Запад запада у Путинову замку

Руски лидер води паралелно два рата и свесно растеже операцију у Украјини, реализујући тиме неупоредиво ширу стратегију која нема везе са циљевима на терену, већ удара директно по позицијама Запада

Председник Русије Владимир Путин објаснио је прошле недеље позадину западних игара око испорука наоружања Украјини, усред ратног конфликта сукоба с Русијом. „Читава та ујдурма с додатним испорукама наоружања, по мени, има само један циљ – да се што више отегне оружани сукоб“, подвукао је руски лидер. Имао је пре свега у виду ко зна коју по реду најаву америчког председника Џозефа Бајдена о још једном пакету војне „помоћи“ Украјини, који овог пута укључују и вишецевне ракетне бацаче ХИМАРС. Реаговао је и руски министар иностраних послова Сергеј Лавров, оценивши да захтеви Кијева Западу за испоруку ракетних бацача јесу директна провокација усмерена на то да се увуку друге земље у конфликт у Украјини. Ако је веровати руској страни, циљ Вашингтона и Кијева је да се сукоб у Украјини не само продужи већ и прошири. На први поглед, рекло би се, ове околности не иду наруку Русији која је затечена „паметном стратегијом“ Америке и ЕУ. Но да ли је све баш тако?

„ДЕМОНСТРАЦИЈА ХИСТЕРИЈЕ“ Крајем маја саветник шефа кабинета председника Украјине Алексеј Арестович дао је чудну изјаву да ће Кијев приредити Вашингтону „демонстрацију хистерије“ уколико им не испоруче вишецевне ракетне бацаче. „Одлука о овим системима биће донета у најскорије време и ми ћемо знати да ли ће их испоручити или не. Ако не дају, направићемо демонстрацију хистерије“, запретио је кијевски функционер. Претходно је „Вашингтон пост“, позивајући се на неименоване изворе, најавио да администрација САД „не искључује“ испоруке ракетних бацача, али не за наношење удара на великим растојањима. Уместо система опремљених ракетама домета 300 километара, добиће оне који добацују од 40 до 70, а то њихове снаге већ имају из своје, односно совјетске производње.
Како је нагласио и Бајден, одлука о „смањењу домета“ донета је да би се умирила руска страна, која је запретила одмаздом, па чак и ударом по америчким и НАТО позицијама ако Кијев добије могућност да ракетира циљеве дубоко унутар територије Руске Федерације. Треба имати у виду да Москва у Украјини заиста води специјалну војну операцију, а не прави рат, ако се зна да је реално подигла тек нешто више од 10 одсто потенцијала своје – мирнодопске армије. Све би било другачије у случају објаве рата и ратног стања и проглашења мобилизације. Ратна армија РФ веома би брзо нарасла на преко седам милиона људи, уз стављање у пун погон стратешких капацитета који у актуелној операцији нису ниједном покренути. Уништавање свих украјинских градова, а није искључено и других циљева у иностранству, тада би било веома тешко избећи. Први окидач за такав сценарио било би управо масовно ракетирање руских градова испорученим западним системима, на шта је упозорио и Путин.
Не треба сумњати да огроман број људи у Русији, од обичних грађана до доносилаца одлука на различитим нивоима, не би имали ништа против да специјална војна операција прерасте у прави рат. Тада би цео процес у Украјини, који се сада води готово хируршким методима и уз максимално избегавање цивилних и војних жртава и великог рушења – било могуће брзо окончати. То би, међутим, знатно закомпликовало руску позицију у свету, јер 150 држава није увело санкције РФ и најнормалније наставља да ради с Москвом, док се за рестриктивне мере одлучило око 40 земаља, углавном чланица НАТО-а и њихових најближих политичких савезника. С друге стране, операција у Донбасу и Украјини се наставља, циљеви се реализују један за другим, додуше у нешто споријем ритму, али не мање ефикасно. Знајући то, поједини западни кругови сматрају да ову условну „слабост“ Русије би требало искористити, а као најбољи начин им се чини – снабдевање Кијева оружјем. Њихова идеја је да Украјинци својим рукама раде прљави и крвави посао против Москве. Што дуже траје и што се више отегне (неминовни) крај украјинског отпора, верују они, то ће више штете и жртава имати Русија. И о тим западним плановима је говорио Путин.

[restrict]

ДВА РАТА – ДВА ПРОЦЕСА ДУБОКО СИНХРОНИЗОВАНА А да ли је све баш тако? Ко има више штете, а ко користи, од развлачења сукоба? Да ли Кремљ сам, свесно, растеже украјинску операцију, реализујући тиме неупоредиво ширу стратегију која нема директне везе с ратним циљевима на терену? Да ли Путин, заправо, води паралелно два рата – један војни, против Володимира Зеленског и његових трупа, а други геополитички, геостратешки и геоекономски против Запада? И где су оба ова процеса дубоко синхронизована и усмерена ка истом циљу? Да ли је Путинова намера да, у потпуној координацијом с кинеским вођом Си Ђинпингом и уз разумевање лидера других суверених земаља, стави тачку на западну хегемонију и отвори пут новом међународном поретку, баш како је најавио на Минхенској конференцији за безбедност у фебруару 2007, када је позвао САД и ЕУ да заједнички и у договору томе приступе, како би постигли компромис прихватљив за све?
Да на Западу постају полако свесни у какву су замку сами упали увођењем бројних, често бесмислених санкција – и њима и себи наносећи огромну дугорочну штету – у уверењу да је Путинов циљ тек да се докопа још некаквог комада територије, може се видети и из неколико озбиљних сигнала који долазе из САД и Европе. Како протумачити признање француског лидера Емануела Макрона да је последњих недеља провео више од 100 сати у разговорима с Путином, и то баш у тренуцима док га „демократски Запад“ проглашава за агресора и злочинца? И још каже да је „од виталног значаја да Русија не буде понижена како би након престанка сукоба у Украјини могло да се пронађе дипломатско решење“, чиме је изазвао огроман гнев у Кијеву, од Арестовича и њему сличних. Не чују се више гласови из ЕУ, попут раније изјаве шефа дипломатије Жозепа Бореља, да „Русија мора бити поражена на бојном пољу“, већ Париз и Рим шаљу поруке Кијеву да мора да буде спреман на „територијалне уступке“ Кремљу. А чак је и Бајден стопирао одлуку о испоруци ракета дугог домета – да не би провоцирао Москву. Сви ови сигнали могу да указују да нису они забринути за Русију, већ за себе. Не треба сметнути с ума да је до пре неколико месеци у Америци било могуће наточити пун резервоар јефтинијег бензина за 60-70 долара, а данас то не може за мање од 110.
А руски приходи од енергената су се за то време повећали. Према речима Сергеја Лаврова, Русија је у 2022. „суштински увећала приход од извоза енергената и нема губитке у буџету у вези с нафтним санкцијама ЕУ, већ увећава продају нафте на алтернативним тржиштима“. Како је рекао председник руске Државне думе Вјачеслав Володин о „шестом пакету“ санкција ЕУ, „западни политичари сада морају да бирају између лошег и веома лошег сценарија за своје економије и грађане, док Вашингтон чини све да терет санкција падне на европске земље“. Како је нагласио, ЕУ и САД су исцрпели арсенал средстава за обуздавање развоја Русије, која ће можда имати губитке од забране извоза нафте у Европу, али ће они бити компензовани растом цена и оријентацијом на азијско тржиште. Европа ће, додао је Володин, због рекордно високих цена енергената имати више од 250 милијарди додатних трошкова годишње: „Вашингтон намерно слаби економију ЕУ, да би је учинио још зависнијом од САД.“

У РУСИЈИ – ИЗОБИЉЕ И ПОВОЉНЕ ЦЕНЕ Треба додати и озбиљне потресе на тржишту хране и вештачког ђубрива, што је директно везано за цене енергената, међусобне санкције Запада и Русије, али и – угрожену безбедност на истоку Европе. У Русији нема проблема с храном, енергентима и било којим ресурсима. Свега има у изобиљу и по повољним ценама. Ослоњена на подршку Кине, Москва не стрепи од урушавања своје позиције, што се за Запад, укључујући и САД, не може рећи. Па, коме се онда, заправо, највише жури у Украјини? Да ли Путину, који с минималним снагама и губицима лагано меље противника и већ контролише више од 20 одсто Украјине, док његов народ, сит и у топлом, и не осећа последице сукоба? Или Западу, где цене енормно расту и чији грађани већ исказују велику нервозу због тога?
А треба имати у виду да је ово тек почетак, јер криза може да се веома отегне, с дугим и хладним зимама и годинама потребним да се Запад ослободи зависности од руских енергената. И шта би се тек десило с европским економијама ако би Путин одлучио да им потпуно прекине извоз природног гаса, што није незамислив сценарио? Срећом, Москва за сада нема потребе да то чини, јер су цене енормно високе (и тек ће бити), што њој иде у прилог и без екстремних мера. Док ситуација остаје оваква на економском и бојном пољу, Москва нема разлога да жури, нити убрзава ствари у Украјини. Напротив, делује као да је главни циљ Кремља управо економско мрцварење Запада које они, зачудо, сами и подстичу увођењем санкција. То је директна примена Путинове „политичке џудо филозофије“, када се снага противника усмерава против њега самог.
И зато, када руски председник каже да западне испоруке наоружања Кијеву продужавају рат, он то изговара с благим осмехом на уснама. Као што је од почетка било јасно, ово није сукоб Русије с Украјином већ са Западом у целини, а посебно против НАТО структуре. Има ли Западу горе казне од трајног економског исцрпљивања, уз рапидно повећање трошкова за наоружање – које се испоручује Кијеву да би га Москва уништавала на лицу места? Има. Као што Володин каже, још гори сценарио био би улазак у отворени ратни сукоб против Русије, у коме немају шансу да победе. У коме нико нема шансе. Нећемо предуго морати да чекамо да бисмо видели колико су стратешке пројекције и прогнозе председника Русије тачне и прецизне. Вероватно ћемо прво „пролазно време“ издржљивости Запада имати већ ове зиме. До сада Путин никада није погрешио у антиципирању противничких потеза и увек је своје ударе наносио право у центар.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *