У РОДНОМ ГРАДУ БОШКА ПЕТРОВИЋА

„ПЕЧАТ“ НА ОБАЛАМА БРЗОГ КЕРЕША

Шта је остало румунско у Румунији? Као и код наших „интернационалиста“, модерност ни овде не подразумева преображај или унапређење достигнутог већ потирање и трансплантацију идентитета

Ма колико њихови званичници упорно говорили о будућности и јединству, европске нације међусобно подозревају једна од друге. Оне већ седам деценија стапају своја тржишта, али не верују једна другој. Да верују, унутар Европске уније не би било граничних прелаза и онолико бирократије. Прелаз између поспаног села Мехкерека у Мађарској и тихе варошице Салонте у Румунији не би постојао да Букурешт заиста верује Будимпешти и обратно, да је Пешта преболела и зацелила своју историјску гангрену звану „Тријанон“.

[restrict]

ПУСТ, АЛИ „ИНТЕГРИСАН“ Као чамцем по мирној води, полако пристајемо уз зарђали терминал старог граничног прелаза с румунске стране. Прелаз је пуст, али „интегрисан“, што би могла да буде сасвим солидна метафора у знатно ширем смислу, па двојица пограничних службеника у различитим униформама, по један из обе земље, сумњичаво и наизменично гледају наше српске пасоше и лица иза аутомобилских прозора. Не рачунајући једну прастару „дачију“ која је у облаку дима нестала испред нас, сами смо на прелазу.

Уоколо, под импозантном, али дотрајалом стрехом, кључа јато ласта које би Федерико Фелини, вероватно, успео да уклопи у екстеријер неког свог филма. Ово што затичемо, међутим, не личи на некакву „долче виту“ већ на крш. Ласте се гнезде, као да су пчеле, у челичном саћу дотрајалог лименог стропа. Неким чудом сопствене контроле лета, не сударају се међусобно. Ни с двојицом цариника. Сцена из неснимљеног филма за памћење.

– Где путујете?

– Орадеа. Нађварад, Велики Варадин…

– Зашто тамо путујете?

Желим да одговорим да путујемо у Орадеу како бисмо, изблиза, осмотрили једну од највеличанственијих галерија фасада и архитектонских експресија духа из епохе зване „ар нуво“. Да племените изданке архитектонске сецесије, према прилици и могућности, пратимо од Риге довде и да се, уопште узевши, радујемо животу чак и када кокетира са кичем.

Уместо тога, кратко, на енглеском језику, кажем да смо туристи. То има призвук хамбургера и кока-коле, али се, чак и ретроактивно, уклапа у постојећи амбијент заостао иза Николае Чаушескуа и румунске револуције.

ОТКУД ТУРИСТИ У ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ? Некада су одавде ка Србији и бившој Југославији хрлиле реке викенд-препродаваца снабдевених оним ружњикавим, али добро израђеним душецима на надувавање, креветима на расклапање, не баш најквалитетнијим алатима, решоима на гас и лепим женама. Сада се одавде, једносмерно, као код нас, хрли ка Ирској и Немачкој, али без робе. Уместо јефтиних потрепштина и ситница које су сами производили, источни Европљани сада углавном изнајмљују или чак продају себе.

– Туристи? Откуд овде туристи? – обојица, очигледно, сматрају да их зафркавамо.

Да нисам сигуран у успутне путоказе, запечаћене подацима са електронске мапе, помислио бих да сам у временској капсули неког контролног пункта из доба Варшавског пакта. Или још горе, Аустроугарске која је подједнако била опседнута контролом, али и вешалима приде, што се данас олако превиђа. Сасвим је у реду да вас било где на свету погранични полицајац или цариник пита где путујете. Али чак и за ту врсту професионалне, па и приватне, људске знатижеље постоји уљудан начин који, макар, утишава или засењује сумњу, уместо што је истиче и појачава.

Заиста, откуд туристи на граничном прелазу у Европској унији пуном ласта и ендемске сумњичавости заостале из једне епохе за коју се мислило да је одавно прошла, а она искрсава у новом руху? То питање није проистекло из медијског наратива који га искључује. То је стварни живот. Пало ми је на памет да кажем да смо руски шпијуни. Каква би то забава била! Одустајем ипак од такве идеје.

Кратко и разумно понављам да заиста путујемо у Орадеу и да тамо остајемо два дана. Као неку врсту залога, додајем да се истим овим путем враћамо и да бих могао да прикажем електронску потврду о резервацији смештаја. После још десетак минута разговора и загледања што нас, што наших путних исправа, саобраћајне и на крају возачке дозволе, Румунија нам се, коначно, отвара као сочна распукла лубеница.

Добродошлицу нам желе два сабласно напуштена билборда са којих висе одавно испрани остаци плаката. Ту је и неко запуштено пољопривредно газдинство, сабласно и ноћу вероватно пуно духова. На коловоз почиње да се спушта завеса тог сунчаног дана. Сутон. Испред Салонте крда европских бизона мирно пасу на пространим пашњацима. У тој варошици сигурно вреди пробати понеко јело справљено од меса тих животиња које су се, ево овде, поново нашле међу нама, а није их било дуже време. Током наредних педесетак километара улична расвета са звездама преузима светлосну стражу. У Орадеу смо ушли тихо, да је не пробудимо.

СУСРЕТ СА СТАРИМ ДРУГАРИМА Сутрадан обилазимо њене ординарне знаменитости. Почињемо, с разлогом, од Палате црног орла. Импресивно сецесијско здање пројектовао је тандем Марцел Комор (1868–1944) – Деже Јакаб (1864–1932) који је и код наше куће, у Суботици, оставио такође бриљантне архитектонске потписе у виду Градске куће, Синагоге и зграде некада чувене банке на Корзу. Цариницима смо мирне душе могли да кажемо да идемо да се сретнемо с њих двојицом. Ништа им не бисмо слагали.

Спољним сјајем обновљена и свежа, поново тек процветала, Палата црног орла, попут празне шкољке коју је море избацило на жал, скрива унутрашњи чемер напуштености и празних пословних простора. Куда води обнова ненастањених фасада? У Румунији, као уосталом на истоку Европе уопште, рачунајући ту и такозвани Западни Балкан, преовладава спољно гланцање у ком на крају неће имати ко да ужива. Обилазимо обе синагоге и чувену палату породице Москович, уживајући у бескрајном низу здања дуж тргова, шеталишта и улица иза ништа мање импресивне зграде позоришта. На Трајановом шеталишту наилазимо на палату породице Штерн коју су такође изградили Комор и Јакаб, који је био суботички зет.

РАКИЈА, ШТА ТО БИ? Паузу правимо у модерном ресторану поред реке Брзи Кереш, непосредно до моста и сабирамо утиске. У карти пића јалово тражимо било какву домаћу понуду. Називи пића искључују румунску или мађарску „палинку“, ракију. На прескок, понуде изгледају овако: B-52, „Cranberry Cookie“. „Kamikaze“, „Melon Ball“, „Jim Beam“, „Lagavulin“, „Glenlivet“, „Makers Mark“, „Bushmills“… Средовечну конобарицу, уморног лица, питам за било какво румунско пиће. – Немамо румунска пића, ово је интернационални ресторан, господине – не без поноса одговара конобарица. Као и код наших „интернационалиста“, модерност ни овде не подразумева преображај или унапређење достигнутог већ потирање и трансплантацију идентитета. Како бих остао у дослуху с прошлошћу, наручујем еспресо и самбуку.

СЕВЕРОИСТОЧНА ТАЧКА НАШЕГ ЕТНИЧКОГ ПРОСТОРА  Велики Варадин, данас Орадеа, јуче Нађварадин, североисточна је тачка нашег етничког простора, као што је село Николићи крај Дојрана јужна. Моје опажање нема везе с политиком. Говорим о простору и етничкој распрострањености, о месту где живимо. Нешто Срба, ближе промилима у укупном броју становника, остало је овде, на обалама Брзог Кереша, чија је матица заиста брза, да живи до данас. Овде је рођен наш чувени, помало заборављени песник Бошко Петровић (1915–2001), бивши председник Матице српске. Овај округ, чији је Орадеа административни центар, назива се Бихор, исто као предео на северу данашње Црне Горе уз границу са Србијом.

Назив Бихор приписује се нашој речи вихор, премда постоји и занимљиво тумачење да је посреди израз за плодну земљу узвисини (Радомир Илић). Још мало даље, у Индији, наишли бисмо на Бихар. Сцену из „интернационалног ресторана“ понављамо и у следећем, да би тек у трећем наишли на спасоносну чашицу класичне румунске ракије од вишања (шљиве и кајсије). У супермаркетима није било ништа боље. На једвите јаде пронашли смо две прескромне румунске чоколадице. Све остало била је „интернационална“ роба. Споља архитектонски гладац, изнутра демографски јадац. Тако некако.      

[/restrict]