Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Херметичко затварање југозападног правца угрожавања Русије потпуно је дезоријентисало НАТО
НОВИ СТРАТЕШКИ ПРАВАЦ Устаљени западни правци, преко Белорусије и Украјине, били су очигледна и из војне историје добро позната опасност, и они су пажљиво надгледани и осигурани од стране Русије у сваком погледу, посебно конвенционалном. Додатну сигурност руској безбедности са запада уливао је белоруски и украјински простор као тампон-зона, и свима је било јасно, па и моћницима на Западу, да се то не сме пореметити.
Зато су стратези НАТО-а, углавном амерички генерали, одавно осмислили перфидан план реализације новог стратешког правца безбедносног угрожавања Русије, преко црноморско-кримско-азовског простора који је одавао утисак „меког трбуха“ Русије, где се тешко могла успоставити адекватна одбрана.
[restrict]Тај пажљиво одабрани простор био је рубни део источног дела Украјине, с полуострвом Крим као кључном стратешком тачком за контролу Црног и Азовског мора, чије би поседање од стране НАТО-а Русију довело у веома тешку безбедносну позицију.
Преврат у Украјини, изведен по перфидним методама хибридног рата у стилу „обојених револуција“, створио је услове да тај план буде реалан. Знало се да је идеја увлачења Украјине у НАТО на дугом штапу и веома рискантна, и да је много ефикасније, а мање ризично, оријентисати се на Крим. Преко новог прозападног украјинског државног руководства требало је створити такву политичку климу да се руска Црноморска флота избаци из Украјине, из лука на Криму, где Севастопољ фигурира као кључна. Рачунало се с тим да ће и Руси у новоствореном непријатељском окружењу сами допринети реализацији овог плана, и да ће бити заинтересовани да своје бродове и подморнице пребаце на сигурније место, у своју државу. Те кримске луке које би напустила руска Црноморска флота одмах би запосела поморска НАТО армада, под закупом на одређено време или већ некаквим договором с Украјином.
КОНТРОЛА ЦРНОГ МОРА Поред водећих држава НАТО-а, које располажу бродовима и подморницама с нуклеарним потенцијалом које би ту биле базиране, конкретну дугорочну претњу представљале би све НАТО државе на црноморској обали, посебно Турска, која је у време прављења оваквих планова била једна од најпоузданијих и најважнијих чланица западног пакта. У томе треба тражити разлоге зашто су ратни бродови и подморнице водећих НАТО држава, посебно амерички, непрестано шпартали црноморским простором уз честе и масовне вежбе. Већ дуже време тежиште је било на морском простору између румунске луке Констанца и Крима. Буквално су контролисали тај простор, па тако и руску Црноморску флоту, као допунски вид притиска да се руски бродови преместе на сигурније место.
Међутим, и Руси су, да ли на основу обавештајних података или чисто по војничкој логици, врло брзо проценили у чему је ствар, и предузели су конкретне мере. Након преврата у Украјини 2014. године грађани Крима на референдуму су одлучили да се припоје Русији. Тако је Крим, као кључна стратешка тачка, постао део Русије, што је потпуно пореметило стратешке планове НАТО-а. Као препотентна војна сила они нису одустали, али су им одлуке након тога постале конфузне, нелогичне и опасне за цео свет.
ОЛУЈА У ДОНБАСУ Прва велика грешка је одлука да нову украјинску власт „убеде“ да се проблеми с руским и проруским становништвом у Донбасу могу решити оружјем, а након тога да и Крим могу војном силом вратити у састав Украјине. Ова одлука је енергично спроведена и потпуно обезбеђена у материјалном и пропагандном смислу. Паралелно с јачањем украјинске војске започела је и институционална нацификација, као гаранција антируског расположења. Антируско расположење исфорсирано је до хистерије. Крајњи циљ било је етничко чишћење руског и проруског становништва – Донбас да се етнички очисти сировом војном силом у виду некакве украјинске „Олује“, док су се на другим деловима Украјине спроводили институционални државни притисак и терор у циљу тихог егзодуса.
Важан разлог етничког чишћења Руса био је тај да се на неким следећим изборима не пониште резултати преврата у Украјини, али већ тада је постао сасвим јасан стратешки значај украјинских региона уз Азовско и Црно море – НАТО стратезима због безбедносног угрожавања Русије, а Русима због елиминације потенцијалне претње. Зато су управо у овим регионима касније вођене најтеже и најкрвавије борбе, и зато је Маријупољ, а не Кијев како су то сви очекивали, био кључни стратешки град за обе стране у сукобу.
КОНФУЗИЈА У НАТО-у Након што им се измакао Крим као кључна стратешка тачка на којој су заснивали комплетан план, и пошто су схватили да га ојачана украјинска војска не може освојити војном силом, као последица конфузије и недостатка нових стратешких идеја уследила је најгора могућа одлука – да се Украјина напречац прими у НАТО.
То је уједно значило да се с перфидних прелази на старе западне правце угрожавања, познате од Наполеона до Хитлера. Та одлука је више одраз немоћи и опасна игра на све или ништа него разборити резултат стратешке анализе.
Морали су знати да Русија неће дозволити губитак најважније сигурносне „тампон-зоне“ на западним правцима угрожавања на које је историјски посебно осетљива. Наравно да су знали да је то „црвена линија“ коју нису смели да пређу и да ће Русија пронаћи адекватан одговор. Тај одговор уследио је брзо и, као што се могло и очекивати, био је конвенционални, у облику специјалне војне операције. Није логично да челници западне алијансе све то доживе као велико изненађење.
Украјина је од Русије добила шансу да направи праве политичке потезе, и то би и учинила да је имала право државно руководство које је у стању да сагледа стратешки интерес своје земље. Први удар руске војске требало је схватити као упозорење, а не као агресију. Јер Русија је одмах изнела своја три захтева, која је требало разумети, а не априори одбацити и латити се оружја против светске војне силе. Потпуно је јасно да у том тренутку Русији није био циљ заузимање Украјине. Њима је она била потребна као војно неутралан сигурносни простор, а не као њихова територија. Ако би била њихова територија о којој би морали да брину у безбедносном смислу, опет би се изгубила тампон-зона према НАТО-у, а директне границе сучељавања с НАТО државама због лагеровања нуклеарног и конвенционалног потенцијала не одговарају Русији. У том тренутку Русији није одговарало ни осамостаљење република Доњецке и Луганске. Више им је одговарало да ове територије, под апсолутном безбедносном гаранцијом за руско становништво, остану у Украјини, јер је то гласачка машинерија која гарантује да на легалним изборима Украјина неће имати антируску власт каква је сада на сцени. Једино чега би се Украјина у сваком случају морала одрећи, то је Крим. Русија се никада више неће одрећи Крима, јер је на основу перфидног плана НАТО-а видела шта то значи за безбедност Русије.
Серија погрешних стратешких одлука НАТО-а се наставила. Након више битака где Руси нису баш заблистали, погрешно су закључили да Украјина може добити рат против Русије.
Наравно да је требало из тога извлачити другачије закључке. На пример, када су се то Руси добро снашли на почетку великих ратова? Никада. Редовно се на почетку нису снашли, али су се исто тако редовно временом стабилизовали, боље организовали, и након тога самлели сваког противника. То се дешава и сада, иако војни лаици још не виде да је Русија стратешке циљеве који су везани за њену безбедност већ остварила: херметички је, и то за сва времена, затворила јужни и југозападни правац угрожавања успостављањем контроле над Кримом, па тако и над Црним и Азовским морем; обезбедила је стратешки важну чињеницу да су сада луке Црноморске флоте у пријатељском окружењу и на руском тлу; потпуно онемогућила улазак Украјине у НАТО, чиме је затворила и западне правце угрожавања. Тако да свакодневне вести да ли је руска војска успела да заузме неко село или град, више немају посебне стратешке важности, сем утицаја на бољу преговарачку позицију.
С друге стране, ако се инсистирање НАТО-а (преко украјинског руководства) настави у правцу војног решења ситуације, тада ће борбе добити на значају као позиционирање за будућу поделу ове државе на источну и западну зону утицаја, пошто у војно освајање изгубљених украјинских територија више нико не верује и поред посредног укључења западне алијансе у овај сукоб. Договорно повлачење Русије уз обезбеђење услова од којих не одустаје још увек је могуће.
НАТО гледање на безбедносне гаранције и угрожавања с геостратешких позиција заиста је смешно. Пре десетак дана су министри одбране Велике Британије и Шпаније саопштили како је „све већи утицај и активности Москве у Африци, забрињавајућа претња по сигурност земаља Алијансе“. Замислите, они схватају да их Русија угрожава и преко Африке, а не схватају да они угрожавају Русију преко Украјине? Није ли то конфузија која потпуно занемарује реалност, па и опасност од нуклеарног сукоба?
ШВЕДСКА И ФИНСКА НАТО је коначно схватио да су све комбинације с правцима угрожавања Русије преко Украјине потпуно пропале, и као стратешко изненађење отворио је северозападни правац, преко Финске и Балтичког мора. Процењено је да ће та нова војна претња дугорочно притискати Русију.
Потпуно неочекивано Шведска и Финска су затражиле пријем у НАТО, што јесте непријатно за Русију јер захтева нови размештај руских конвенционалних и нуклеарних снага. Није сасвим јасно зашто су се државе које мирно живе у благостању одлучиле да буду пиони у сучељавању НАТО-а и Русије. Да ли су насели на до сада невиђену пропаганду о „руској опасности“, да ли су и саме биле на удару западног света који је дефинитивно одлучио да неопредељених и самосталних у овим околностима „руске агресије“ нема, или је нешто треће у питању? То треће могла би бити фантазија и лажна обећања о подели плена ако Русија поклекне и ако богатства Сибира буду доступна само онима који су учествовали у њеном сламању.
Нико овде, ако причамо о здравој памети, нема намеру да некаквим војним операцијама споља угрози Русију. План је сасвим другачији, да се масовним и оркестрираним комбиновањем метода тоталног хибридног рата изазову унутрашњи немири и преврат у Русији. Војне претње треба да одвуку пажњу и спрече решавање вештачки изазваних унутрашњих проблема.
Међутим, ни ту ништа не иде по плану јер су поново направљене велике грешке у проценама. Нису ни приближно добро проценили шта све и колико дуго Русија може да издржи. Док очекују хаос, у Русији се живи нормално, несташица нема, сукоба и незадовољства нема, а ових дана председник Владимир Путин повећава плате и пензије.
Рано је говорити о томе ко ће из сукоба НАТО–Русија изаћи као победник, ако победника буде. При томе се не мисли на нуклеарни сукоб и општу катаклизму него на тотални хибридни рат којим колективни Запад покушава да удави Русију, а који наноси страховиту економску штету свима, подједнаку онима који га примењују као и ономе против кога је уперен. Криза енергената, посебно у зимском периоду, могла би условити успешне преговоре и зауставити рат у Украјини. Криза хране се већ осећа јер је директно везана за пољопривредну производњу и извоз из Русије и Украјине. Више се не ради о потенцијалним таласима избеглица него о могућим масовним сеобама животно угрожених народа као реалној претњи онима који су неразумним и агресивним потезима све то изазвали. Тако би након толико конфузије и погрешних одлука НАТО-а у вези с Русијом одлуке коначно могле постати рационалне и одрживе на дуге стазе. Али то подразумева самообуздавање НАТО-а и прихватање безбедносних гаранција на којима оправдано инсистира Русија.
[/restrict]
