СРПСКА ПОЕЗИЈА У ДОБА ТРАНЗИЦИЈЕ

Деведесете су, поред свих реалних тегоба и немаштине услед политичке и економске изолације наше земље од стране Запада, још увек држале извесну аутономију иначе полифоне српске књижевности и поезије. У међувремену, речена аутономија је нарушена, однела је превагу поларизација пренета из политичке сфере и траје, у изразитом облику фактичког културног рата, до данашњег дана

Одјек песничке производње у нашој савременој култури обрнуто је сразмеран количини стихова што се пишу и објављују. Не више само у штампаним него и у новим медијима којима краја нема. Разуме се, док глобални провајдери не одлуче другачије. Тај одзив није сразмеран не само количини него и оним пробраним, врхунским вредностима у којима поезија чак предњачи, може се слободно рећи, у односу на повлашћеније књижевне врсте.
Криза песничке рецепције стоји у непосредној вези с кризом критике и кризом мерила, која је општа и није случајна. Обистинила се давна пројекција Нортропа Фраја да „јавност која покушава без критике, тврдећи да сама зна што хоће и што јој се свиђа, претвара уметност у нешто дивље и губи своје културно памћење“. Надзиратељ те јавности је премоћна медијска сфера, свестрано и циљано контролисана инстанцама скривене и раскривене моћи. А моћ увелико подвлашћује и интелектуалну сферу, чија се улога свела на логистику те моћи и даваоце алибија за подухвате моћника.
Криза поезије више је криза статуса, то јест поретка, свакако и криза комуникације, него криза остварених вредности. По речима једног француског аутора (Сантер-Саркани), нова књижевна култура развија се изван поезије. Песници су на маргини савремене културе, лишени и одговорности и средстава за живот, у трагању за знањем другачијим „од знања техничара и научника и које ипак води инвенцији“.
Речено је да су песници „лишени одговорности“, али какву су то одговорност имали? Одавно је наш Света Лукић, који је предузимао амбициозне захвате синтезе послератног песништва, написао да је поезија „терен где су се ломила главна копља око слободе стваралаштва у Југославији“, те да њена „историја превазилази оквире једног књижевног рода“.
Периодсрпске поезије доба транзиције подразумева раздобље од распада Југославије и њеног обједињеног (не и јединственог) културног простора па до данашњих дана, буран период обележен не само ратовима и другим заоштреним поделама него и новим културним и противкултурним условима, као и новим глобално-идеолошким изазовима. Од 1990. године, оквирно гледано, коначно су пале многе дотадашње идеолошке капије контроле, које су дотле спречавале испаде изван дозвољених оквира тзв. социјалистичког естетизма. Кад су табуисани ликови и појаве бивали прошверцовани кроз те капије – а прави ствараоци неретко то чине – настајали су случајеви, од којих је један доспео и до суда, као знак неодрживости и најава краја таквог опресивног система, макар тај систем био кока-кола или лајт верзија у односу на источну страну гвоздене завесе у Европи.
Ни у поезији отад није ништа могло остати исто, пошто су речене капије контроле откључане а њени чувари заћутали. Идеологија је, у нас, педесетих година протеклог века најпре поступно одустајала од строгог диктата израза и тематике, али је још како будно пратила да ствараоци, међу њима и песници, не прекардаше, не промаше тему. Тематика је морала бити уклопљена у владајуће наративе и претерано задржавање у некој ризичној области било је санкционисано. Потискивана је, на пример, с неповерењем гледана, израженија национална културна подлога српске поезије.
Када је, од почетка деведесетих, пукла идеолошка брана, провалило је оно дотле потиснуто, наступио је потисак националне еманципације, подупрт ратовима за југословенско наслеђе, али и за народни опстанак, носећи вредности, полувредности и безвредности, као и сваки масовни тренд, без обзира на предзнак. Ипак, деведесете су, поред свих реалних тегоба и немаштине услед политичке и економске изолације наше земље од стране Запада, још увек држале извесну аутономију иначе полифоне и разносмерне српске књижевности и поезије. У међувремену, речена аутономија је нарушена, однела је превагу поларизација пренета из политичке сфере и траје, у изразитом облику фактичког културног рата, до данашњег дана.
Поезија је, с почетка раздобља транзиције, престајала бити примана као опасност. На поезију као критичку или субверзивну делатност, нису се више обазирали носиоци власти. Данас је тек нешто другачије, с разрађеним механизмима cancel културе. Просто некога нема, пребрисан, не постоји, ма шта писао и остварио, јер је и књижевни живот пренет у презагушену и дивљу медијску сферу. Без праве критике, с много наметљиве самопромоције. Песници су махом излучени из медија, а лирске збирке и периодика из књижара, чија је мрежа дуго била уништена, да би се вратила у своме комерцијалном лику. Периодика се, као давалац такта књижевном животу, као и важан ступањ селекције, проређивала. Макар се штошта данас вратило у известан поредак, ништа више није као што је било.
Поезија се чита и тумачи, по инерцији, у затвореним академским круговима, али није део главне културне пажње. Изврсни песници више нису „главни ликови у граду“, част изузецима који пажњу црпе из медијске прилагођености и даровитости, али такву пажњу више дугују извантекстовним моментима. Поезија, доскора делатност првог реда, безмало је застала у рангу хобистичких активности, попут филателије или бродомоделарства. У временима која многи од нас памте, периодично су, као каква подразумевана обавеза критике, чињени напори да се ширина песничке производње опише и да се тај терен систематизује, са становишта општијих кретања, као и појединачних талената. У различитим форматима: критичке панораме и прегледи, избори и хрестоматије. Поједине антологије, које носе собом истакнутији чинилац селективности, постајале су маркери ширег тока и контекста. Вратимо се пола века уназад. Памтимо селекције савремене продукције које су сачинили Вук Крњевић и Света Лукић у књизи Послератни српски песници, Богдан А. Поповић („Поезија и традиција“, у часопису Савременик) или Новије српско песништво Милана Комненића, с почетка седамдесетих, споменимо затим панораму Укус осамдесетих Миодрага Перишића и хрестоматију Шум Вавилона Михајла Пантића и Васе Павковића, из друге половине осамдесетих година. Шум Вавилона пре свега је генерацијски пресек, широко захваћен и валидно опремљен, а сродних пресека имаћемо и за потребе увођења у рецепцијски фокус најновијих песничких таласа (мислим на изборе Тихомира Брајовића, Владимира Стојнића или Горана Лазичића). Почетком деведесетих Пантић и Павковић, у оквиру темата негдашњег часописа Књижевност, проширују своју критичку панораму и типологију на читаву актуелну песничку сцену у заједничком раду Нови прилози за савремену српску поезију. Опсежна антологија Модерно српско пјесништво Стевана Тонтића појављује се пред велики прасак у Сарајеву, чиме је њена пуна рецепција одложена и ометена. Акрибичан преглед савремене поезије с непосредним књижевноисторијским залеђем понудиће, крајем прве деценије текућег века, Тихомир Брајовић у својој књизи Кратак преглед преобиља. Ту су и антологије Бојане Стојановић Пантовић и Ненада Милошевића, циљано прављене за хрватско књижевно тржиште, као и поједини наменски, сајамски и слични, прегледи на другим, значајнијим језицима. Пре неколико година је и новосадски огранак САНУ, зборником Српска поезија данас, приложио критичким разматрањима савремене наше поезије.
Импулс за нове усредсређене погледе може дати, управо објављен, антологијски рад Саше Радојчића (Сенке и њихови предмети. Антологија новијег српског песништва, 2020), упућеног пратиоца колико и реализованог актера наше песничке сцене. Определио се овај аутор за антологију периода, контекста, у којем се преламају различити нараштаји и поетике, као и неприлике епохе грубо и неодређено називане транзицијом, за које не знамо ни докле траје, нити да ли још увек траје. Озбиљном и обзирном зналцу, какав је Радојчић, пало је у део нешто што су многи позвани напросто избегавали. Сажео је и представио преобиље и многостраност које је тешко сажети и сабрати међу корице. Доскора саморазумљив, национални оквир песничког деловања, кроз заједнички језик и културу, данас је доведен у питање, пољуљан упорним стратешким пројектима, обухватно делујућим и нимало конструктивним. А уверени смо да се, данас и овде, појављују различите вредности – које јесу вредности, макар не било консензуса око њих, те да није целисходан, штавише бива штетан, ултимативни избор. Једном се управо Радојчић запитао „да ли је заиста судбина српске културе то да буде распета између опозитних могућности? Да ли смо заиста осуђени на ексклузивни избор једне од могућности (или – или)? Зашто немамо снаге за инклузивни одговор (и – и)?“ А то је одговор отворености за разлике, која се више прокламује него практикује у реалном времену и простору.
Данас је немало оних који би да свакако прескоче српски песнички контекст, као недостатан или политички недовољно коректан, не би ли ускочили у повлашћенији регионални простор, или се старају да овдашњи простор прилагоде регионалним захтевима, јер „зна се“ какве су последице неки од водећих српских песника произвели у завршници прошлог века. Савремена српска поезија постјугословенског периода, с новим идеолошким расцепима, споља наметаним културним политикама, извориште је многих појава које изискују озбиљно разматрање, одмерено и утемељено, без вишка било глобално-активистичке било конзервативне искључивости, у укрштају различитих читања и вредновања и привођења познању онога што поезија нашег доба неизвесне транзиције тежи да нам изрекне. Јер говор, то је опстанак у нади, како је певао мудри песник Писма и Канона.

Увод у округли сто одржан 18. маја у Институту за књижевност и уметност у Београду