У КЛЕШТИМА ПРОПАГАНДЕ И ДЕЗИНФОРМАЦИЈА

УКРАЈИНА И СРБИЈА

Изјава Виталија Кличка на рачун Србије, и поред демантија, показује сву бескрупулозност актуелне пропаганде, дезинформација и неистина, којима се само привремено прикривају стварни циљеви и намере, али не задуго

Сваки рат носи и ратну пропаганду, с тим што се овај украјински шири и на друге просторе и области живота. Запад је ту ненадмашан, а његова пропаганда је класичан пример како средства информисања постају извори дезинформисања у служби политике, а не истине. А њу, истину, обичан грађанин где може да потражи него у новинама, на телевизији, интернету… И шта добије? Лажне еуфемизме чији је циљ да се замене улоге жртава и злочинаца, па се крвави државни удар на кијевском Мајдану описују као револуција, а предаја фашиста с белом заставом у маријупољском „Азовстаљу“ пласира као „евакуација“. Такве пропаганде смо се ми наслушали и нагледали деведесетих година, и касније, па нам ова око Украјине и није изненађење. Само је лакше уочавамо и дешифрујемо.

Чинило се да ће интернет, као најмоћније медијско оружје 21. века, учинити да истина не буде сакривена и злоупотребљена, али се управо он показао као идеално место за сервирање пропаганде, полуистина и неистина. А ми смо ту, малтене, полигон за пласирање неистина и унапред припремљених лажних и шаблонских слика. Иако смо на то огуглали, стално пристижу нове и све бахатије и безобзирније.

[restrict]

КЛИЧКОВ ДИРЕКТ Тек што је прохујала изјава руског председника Владимира Путина на састанку с генералним секретаром УН, када је у контексту независности Луганска и Доњецка поменуо одлуку Међународног суда правде о сецесији Косова и Метохије, коју су, како је рекао, сви подржали (изјава је и у домаћим и у страним медијима рабљена као злонамерна и антисрпска, иако се пажљивом анализом не би могао добити такав закључак), нова је стигла баш из Украјине. Градоначелник Кијева Виталиј Кличко, који је боравио у Давосу, у разговору за швајцарски лист „Кантон 27“ захвалио је Албанцима и такозваном Косову на војној подршци, али и солидарности с украјинским народом, поручивши да „се Украјинци боре против руског окупатора, као Албанци некада против српског окупатора“.

Подсетимо, Кличко је ушао у политику у време Наранџасте револуције 2004, а 2014. је постао градоначелник Кијева, одмах после крвавих фебруарских демонстрација те године на главном кијевском тргу Мајдан. Касније ће свима бити јасно да је то био државни удар у Украјини као круна добро планиране, добро координиране и узорно изведене државне интервенције САД. Пуч у Кијеву је агресија Вашингтона изведена рукама Украјинаца. Дејством „пете колоне“ националних „олигарха“ обогаћених пљачком ресурса који су током „комунизма“ припадали држави. До тог сазнања се дошло случајно када се у орбити интернет-мреже појавио садржај тајно снимљеног разговора две главне америчке личности које су управљале догађајима на Мајдану, помоћнице државног секретара САД за Европу и Евроазију Викторије Нуланд и амбасадора Вашингтона у Кијеву Џефрија Пајата. (Сви памте познату изјаву Нуландове „Ј…. Европу“.) Е, ту се помиње и Кличко. Пајат препоручује Нуландовој да телефонира Кличку још једанпут и изнесе исти аргумент који је предочила и Јацењуку. „Драго ми је да си средила да се он (Јацењук) стави на место где пасује у овом сценарију. И драго ми је да је рекао то што је рекао у одговору“, препричао је тадашњи Би-Би-Сијев новинар Џонатан Маркус. „Добро. Ја не мислим да Клич треба да уђе у владу. Не мислим да је то неопходно, није добра идеја“ (Викторија Нуланд). „Јеа“, (реагује амбасадор). „Претпостављам… у смислу да не иде у владу, пустити га да само буде ван и ради свој политички домаћи задатак и то…“

Тако сазнајемо да Кличко умало није постао премијер и да је био једна од најважнијих фигура кијевског Мајдана. С тим сазнањима се треба односити и према његовој изјави која је направила праву буру у Србији, па и шире. Готово да нема српског медија који није пренео наводну изјаву градоначелника Кијева, а реаговале су и многе странке оценом да градоначелник прекраја историјске и политичке чињенице о Косову и Метохији и српском народу. Министар унутрашњих послова Александар Вулин је Кличку пребацио непознавање историје и подсетио га да је Косово и Метохија део Србије и да није могуће окупирати сопствену земљу, иначе би и Руси у Донбасу били окупирани и имали право да се ослободе украјинског окупатора.

Да политички став Виталија Кличка одудара од званичног става Украјине, убрзо је потврдила и амбасада Украјине у Србији, уз наводе да је Кличко лидер опозиционе странке, без овлашћења да износи став Украјине који се тиче спољне политике и да је добро познат принципијелни став те земље о њеном односу према територијалном интегритету и суверенитету Србије. Додуше, не пропуштајући да нагласи како реаговања на изјаву Кличка оцењује као антиукрајинску кампању појединих политичара и медија, који, како се тврди, „последњих година једним од главних приоритета свог рада сматрају подршку руској агресији на Украјину“.

Случајни гаф или намера, тек неколико дана раније председник Украјине Володимир Зеленски, говорећи о ситуацији у његовој земљи, поменуо је историјске догађаје који су допринели драматичним променама у свету – Сарајевски атентат 1914. и Минхенски споразум 1938 – који су претходили избијању два светска рата. „Сећамо се, на пример, како само неколико хитаца може да доведе до милионских жртава попут пуцњаве у Сарајеву 28. јуна 1914. Историја памти колико туге може да направи једна особа ако види да му се не пружа довољно отпора. Било је то, на примјер, 1938. године у Минхену“, рекао је Зеленски.

АМБАСАДОРСКА НЕДИПЛОМАТИЧНОСТ Није Србија ни до сада била поштеђена украјинске критике и њених акција науштрб наше земље. Још је донедавни украјински амбасадор у Србији Олександар Александрович изјављивао да Украјина и украјински народ очекују да Србија осуди потез Руске Федерације да призна самосталност сепаратистичких регија Доњецк и Луганск на истоку Украјине. Овај амбасадор је скоро у континуитету, од самог почетка мандата, давао недипломатске и неприхватљиве оцене о спољној политици Србије и њеним званичницима, због чега је Министарство спољних послова Србије морало и званично да реагује. Овај амбасадор је често знао да каже како је Украјина међу првима осудила НАТО агресију и бомбардовање СРЈ, намерно заборављајући да је то учинила ондашња украјинска власт, сасвим других политичких назора и опредељења од ове којој он припада. Подсећања ради, приликом гласања о чланству тзв. Републике Косово у Унеску 2015. године, делегација Украјине се налазила ван сале, што је било директно супротно виталним интересима Републике Србије. Поменимо и подршку Украјине предлозима западних земаља везаних за измене мандата мисије УНМИК на КиМ, као и динамике седница Савета безбедности УН посвећених раду УНМИК-а, чему се Србија оштро противила.

Александровича је пре неколико дана наследио нови украјински амбасадор Володимир Толкач, да би његов заменик Марко Мартињук (док Толкач чека пријем за предају акредитиве председнику Србије), управо поводом актуелног случаја с Кличком, нагласио принципијелни став и поштовање територијалног интегритета Србије, уз очекивање да и Србија уведе санкције Русији.

Очигледно, ни њих ни њихове менторе не задовољава да је Србија у УН осудила „агресију“ Русије у Украјини, држећи се међународног принципа територијалне неповредивости, што за Србију није важило. Да је гласала за искључење Русије из Савета за људска права УН. Или, што је мало познато, да се Србија половином марта придружила рестриктивним мерама бившем председнику Украјине Виктору Јануковичу, за кога се верује да је руски држављанин, и водећим члановима украјинског руководства из периода 2010–2014, чиме се Србија први пут придружила рестриктивним мерама Европске уније поводом ситуације у Украјини.

Наравно да актуелна украјинска власт све гледа из своје визуре и својих спонзора који се у овом рату боре с Русијом до последњег Украјинца, пренебрегавајући главне узроке и разлоге руске интервенције и прикривајући их пропагандом и дезинформацијама. Стога и овдашња тумачења, у контексту изјаве градоначелника Кличка, иду ка закључку да, упркос томе што није у интересу Украјине да призна независност тзв. Косова, званични Кијев би могао да промени став под притиском САД. И ма колико би такав потез с тренутне украјинске позиције био сулуд, јер би им тиме била ускраћена могућност да се позивају на поштовање међународног права, има мишљења да то не треба искључити, будући да украјинска позиција у потпуности зависи од САД, за које знамо колико држе до међународног права.

КОЛЕБАЊЕ ОКО КОСОВА У београдским медијима се већ подсећа да је амбасадор Украјине у Тирани Володимир Шкуров почетком фебруара ове године изјавио да Украјина још није донела одлуку о признавању Косова и да то питање није на дневном реду, као и да ће питање Косова бити размотрено у неком другом тренутку. „Морамо да се консултујемо са стручњацима како би онда онима који доносе одлуке било лакше“, изјавио је амбасадор, а пренео „Танјуг“. Додао је и да је званични Кијев свестан подршке коју су према Украјини показали приштински представници. „Осим тога, обраћају нам се грађани Косова са предлозима и питањима како да дођу до Украјине и да учествују у одбрани Украјине. Све ове предлоге и позиве преносимо нашем министарству“, изјавио је Шкуров.

Само три недеље после изјаве амбасадора у Тирани украјинска посланица Ирина Фриз је на званичном фејсбук профилу написала да Украјина треба да призна независност Косова. „Данас је Србија једина која није подржала санкције Русији. Али један народ који је постао жртва српског геноцида током деведесетих година, Косовари, данас подржава Украјину“, поручила је она.

Заузврат, представници тзв. Косова од почетка украјинске кризе својски су се трудили да што јасније ставе до знања да су „на правој страни“, а у међувремену су се показали и на делу, па су из Америке стигле похвале због одлуке Приштине да прошири санкције Русији и пружи подршку Украјини. Чак су поједини албански портали збуњивали читаоце тако што су у претходном периоду објављивали ударну вест о признању Косова од Украјине, коју би затим уредништво демантовало уз објашњење да је то била „лажна вест“, која се губила у мору сличних, непотврђених и недоказаних.

Да ли се Кличко пресабрао и схватио да је претерао, или је и сам насео на свеприсутну пропаганду дезинформацијама и неистинама, тек решио је да се огласи и „поспе пепелом“, наводећи на свом инстаграм профилу да није давао такве коментаре, уједно поручујући медијима да пре него што нешто цитирају треба да траже аудио или видео потврду“ такве ексклузиве“. Али ни он не пропушта да успут апострофира руску страну, односно медије, а да није проверио кредибилитет оних којима даје изјаву. Или је, можда, знао. Портал који је први објавио ову наводну изјаву је из Швајцарске, али је намењен албанској дијаспори и, према тврдњама познавалаца швајцарске медијске сцене, у извештавању врло пристрасан – судећи по текстовима, Албанци су позитивци, Срби негативци. Текстови су непотписани, на сајту нема импресума, али ништа од тога није било довољно медијима да посумњају у кредибилитет овог извора.

А што би када и најрелевантнији извори умеју да „одвале“ и „остану живи“, попут председнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен када је рекла да Европа не сме потпуно да прекине куповину руске нафте, јер би у супротном Русија остварила већи профит и та средства преусмерила на јачање своје војне моћи. Није дезинформација, али јесте глупа пропаганда епохалних размера.

[/restrict]