Пише Виктория Никифорова
Експлодирала је темпирана бомба коју је подметнуо Доналд Трамп док је био председник Сједињених Држава. Врховни суд, на који је гурнуо своје именоване, поништио је уставну одредбу о праву жена на абортус. Сада свака држава спроводи своје законе у овој осетљивој области.
Изгледа, наравно, крајње чудно. Не постоји федерација у свету где се овако сложено питање решава, како кажу, локално. У савезном Бразилу, на пример, абортус је забрањен у целој земљи (осим у случајевима када је живот мајке угрожен или ако је до зачећа дошло као последица силовања). У савезној Индији, Канади и Русији дозвољени су – такође широм земље. Па замислите да су у нашим кавкаским крајевима абортуси одједном забрањени, а у Санкт Петербургу су одједном дозвољени у било ком тренутку. Како је то уопште могуће?
Међутим, у Сједињеним Државамасе управо то дешава данас. „Црвене“ (републиканске) државе су у ниском старту и спремају се да забране абортус. „Плаве“ (демократске) државе, напротив, зову жене код њих и обећавају им абортус без икаквих глупих потврда и прегледа, само на захтев.
Неочекивана одлука Врховног суда створила је вакуум у којем су државни закони имали предност над савезним законима. Милиони конзервативних Американаца били су потпуно одушевљени овом околношћу. Одједном су осетили слободу од федералног центра са његовом либералном агендом. Абортуси за њих изгледају као први знак. Али онда би конзервативни Врховни суд могао да донесе и преиспита сопствене одлуке о истополним браковима и правима ЛГБТ особа као и одлуке о расној сегрегацији, које се такође могу потпуно поништити.
„Државна влада треба да има предност над савезном владом“, цитирао је конзервативни политиколог Џејмс Пинкертон, једног од оснивача, четвртог председника САД Џејмса Медисона, који је прогласио „крај либералног правног империјализма“. Он износи мишљење милиона Американаца који сматрају да се нека питања – попут објаве рата – ипак могу препустити Белој кући, али грађани сваке државе треба да сами одреде већину закона.
Пред нашим очима, Сједињене Државе постају Сједињене Суверене Државе. Проблем је, међутим, што су ове „црвене“ и „плаве“ државе директно супротне у својим ставовима. Они се сукобљавају буквално на сваки начин. И либерални и конзервативни програми су у њима радикализовани до крајњих граница.
У „црвеним“ државама забрањени су абортуси, промена пола и ЛГБТ пропаганда у школама. У “плавом” трансродне особе “шетају” и трују хришћане. „Црвени“ уводе нешто као лекције из патриотског васпитања. Плави намећу школама „критичку теорију расе“ – еклатантно исмевање историје САД. У „плавом” шушкају са илегалним мигрантима, у „црвеном” се гађају. “Црвени” воле Трампа и носе качкете МАГА, док су “плави” слободни да их пребију за такву капу. И тако у свему.
Истакнути вашингтонски политички стратег Мајк Подхорзер каже: “У ствари, ми никада нисмо били јединствена нација. Ми смо као република две нације претворене у федерацију – “црвене” и “плаве” нације. Ово није метафора , ово је географска и историјска реалност.
Занимљиво, ово је исти Подхорзер који је свим легалним и нелегалним средствима угурао Џоа Бајдена у Белу кућу. О његовим методама изборне преваре својевремено је објављена читава истрага у часопису Тајм, који је ову превару описао као „заверу за спас демократије“. Писали смо и о томе.
Међутим, пошто је Подхорзер, уз асистенцију лидера Бигтеха, „спасао демократију“, конфронтација између либерала и конзервативаца у Сједињеним Државама само је добила на замаху. Десетине милиона Американаца који су гласали за Трампа нису отишли. Штавише, они су огорчени, окупљени, гурају своје кандидате за државне конгресе и јасно имају за циљ да победе на новембарским изборима на средини мандата. Републиканске државе користе сваку прилику да прогласе своју независност од Вашингтона и владајуће Демократске партије.
Занимљиво, линија раздвајања између „црвене” и „плаве” државе данас иде отприлике на истом месту где је пролазила уочи грађанског рата. Тада је узрок сукоба, који је однео више од милион живота, било ропство. Данас би слично питање могло бити право на абортус. У информатичком пољу ове две теме су већ дуже време спојене.
„Присилно рађање детета је ропство“, управо је одговорила на одлуку Врховног суда славна канадска списатељица Маргарет Атвуд, ауторка бестселера „Слушкињина прича.“ „Сумњам да ће држава желети да женама обезбеди све што је потребно да одгаја дете. Уместо тога, изводиће свој уобичајени трик “Присилити жене да рађају, а онда их натерати да плате. И плате. И плате. Ропство, кажем ти…”
Активисти Демократске странке већ у пуном замаху развијају тему да ће главне жртве укидања абортуса у конзервативним државама бити сиромашни представници црначких националних мањина. Штићеници банди Демократске странке нападају клинике за трудноћу – на једној од њих активисти су написали: „Ако је абортус угрожен, онда сте и ви.
Про-лајфери на ово одговарају масовним митинзима. Митинзи се развијају у нереде, туче, уличне погроме. На оба фронта, тема се распламсава свом снагом. Мада ако погледате реалност, ситуација са вештачким прекидом трудноће у Сједињеним Државама никако није критична. Сваке године се смањује број абортуса. Око 625 хиљада процедура за 2021. годину је сасвим пристојан ниво за развијену земљу.
Па ипак, демократе изазивају бес у јавности, а Бајден трагичним погледом оптужује Врховни суд да је укинуо уставно право америчког народа, као да заборавља да је 1982. године, као сенатор, гласао против уставног права америчког народа. жене да абортирају, предлажући да се ова тема остави на дискрецију држава. (Можда је, међутим, заиста заборавио. Шта замерити старом човеку?)
Трамп истовремено честита својим сународницима и подстиче „про-лајфере“. Гомиле људи трче улицама, боре се око овог, уопште, не најважнијег питања.
Нехотице се поставља питање: зар немају шта друго да раде? Инфлација дивља, милиони Американаца су већ неухрањени, и шта ће бити на јесен? Али политички естаблишмент радије покреће питање абортуса, затварајући очи пред врло стварним и застрашујућим проблемима.
Чини се да америчке елите бацају разне лажне проблеме на бирачко тело како би људи испустили пару. Међутим, на позадини масовног осиромашења, ова техника делује све горе и горе. Сваки сукоб постаје повод за нову уличну конфронтацију између црвених и плавих. Два народа Америке отворено су у међусобном рату. Процес „Велике дивергенције“, како га помпезно називају амерички аутори, је у пуном јеку.
Аналитичари већ калкулишу како ће изгледати две Америке. Двадесет пет „црвених“ држава, на челу са Тексасом, постаће, према проценама Атлантика, трећа економија света после Кине. Седамнаесторица “плавих” предвођена Калифорнијом – друга. Осам неодлучних „љубичастих“ држава мораће да бирају којој ће се придружити. И генерално, све ће бити нормално, сматра аутор чланка, креативно развијајући Подхорзеров концепт „два народа”.
Занимљиво је колико брзо су амерички аналитичари дошли у фазу „прихватања”. Пре неколико година, причање о сецесији сматрало се нечим непристојним. Било је то „одрицање“. Током пандемије, тема грађанског рата и скорог колапса Сједињених Држава почела је активно да се развлачи у медијима, али је општа порука била да је то веома лоше. Сви су били у „бесној“ фази. А данас, најутицајнија интелектуална публикација у земљи пише о распаду Сједињених Држава као о нечему апсолутно стварном и неизбежном и са ентузијазмом калкулише предности и недостатке.
Помирени на крају смислили су пријатнији термин, јер сецесија није звучала баш добро, а сепаратизам се не дешава код Американаца, већ само у трећем свету. „Велика дивергенција“ – како звучи! Американци су још увек изванредно способни да представе све своје неуспехе. Пропаст 1929. је „Велика депресија“, осиромашење 2007. је „Велика рецесија“. Глад 1930-их је Њу Дил, глад која долази ове јесени је Грин Дил. Браво момци!
Заправо, Мике Подхорзер је потпуно нејавна особа. Текст о два народа је извод из његове аналитичке белешке, усмерене негде у царству политичке моћи. Његово изненадно објављивање у Атлантику изгледа као пробни балон који је лансирао амерички естаблишмент: ако се колапс земље не може зауставити, можда они могу да га воде?
Све је могуће, наравно. Колапс производних и технолошких ланаца, неизбежан пад долара, глад и сиромаштво, у поређењу са којима ће наше 90-те изгледати као санаторијум – то је све што ће Американцима донети „Велика дивергенција“. Али име је лепо, наравно. Аплаудирамо стојећи.
https://ria.ru/