeset i više procenata opredelio protiv uvođenja bilo kakvih sankcija Ruskoj Federaciji. Iako još nije postavljeno takvo pitanje, nema sumnje kako bi se isti narod opredelio u pogledu „prave strane istorije“ kad je u pitanju smisao celog poduhvata oružane odbrane od anti-Rusije koji se ovog časa događa na Istoku: sve isto preživeli su i preživljavaju danas Srbi na Kosovu, u Crnoj Gori, u Bosni i drugde, što sasvim opravdava Kovićevo uverenje da se radi upravo o našoj sudbini. Ishod ovog rata direktno će se odraziti na srpski svet u celini, jer će uspostavljanje novih odnosa u bliskoj budućnosti otvoriti sasvim nova obzorja na Balkanu, koje NATO odnekud smatra svojim unutrašnjim dvorištem, što domaće elite prihvataju kao gotovu stvar. Ako se ovo promeni ishodom ruskog preduzeća u Malorusiji, promeniće se gotovo sve na našem tlu. Takvu zajedničku sudbinu želi da nam rasvetli Guskova, s tim što se situacija osetno menja u našu, srpsku, korist. Ako, naravno, u svom stavu izdržimo.

U SRCU KIJEVSKE RUSIJE A tamo gde se danas vode najžešće borbe i gde će se, po svoj prilici, rešiti rat započet pre sto dana, u Donbaskom kotlu, živeli su i jahali u srpskim konjičkim pukovima oni koji su još u vreme Pavla Isakoviča bili „na pravoj strani istorije“, u istorijskom jezgru „Druge knjige Seoba“ Miloša Crnjanskog. Dok se ovog časa od Popasne i Lisičanska vode žestoke borbe prema Bahmutu, čiji se pad očekuje odmah posle čišćenja Severnodonjecka i dok se, s druge strane, od Limana, steže obruč oko Slavjanska i Kramatorska, kao da iz izmaglice ratnih dejstava iskrsavaju seni onih Srba koji su, po razvojačenju podunavske Vojne krajine u Austriji, naselili današnji Donbas: celo herojsko pozorje Crnjanskog i tragičnog usuda Srba sredinom XVIII veka, tačnije od 1751, koji su se, izloženi teroru zatiranja nacionalne svesti i pravoslavne vere rešili „v Rosiju otselitsja“. Jer s njima se tada, pod Habzburzima, dešavalo isto što i Rusima danas u najezdi antipravoslavnog prozelitizma i službenog odnarođavanja. Stara, ista, antiruska i antisrpska priča dobija sada svoj istorijski završetak. Dve oblasti „Slavjanoserbija“ i „Novaja Serbija“ s gradovima Slavjanskom i Bahmutom vraćaju se tamo gde su oduvek i bile: u Kijevsku Rusiju. Ni u kakvu Ukrajinu, koja tada nije postojala niti su konjanici srpskog polka za neke Ukrajince ikada u životu čuli. Tamo su se s darovnom poveljom carice Jelisavete, na konjima i pod oružjem, zauvek nastanili husari Pavla Isakoviča, glavnog junaka „Seoba“ Miloša Crnjanskog.

SRBI PODIŽU LUGANSK Pavel se nastanjuje u Bahmutu 17. novembra 1753. u kući od lipovog drveta, koju je sam sagradio po srpskom običaju i stupa kao kapetan u srpski Bahmutski husarski puk, s kojim se borio u Sedmogodišnjem ratu i kao pobednik ušao u Berlin. Njegov brat Trifun zaradio je u Berlinu pukovnički, a Jovan Tekelija generalski čin. Srpski husarski puk formiran je u Slavjansku još 1729, za vreme carice Ane. Posle 1753. godine ništa više nije sigurno o Isakoviču. U tu godinu otprilike i pada prestanak srpskih seoba. Više nemamo podataka o glavnom junaku Crnjanskog. Izgleda da je umro na svom dobru i da je sahranjen u Bahmutu. Slavenosrbija je administrativna oblast u Carevini Rusiji, koja je postojala od 1753. do 1764. godine, na desnoj obali reke Donjec (između ušća reka Bahmut i Luganj), tamo gde se danas vode odlučujuće borbe za Kijevsku Rusiju. Dekretom Senata Carevine Rusije od 29. maja 1753. godine daje se na slobodno naseljavanje Srbima i drugim balkanskim narodima pravoslavne veroispovesti u nameri da osiguraju zaštitu granice, slično kao u Leopoldovim privilegijama u doba patrijarha Arsenija Čarnojevića, pola veka ranije, u Austriji. Naseljavanje srpskih graničara u Slavjanoserbiju odvijalo se po planu izrađenom za razmeštanje srpskih doseljenika u Novoj Serbiji. Štab se nalazio u tvrđavi Lugansku, koju su Srbi podigli 1755. godine. Komandant je bio general-major Jovan Šević, a u njegovom štabu je bio i kapetan Simeon Piščević (docniji general pod Katarinom Drugom i pisac znamenitih memoara, u kojima je Crnjanski i pronašao građu za svoje „Seobe“). Već u sledećoj generaciji Srbi su zauzimali vodeća mesta u ruskoj armiji. U Borodinskoj bici, gde se rešavala sudbina Evrope, pa sve do Pariza, gde je Napoleon konačno slomljen, od 37 ruskih generala – desetorica su bili Srbi: Mihjlo Andrejevič Miloradović, Jovan Jegorovič Šević, Nikolaj Ivanovič Preradović i drugi, a Đorđe Arsenijevič Emanuel, rođen u Vršcu, zarobio je francuskog maršala Loristona i predala mu se, usred Pariza, cela francuska Nacionalna garda. Spisak oficira koji su se istakli na bojnom polju navodi stotine, a hrabrim srpskim konjanicima, izginulim od Moskve do Lajpciga i Berlina, broja se ne zna.
„Svi oni koji su se selili da izbegnu paorstvo ginuli su i sahranjivani bezimeni u rusku zemlju. Istorija je zabeležila da se na njihovom nebu u dolini Donjeca pojavila čudna fatamorgana na nebu, ’Aura Borealis’, ali se ne beleži šta se pod tim misli i kakvog je smisla taj događaj imao u njihovom životu“, kaže jedan hroničar. Možda ovo nebesko znamenje o srpskim precima Novorosije dobija novi smisao tek danas, kad ova „zora sa severa“ treperi čudnom, iznenadnom svetlošću u novoj, doslovnoj Rekonkvisti Rusa i Srba, o kojoj i govori Guskova, kad kaže: „Bez vas nećemo pobediti!“

[/restrict]