УЗАЈАМНА ЉУБАВ ПЕТЕ КОЛОНЕ

СРБИЈА И РАТ У УКРАЈИНИ

Док се Ненад Чанак лично уверава да у Украјини нема нацизма и шовинизма (осим руског), руски емигранти у Београду позивају на санкције против сопствене државе

Док гори црква Украјинске православне цркве Московске патријаршије у Лавову, језгру украјинског екстремизма, лидер Лиге социјалдемократа Војводине Ненад Чанак по београдским медијима прича како током своје недавне посете Украјини није видео никакве „нацисте“ и беседе завршава поздравом „Слава Украјини!“. Уз то додаје „смрт руским окупаторима“ (Н1, 20. јун 2022). Треба ли подсећати да је поздрав „Слава Украјини“ „дријевни“ украјински поздрав који се појављује почетком 20. века и бива популаризован након „Украјинског рата за независност“ (од 1917. до 1921) кроз деловање екстремних украјинских националиста које данас најбоље персонификује лик нацистичког колаборационисте, украјинског Анта Павелића, Степана Бандере. Суштински, између тог поклича и оног подједнако „дријевног“ хрватског „За дом спремни“, нема никакве разлике. Што би Чанак, као доследан „антифашиста“, требало да зна.
Такође, требало би да зна и да је његов поклич „смрт руским окупаторима“ дијаметрално супротан од слободарских идеја за које тврди да се залаже. Није антифашистичка девиза била „смрт фашистима“ него „смрт фашизму“. Разлика није мала, а избор Чанкових речи је врло речит и индикативан. Баш као и чињеница да он прижељкује и позива на убиство председника Русије Владимира Путина, јер тврди „да се рат у Украјини мора завршити смрћу Путина“.
Зар то што су особе које су запалиле цркву у Лавову за собом на зиду оставиле потпис „Путинова кућа“, којим се објашњава мотив тог бесрамног чина, ни на који начин не указује да се ради о верским, или политичким екстремистима, који можда нису блиски изворном националсоцијализму немачке радничке партије коју је до маја 1945. предводио Адолф Хитлер, али свакако јесу блиски чистој мржњи која исијава из усташлука и бандеризма?

[restrict]

ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ БИО СВУГДЕ Чанак тврди да је у Украјину отишао јер је „важан део његовог политичког уверења и то да се мора бити на местима о којима желите да имате политички суд“, па је „још 1991. године, када је почињао рат у Словенији, био у Љубљани“. „Прошле године сам боравио на Косову и на местима страдања српских цивила у Хрватској. Боравио сам прошле године 5. септембра на Цетињу, приликом устоличења владике Јоаникија, те ове године на обележавању Дана победе над фашизмом и лично видео све што се догађа“, додао је он (Данас, 15. јун 2022). Заборавља да помене како је, ваљда да би се својим очима уверио, био и на усташоидним манифестацијама попут оне назване „Сријем Хрватској“ (4. децембра 2002). Суштина је да нигде није видео никакав усташлук, бандеризам, нацизам или фашизам, осим оног српског и руског. Није видео, или чуо да су главни булевари у Кијеву преименовани у славу Степана Бандере и његовог колеге Романа Шухевича. Он то вероватно види као „Тајмс оф Израел“, који је о промени имена у Авенија Степана Бандере писао под насловом „Кијев преименује важну улицу у славу руског колаборационисте нациста“ (7. јул 2016), или као пропагандни сервис америкчког Конгреса Радио Слободна Европа који под насловом „Кијев Московску авенију преименује по контроверзном националистичком хероју“ пише како је Бандера био „лидер националистичког покрета отпора који се борио и против Совјета, и против нациста“. Усташлук и шовинизам није видео ни у слушању Томпсонових песама на Цетињу, нити у покушају спречавања устоличења једног владике. И тако даље. Срећа па није 1945. могао да оде у Берлин, јер би и тамо видео само руску (или српску) агресију и (не немачки) нацизам.

ЗА ТО ВРЕМЕ У БЕОГРАДУ Док је Чанак згрожен оним што је видео у „Харкиву“ (а не Харкову, што је исто као да је рекао да је на Косову и Метохији обишао „Феризај“, а не Урошевац), руске „Срђе Поповићи“ витлају по Београду и пљују своју државу. Да вас подсетимо, покојни адвокат Срђа Поповић и један од оснивача недељника „Време“ је септембра 1993. позивао на бомбардовање „шупка света“ (anus mundi), како је називао Србију, у писму председнику САД Билу Клинтону у којем се наводи да „ако Запад не употреби силу уопште или је употреби само у симболичној, уместо у великој мери за смањивање Милошевићеве моћи, или пак само да исфорсира босанску капитулацију, ’примљена порука’ ће само нарушити углед наводној решености Америке и Запада“.
Овакав глас Срђе Поповића, који је Србе сматрао „људождерима у срцу Европе“, данас се у Београду поводом рата у Украјини чује из руских уста. Тако Пјотр Никитин, адвокат и антиратни активиста, како га представља Н1, захтева да се и Србија придружи западним санкцијама његовој земљи: „Ја бих се боље осећао да Србија уради оно што је у њеној моћи да допринесе прекиду рата, сад какве санкције и какви потези ту одговарају, то је питање за српске политичаре.“ На опаску водитељке да смо ми овде живели под санкцијама и да знамо да оне највише погађају обичне грађане, и питање да ли мисли да је то праведно, Никитин оцењује да не „постоји други избор“ и прави најбесмисленију компарацију, по шаблону поредећи садашњу руску власт са оном немачком из периода 1933–1945: „Када је требало победити Хитлера, страдали су многи Немци. Ми смо сада у тој позицији Немаца који су били против Хитлера.“ Дакле, руски народ треба да доживи судбину нацистичке Немачке, Москва судбину Берлина, а Санкт Петербург судбину Дрездена. „Санкције би морале да буду ефикасне, а не про форме“, додаје он, што много наликује формулацији из писма које је био потписао Срђа Поповић – Запад силу не треба да употреби симболично, него у великој мери.
Никитин није, тврди, усамљен у овом мишљењу. Каже да „санкције подржавају сви“ које је упознао током тромесечне борбе у оквиру његове фејсбук групе „Руси, Украјинци, Белоруси и Срби заједно против рата“. Да је то истина, лако је уверити се одласком на страницу групе од око 3.000 људи о којој говори, и видети да се ради о најбазичнијем изливу мржње према свему што је руско, иако Никитин тврди да он мрзи Путина, а не Русију и руски народ. Али како другачије окарактерисати објаву под насловом „Је*беш руску културу“? Или називање Руса „рашистима“?
Иако су уточиште од ужасне Путинове диктатуре (диктатура на нивоу стаљинизма, каже Никитин) нашли у Србији, Никитин и његови саборци нису задовољни ни оним што их је овде затекло. Тако се одборник у Скупштини Петрограда Владимир Волохоноски жали што „Срби више воле Путина, него Руси“ и што славе Ратка Младића као хероја. „Ратко Младић је ратни злочинац који робија због организације масовног убиства у Сребреници, поред којег је Буча дечја игра“, рекао је он алудирајући на наводни руски покољ у месту Буча надалеко од Кијева. Не само да ми као народ нисмо много бољи него нам је таква и власт: „Овде, осим власти, постоје и неке недржавне фашистичке структуре и оне могу да представљају већу опасност него власт“, додаје Волохоноски.
Велика је мука наших великана који су свесни српског нацизма, а приморани су да живе у овој држави и у њој се остварују у својим каријерама, попут Ненада Чанка, јер су ту рођени и немају другу домовину. Али замислите тек каква је мука онима који су избегли из својих родних држава попут раније Динка Грухоњића, или Недима Сејдиновића, а сада Пјотра Никитина, или Владимира Волохоноског, и уточиште нашли у овом злом нацистичком и фашистичком народу. Како сит не разуме гладног, тако је истина и да гладан гладног одлично разуме. Тако су и сви ови јединствени у мишљењу и истих су ставова, кадри су да идентификују зло и у српском, и у руском народу, али га никако не виде у „демократској“ ЕУ, или у „младим демокрацијама“ попут Хрватске или Украјине.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *