Зечевизија – Нас и Срба двеста милиона

Шта нам говори и каква сећања буди чињеница да су тамо где се данас воде најжешће борбе и где ће се, по свој прилици, решити рат започет пре сто дана, у Донбаском котлу, живели и јахали у српским коњичким пуковима они који су још у време Павла Исаковича били „на правој страни историје“, у историјском језгру „Друге књиге Сеоба“ Милоша Црњанског

Ви Срби одувек имате проблема због нас јер у вама Запад увек види „Мале Русе“ – каже академик Јелена Гускова, најбољи познавалац новије српске историје у Русији, поводом српског издања своје нове књиге „Спољна политика Русије у време југословенске кризе 1985–1995“ (Матица српска), чије је представљање недавно одржано у Руском дому у Београду. „Њима је у плану тада било да иду на Русију. А не могу на Русију док су им иза леђа Срби. Сада цела Русија зна где се налази Србија и шта се онда дешавало, а шта се сада догађа. Сада цела Русија зна где су Срби и да им је потребна помоћ. Сваки Србин сада зна колико га обожавају у Русији. Сваки Рус који дође у Србију жели да поново дође овамо. Постоји само један правац: то је наша заједничка борба за независност, за самосталну унутрашњу и спољну политику. То што сада жели да покаже Русија је да имамо своју политику, чему су тежили и Срби кроз целу своју историју. Не само да смо имали заједничку историју него ћемо тек имати заједничку историју, заједнички живот и заједничку будућност. Јер без тога нема преображаја целе планете. Неко треба да крене. Ми смо кренули и сада ћемо са Србима то и завршити“! А затим је, у истом тону додала: „Недавно сам на интернету нашла писмо нашег војника из Донбаса оцу у Русији: ’Тата, не брини. Са нама су Срби. Победићемо заједно!’“ И само што није додала још нешто у духу оног поклича старине Црногорца у јеку боја на Граховцу: „Ха јунаци! Нас и Руса двеста милиона!“

[restrict]

САД СЕ ОДЛУЧУЈЕ И СРПСКА СУДБИНА Са мало емотивног претеривања, које нам је заједничко и које не шкоди, може се рећи да Срби на Балкану поново узимају судбину у своје руке и да она (та судбина) зависи од исхода руске специјалне операције, чији су циљеви прекомпозиција древне Кијевске Русије, од пре сто година назване Украјином без питања и сагласности руског народа, као и демилитаризацја и денацификација те антируске творевине, настале по диктату Запада у ХХI веку. Историчар др Милош Ковић сматра да су „догађаји у Украјини део веома дугих историјских кретања. Читалац који познаје историју знаће на којој су се страни, у тим одсудним догађајима и процесима, налазили Срби. У Украјини се одлучује и наша судбина“. Говорећи о књизи Гускове он је оценио је да посебан значај књиге чини то што је ослоњена на архиву и мемоарску литературу и што потврђује да су Срби увијек били на правој страни историје. „Не само да смо били на правој страни историје 1914. године, 1941. године него и 1991. године“, рекао је Ковић. „Сада се види да је све што се дешавало у Југославији крајем XX века био само почетак похода на Русију. Оно што је почело деведесетих и оно што се сада дешава почетак је распадања униполарног међународног поретка“, навео је Ковић и додао да није лако и да је ситуација критична.
Срби ни данас немају проблема с „правом страном историје“, с којом има извесних мука једино елита на власти, јер се народ у осамдесет и више процената определио против увођења било каквих санкција Руској Федерацији. Иако још није постављено такво питање, нема сумње како би се исти народ определио у погледу „праве стране историје“ кад је у питању смисао целог подухвата оружане одбране од анти-Русије који се овог часа догађа на Истоку: све исто преживели су и преживљавају данас Срби на Косову, у Црној Гори, у Босни и другде, што сасвим оправдава Ковићево уверење да се ради управо о нашој судбини. Исход овог рата директно ће се одразити на српски свет у целини, јер ће успостављање нових односа у блиској будућности отворити сасвим нова обзорја на Балкану, које НАТО однекуд сматра својим унутрашњим двориштем, што домаће елите прихватају као готову ствар. Ако се ово промени исходом руског предузећа у Малорусији, промениће се готово све на нашем тлу. Такву заједничку судбину жели да нам расветли Гускова, с тим што се ситуација осетно мења у нашу, српску, корист. Ако, наравно, у свом ставу издржимо.

У СРЦУ КИЈЕВСКЕ РУСИЈЕ А тамо где се данас воде најжешће борбе и где ће се, по свој прилици, решити рат започет пре сто дана, у Донбаском котлу, живели су и јахали у српским коњичким пуковима они који су још у време Павла Исаковича били „на правој страни историје“, у историјском језгру „Друге књиге Сеоба“ Милоша Црњанског. Док се овог часа од Попасне и Лисичанска воде жестоке борбе према Бахмуту, чији се пад очекује одмах после чишћења Севернодоњецка и док се, с друге стране, од Лимана, стеже обруч око Славјанска и Краматорска, као да из измаглице ратних дејстава искрсавају сени оних Срба који су, по развојачењу подунавске Војне крајине у Аустрији, населили данашњи Донбас: цело херојско позорје Црњанског и трагичног усуда Срба средином XVIII века, тачније од 1751, који су се, изложени терору затирања националне свести и православне вере решили „в Росију отселитсја“. Јер с њима се тада, под Хабзбурзима, дешавало исто што и Русима данас у најезди антиправославног прозелитизма и службеног однарођавања. Стара, иста, антируска и антисрпска прича добија сада свој историјски завршетак. Две области „Славјаносербија“ и „Новаја Сербија“ с градовима Славјанском и Бахмутом враћају се тамо где су одувек и биле: у Кијевску Русију. Ни у какву Украјину, која тада није постојала нити су коњаници српског полка за неке Украјинце икада у животу чули. Тамо су се с даровном повељом царице Јелисавете, на коњима и под оружјем, заувек настанили хусари Павла Исаковича, главног јунака „Сеоба“ Милоша Црњанског.

СРБИ ПОДИЖУ ЛУГАНСК Павел се настањује у Бахмуту 17. новембра 1753. у кући од липовог дрвета, коју је сам саградио по српском обичају и ступа као капетан у српски Бахмутски хусарски пук, с којим се борио у Седмогодишњем рату и као победник ушао у Берлин. Његов брат Трифун зарадио је у Берлину пуковнички, а Јован Текелија генералски чин. Српски хусарски пук формиран је у Славјанску још 1729, за време царице Ане. После 1753. године ништа више није сигурно о Исаковичу. У ту годину отприлике и пада престанак српских сеоба. Више немамо података о главном јунаку Црњанског. Изгледа да је умро на свом добру и да је сахрањен у Бахмуту. Славеносрбија је административна област у Царевини Русији, која је постојала од 1753. до 1764. године, на десној обали реке Доњец (између ушћа река Бахмут и Лугањ), тамо где се данас воде одлучујуће борбе за Кијевску Русију. Декретом Сената Царевине Русије од 29. маја 1753. године даје се на слободно насељавање Србима и другим балканским народима православне вероисповести у намери да осигурају заштиту границе, слично као у Леополдовим привилегијама у доба патријарха Арсенија Чарнојевића, пола века раније, у Аустрији. Насељавање српских граничара у Славјаносербију одвијало се по плану израђеном за размештање српских досељеника у Новој Сербији. Штаб се налазио у тврђави Луганску, коју су Срби подигли 1755. године. Командант је био генерал-мајор Јован Шевић, а у његовом штабу је био и капетан Симеон Пишчевић (доцнији генерал под Катарином Другом и писац знаменитих мемоара, у којима је Црњански и пронашао грађу за своје „Сеобе“). Већ у следећој генерацији Срби су заузимали водећа места у руској армији. У Бородинској бици, где се решавала судбина Европе, па све до Париза, где је Наполеон коначно сломљен, од 37 руских генерала – десеторица су били Срби: Михјло Андрејевич Милорадовић, Јован Јегорович Шевић, Николај Иванович Прерадовић и други, а Ђорђе Арсенијевич Емануел, рођен у Вршцу, заробио је француског маршала Лористона и предала му се, усред Париза, цела француска Национална гарда. Списак официра који су се истакли на бојном пољу наводи стотине, а храбрим српским коњаницима, изгинулим од Москве до Лајпцига и Берлина, броја се не зна.
„Сви они који су се селили да избегну паорство гинули су и сахрањивани безимени у руску земљу. Историја је забележила да се на њиховом небу у долини Доњеца појавила чудна фатаморгана на небу, ’Аура Бореалис’, али се не бележи шта се под тим мисли и каквог је смисла тај догађај имао у њиховом животу“, каже један хроничар. Можда ово небеско знамење о српским прецима Новоросије добија нови смисао тек данас, кад ова „зора са севера“ трепери чудном, изненадном светлошћу у новој, дословној Реконквисти Руса и Срба, о којој и говори Гускова, кад каже: „Без вас нећемо победити!“

[/restrict]