УКРАЈИНА: На путу ка аутокефалности

У мору вести о успостављању заједнице и литургијског општења СПЦ и МПЦ, када су многи преко ноћи постали познаваоци црквеног права и почели да полемишу о одлукама Сабора, вест о томе да је Украјинска православна црква Московске патријаршије донела саборску одлуку о независности унела је пометњу и додатно закомпликовала разумевање црквене ситуације у Украјини

Овогодишње мајско заседање Сабора СПЦ историјски је значајно за православље не само на Балкану већ и шире, због тога што су чланови Сабора с патријархом Порфиријем на челу вођени Духом светим донели одлуку о зацељивању ране 55-годишњег раскола и обновили литургијско општење с Македонском православном црквом – Охридском архиепископијом. Уз то, Свети архијерејски сабор је „једногласно и једнодушно изашао у сусрет молби МПЦ и благосиља, одобрава, прихвата и признаје аутокефалност“. И док се у Скопљу вест о аутокефалности дочекује с одушевљењем и вишеминутним аплаузом, у Украјини пак решење мајског Сабора Украјинске православне цркве да стане на пут ка потпуној независности довело је до поделе мишљења о оправданости такве одлуке у тренутним околностима.

НЕПОСТОЈЕЋЕ ПАРАЛЕЛЕ Тежња ка аутокефалности у Украјини није настала само због вишемесечног ратног стања, али јесте опет постала главна тема. Иако се на први поглед може учинити да је УПЦ видела шансу да стекне аутокефалност охрабрена тиме што је СПЦ доделила аутокефалност МПЦ, две саборске одлуке о аутокефалности и независности немају додирних тачака.

[restrict]

Откако је Украјина постала суверена држава услед распада Совјетског Савеза, почео је активан процес свеопште украјинизације, па и верских организација. Иако је тада једина призната православна црква, Украјинска православна црква, од Московске патријаршије добила аутономију и самосталност у свом унутрашњем уређењу, поједини њени чланови искористили су новонастале околности да испоље своје националистичко убеђење, те су отишли у раскол и формирали „аутокефалну“ Украјинску православну цркву Кијевске патријаршије, а неки су обновили делатност расколничке фракције Украјинска аутокефална православна црква. Поменуте расколничке фракције су крајем 2018. године, уз подршку председника Порошенка, инкорпориране у нову расколничку структуру „Православну цркву Украјине“ и признате од цариградског патријарха, који јој је уручио „аутокефалност“, с тиме да за све морају да се консултују са Цариградом. Током процеса стварања те нове фракције и уручења томоса, канонска црква је била на сваки могући начин угњетавана. Било је покушаја подмићивања, застрашивања и притисака на архијереје, свештенство и вернике. Оспораван је и правни положај канонске цркве, хтели су уз помоћ законодавства да јој промене назив у „Руска православна црква у Украјини“. Правним махинацијама храмове су пререгистровали на име расколничке фракције, после чега би долазила група националиста, физички се обрачунавала с верницима канонске цркве и отимала храмове. Разлог за све то је био што су они верска организација у Украјини која није настројена антируски, као многе после Мајдана. Због одржавања и очувања јединства с Московском патријаршијом, и преко ње с православном екуменом, представници УПЦ били су стигматизовани и означени као Путинова црква. Положај канонске цркве био је веома критичан, о чему је непосредно пред почетак специјалне операције у Украјини рекао и председник Руске Федерације Владимир Путин, да се у Кијеву спрема коначни обрачун са УПЦ Московске патријаршије. Тиме се канонска црква у Украјини нашла у још тежем положају, јер је постала мета за америчко оружје у рукама украјинских националиста и фашиста. Не марећи за увреде и претње, откако је уведено ратно стање у држави, УПЦ је наставила да молитвено подржава сву своју духовну децу. Служили су се молебни за мир, а током литургије читале посебне молитве да настане мир и да сва духовна чеда остану неповређена. Уследило је и званично обраћање митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија у којем се моли за мир, за Украјину, за војнике и народ, и умољава руски председник да се прекину ратна дешавања, да се не би поновио Каинов грех братоубилачког рата. Јер, како је навео митрополит Онуфрије, украјински и руски народ су примили крштење на Дњепру. Осим речи и молитве, митрополит Онуфрије је благословио да храмови и манастири свих епархија УПЦ дају уточиште свима којима су потребни смештај и заклон. И поред свих добрих дела која је учинила УПЦ, то није било довољно да јој не приговарају да је колаборантска црква и да ради у интересу Москве. У појединим епархијама УПЦ одлукама надлежних епископа прекинуто је помињање патријарха московског. Али и то није дало жељене резултате већ се притисак наставио.
После скоро три месеца ратног стања и притисака државног и војног руководства, Свети синод УПЦ на заседању 12. маја донео је одлуку о сазивању сабрања епископа, свештенства и верног народа. Скуп је започео с радом 27. маја. На почетку је тај скуп епископа, свештенства и лаика требало само да уради пресек стања у којем се нашла црква. Али током заседања тај скуп је прерастао у Сабор, одлуком ванредног Синода, и тиме је заседање добило већи значај и могло се расправљати о актуелним дешавањима и питањима која се тичу живота цркве за време војног стања у држави.
Из званичног саопштења Сабора УПЦ посебну пажњу изазивају одредбе којим се креће на пут потпуне независности и успостављања дистанце од Московске патријаршије. Мада ниједном није била употребљена реч „аутокефалност“, тежња ка потпуној независности иде у том правцу. Сабор УПЦ је изразио и неслагање са ставом патријарха московског Кирила у вези са сукобом у Украјини, што је и донекле обавезно у ситуацији која је тренутно тамо. Јер више не постоји могућност да се буде и за Украјину и за Русију. Такође су усвојене измене у уставу УПЦ, које би требало да потврде њену потпуну независност. Садржина тих измена још нигде није званично објављена, те остаје да сачекамо ново издање Устава УПЦ. Чланови Сабора обратили су се и руским властима с молбом за наставак преговарачког процеса, што је у суштини оно чиме би Црква требало да се бави – да позива на мир. Било је речи и о превазилажењу раскола у украјинском православљу, као и о проналажењу решења за духовну подршку избеглих услед ратних дешавања верника УПЦ који су ван канонске територије Московске патријаршије.

ШТА КАЖЕ МОСКВА? Реакција из Москве на овај сабор више је него умерена, јер у суштини, како је рекао председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије митрополит Иларион, канонска УПЦ није саопштила да је променила статус цркве нити да се одвојила од Руске православне цркве већ да је „још једном потврдила да има статус независности и самосталности у управљању у складу са одлуком Архијерејског сабора РПЦ од 25. до. 27. октобра 1990. године“. Званичним саопштењем ванредни Синод РПЦ 29. маја изразио је подршку архијерејима и свештенству канонске УПЦ, који су, како се наводи, под притиском екстремистичких организација и националистичког дела јавности. Патријарх московски Кирил је током проповеди у Саборном храму Христа Спаситеља казао да РПЦ потпуно разуме кроз каква страдања данас пролази УПЦ.
После Сабора у Кијеву може се рећи да силом прилика представници УПЦ покушавају да се дистанцирају административно и формално од Московске патријаршије, иако су на све начине покушавали да до тога не дође. Ту намеру би требало да потврди и ново издање Устава УПЦ, ако до њега дође. Али нико од чланова Сабора није довео у питање литургијско јединство, које је било нарушено у случају СПЦ и МПЦ. Тежња УПЦ ка аутокефалности отвара и додатна канонска и формална питања, с обзиром на то да је у Украјини већ било неколико „аутокефалних“ цркава, али најважније од њих би требало да се тиче суштине аутокефалности. Чему аутокефалност ако све своди или ка Украјини или ка Путину, а ако се тиме скреће с пута ка Христу?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *