Светионик – Доба бијеле магнолије

Откако је једна которска пјесникиња родила синтагму „доба бијеле магнолије“, не престајем да промишљам да ли је било могуће покренути фешту од магнолије, или фешту од олеандера, који као облаци пуни цвијета красе сваку обалну честицу…

Kад човјек без навигације наиђе на раскрсницу, још може неког и да пита којим му ваља путем даље, али кад цивилизација наиђе на крижање, може пострадати. Јер није исто грчко не и јеврејско не, руско и америчко, посебно не кинеско не. Прошле је седмице предсједник „Голдман Сакса“ Џон Волдрон изјавио да се никад током каријере није суочио са оволиким економским превирањима. Нешто раније, директор банке „Морган Чејси“ најавио је економски ураган, спекулишући само о томе да ли ће нас погодити обична или пак суперолуја. Свима је на Западу Украјина алиби: криза је „узрокована дешавањима у Украјини, Руси су криви јер користе рат да би уцјењивали извозом енергената и хране“, а Запад, до гуше у проблемима и хиперинфлаторним новцима, невин је као јагње.
Допало ме да најстаријем братанићу објасним шта су то идеје и чему служе. Неколико сам пута прочитао питање на које је Лазар (10) имао за домаћи да одговори, свјестан да смо на терену замисли, што је свакодневни термин којим оперише филозофија, али како дјетету казати да се, по Платону, идеје не могу сазнати чулима, пошто су невидљиве, него су схватљиве само уму?

[restrict]

Није ли идеја да мој брат подигне кућу била сјајна, није ли довела до резултата да сада цијела његова породица има дом, питао сам Лазара? Клајв Синклер је добио идеју да направи први компјутер доступан свима, ZX Spectrum, премда су му претходили ZX 80 и ZX 81; године 2015. Виљем Кемпбел и Сатоши Омура добили су Нобелову награду за ивермектин, а заправо за идеју како да јефтиним лијеком излијече стотине милиона људи широм свијета; прије више од пола вијека херцегновски су се туристички посленици двоумили у вези са идејом да ли да зачну Празник мимозе или Фешту од наранача…? Ово су, дакако, нефилозофска тумачења појма идеја, али и сјајни примјери како се људски живот може учинити лакшим, здравијим и шаренијим.

Три феште У Боки постоје многе пучке и артистичке феште, али само три које су зачете с вегетабилним мотивом: Празник мимозе, Фешта од камелије и Жућеница фест – у част најпознатије дивље јестиве медитеранске биљке, која је исхранила генерације Примораца. Потенцијал за вегетабилне феште је велики, са свеприсутним олеандерима, кестенима из Костањице на најнижој надморској висини у Европи, дивљим наром који пословично цвјета у јуну кад су месом најпуније шкољке мушље итд.

Откако је једна которска пјесникиња родила синтагму „доба бијеле магнолије“, не престајем да промишљам да ли је било могуће покренути фешту од магнолије, или фешту од олеандера, који као облаци пуни цвијета красе сваку обалну честицу…
Бијела магнолија је дрво које пуно меснатог, кожастог лишћа цвјета концем маја и током јуна. У Котору, родном мјесту синтагме, постоје дрвореди магнолија. Доба бијеле магнолије синоним је за предсезону: није превруће, нема гужве, нема нервозе, паркинга има, море је топло, а љето младо, пуно очекивања свих врста, финансијских и љувених.

Рајска плажа У доба бијеле магнолије запутили смо се, супруга и ја, размакавши вријеме једног радног дана око себе, до трајектног прелаза Каменари–Лепетане. Прешли смо, послије 30 година можда први пут, мореуз као пјешаци, загледани у начин на који се „пакују“ возила на трајекту, те колико у том релативно брзом процесу има ситних лукавстава и себичности: како заузети што бољу позицију да се на сучелишној обали прије изађе. Током вожње која траје кратко, око 7 минута, слушали смо с разгласа неку црногорску музику, и неке црногорске рекламе, које страном госту, чак и ако не разумије српски, изведбом уздигну поглед на провинцијалном изведбом унижену географију. Наш циљ је била рајска плажа под парапетним зидом из доба Аустрије, из кога самоникла, дивља смоква чини хлад. Плажа је природна, модерном туристи можда неугодна, невелика капацитетом, тешко јој се прилази, али је идеална за домороце жељне властите ексклузиве. До тог мјеста – које је могуће сакрити, што каже Павић, као и женско од војске – могуће је само доходочастити, јер у близини нема мјеста за паркинг. На уском путу умало нас није прегазио један скупоцјени бешумни електрични ауто с украјинском регистрацијом. Послије неколико деценија видио сам шарене литоралне рибице лабре, и жуте, и плаве, и црвене и зелене, истовремено. Галебови су надлијетали над мореузом као скринсејвери, а једрилице, јахте, катамарани и глисери сустизали су једни друге као да није предсезона. Што то значи? То значи да је у праву приморски осјећај по коме ће у можда последњој сезони коју знамо – Боку Которску запљуснути невиђена гужва. Као што је добра жетва била пред рат. Паразитска ће Црна Гора као орао мотрити на економска дешавања дуж Бокељског приморја, и понашаће се, по обичају, дахијски. Стога је доба бијеле магнолије једини тјеснац у времену када Приморац, колико-толико у колонији демократског типа може да буде спокојан. Вријеме које долази је периколозно, опасно је. Часови на рајској плажи до које се ипак не путује као до плаже Леонарда Дикаприја у филму „Плажа“ уникатни су, чак и за Приморце. Обални упосленик нема времена да би много пута постојао на заливском мјесту с управо рајским епитетом.

Приморци десним дланом додирују прсте лијеве руке тражећи тајм-аут, само да удахну мало економске слободе, тако што ће, с великим недостатком радне снаге, радити као коњи. Море младих запљуснуло је Хрватску, баш као што је море младих Хрвата запљуснуло Европу. Око почесто налеће на натписе: Потребан радник, али радника нема, посебно не квалификованих. Госте ће у јулу и августу дочекивати доведени они с коца и конопца.
Глобалисти ће дати, по свој прилици, свима тајм-аут, не само приморцима, јер је закувавање предвиђено за рану јесен. Компликован алгоритам по коме се без обзира на рат у Украјини одвија сценарио европског осиромашења – с једне стране чини наше скрајнуте географије још скрајнутијима, а са друге, можда и спасенима, будући да Бог пуца пенал у задњој секунди. Русија води рат против оностраног већ Запада који је унапријед предвидио, Агендом 2030, да нас све остави и без новца и без крова, са загарантованим „додатком“ који би се плаћао кварталном вакцинацијом, читај: смрћу у футуру првом.
Доба бијеле магнолије може бити обални синоним за очигледно добру туристичку жетву 2022, иза које слиједи инфлаторни или хиперинфлаторни ужас, предвиђен у закулисној кужини одавно.
Предсезона на Бокељском приморју доказује домаће и странце који троше веће или мање честице свога имања – свјесни да се за паре све мање тога може купити, да се кредитом на картици може добацити до све ближих дестинација.
Отуд расте и куповина станова, кад и изградња, све у намјери да се опере новац или спаси кеш, који ће ускоро пропасти кад и вриједност квадрата, јер их има инфлаторно много.
Да нисам Приморац, љетовао бих сада, научен годином од короне, 2020, да мора можда више бити неће. Будући да сам ипак Приморац, остаје ми – без све шале – нада да ћу једном стећи да се отиснем на пут преко Албаније до краја грчког полуострва Лефкада, да бих из луке Василики забродио до Одисејеве Итаке.
Та је нада у овом тренутку, с руком на срцу, без икаквог покрића.

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море

[/restrict]