Уздизање

Гудачи Св. Ђорђа с британским виолинистом Џеком Либеком уздигли су камерно музицирање на следећи ниво, обележавајући 30 година постојања. На Коларцу представили су 4. јуна ретко извођена дела и једну београдску премијеру, на концерту за памћење

Запостављени Менделсонов Виолински концерт у де-молу изведен је онако како камерни састави треба да звуче – сваки члан је солиста, у исто време радећи за тим, јер се у овако сведеном обиму гудача чује све. У другом ставу био је то елегантни дијалог међу музичарима. Посебан зачин било је музицирање изванредног солисте Џека Либека на скупоценој Гвадањини виолини из 1785. године, која својим племенитим звуком само додаје посебну боју, док се за све остало постарао солиста. Бриљантном техником, али не нарцисоидном него у служби музике, суверено је донео ватрене, брзе пасаже, док је лирично и распевано водио мелодију у спорим деоницама. Оркестар га је верно пратио и надограђивао.
Уз додате перкусије (триангли) изведена је београдска премијера концерта за виолину и оркестар Уздизање шеве (много боље звучи у оригиналу, Lark ascending) енглеског композитора Ралфа Вона Вилијамса, коме се ове године обележава 150. годишњица рођења. Вон Вилијамс је компоновао ову тонску поему 1914, у раним данима Првог светског рата, када је пасторална сцена птице која пева у лету деловала сасвим далеко од стварности. Нежно, интроспективно дело, помало статично, даје соло виолини слободу да импресионистички лепрша и лебди, док гудачи мирно подржавају соло деоницу у дугим опуштеним звучним линијама. Соло монолог виолине, очаравајући сребрни тон, на крају уздиже шеву у висине, а храброг солисту у незахвалној композицији дочекује тајац у публици све док се не поклони. Београду требају овакве премијере ради ширења музичког знања и видика. Такође би било добро да се врати стара пракса да се у програмима концерата пише о делима која се изводе.
Оркестар је у другом делу засијао у пуном сјају, појачан Либеком као концерт мајстором, у грандиозном Сувениру из Фиренце П. И. Чајковског. Виолиста Љуба Милановић и виолончелиста Драган Сузуки Ђорђевић били су изванредни солисти, нарочито Сузуки у другом ставу (Adagio cantabile e con moto) који је расплакао салу. Руска тема трећег става приказала је одличну уиграност оркестра, посебно у додавању пицикато тема у савршеном складу, а све је заокружио разиграни четврти. Усклађеност звука, пуног, богатог и снажног одјека и очигледна радост заједничког музицирања, приказали су Гудаче Св. Ђорђа као зрео камерни састав светског нивоа. Као шлаг на торти, частили су публику Шостаковичевим култним Валцером, који је стекао популарност у Кјубриковом филму Широм затворених очију, али и без Кјубрика ова безвремена носталгична музика прави је лек за душу. Они који нису дошли, много су пропустили.