САД са стрепњом чекају кинески напад

Пише: Дмитрий Косырев

Кинески новинари исмевају Џона Аквилина, шефа америчке индо-пацифичке команде. Он је рекао да постоји осећај хитности да се одбрани острво Гуам од кинеског ракетног напада.
Ово је територија која се налази у срцу Тихог океана, у Микронезији, и има чудан статус. Није да је део САД, попут Хаваја (Гуам се назива америчким „поседом“, шта год то значило), али острвљани се сматрају Американцима по праву рођења. Има их 163 хиљаде. Али главна ствар за САД није у њима, већ у две војне базе – Ваздухопловној и Ратне морнарице. Стратешки бомбардери, бродови и подморнице, складишта нуклеарног оружја и све остало. Још једна таква страна испостава је можда на Дијегу Гарсији у Индијском океану.

Аквилина брине ово: ако Пекинг и Москва заиста желе да покажу своју стратешку координацију, онда „живимо у заиста опасном времену и месту у људској историји“. Односно, Кина може бар да добије Гуам са нуклеарним бојевим главама, тако да је потребно изградити резервне базе на другим острвима Микронезије. А узимајући у обзир чињеницу да је кинеска морнарица већ по тонажи већа од америчке, није далеко до искрцавања – наравно, након заузимања Тајвана.

То је челична логика. Претпоставимо да Кинези желе да зауизму Америку, а њихове ракете ће као такве стићи до Сједињених Држава – од Калифорније до свих других места. Претпоставимо и да ће се овде прикључити и Русија, која, као што је свима познато, такође пуца кроз целу Америку од и до. И кренуће са Гуама. Шта ћеш ти овде одговорити? Вероватно је тако: али претпоставимо да се све ово не дешава. И свима ће бити боље.
Дијагноза кинеског издања Глобал Тимеса: америчка војска развија „осећај кризе“ и „манију гоњена“ када сама смисли војна дејства конкурентских земаља против себе, сама се највише плаши и осмишљава контрастратегије.

Није да Америка први пут доживљава овакво стање. Али данас је то, да кажемо, веома акутно. Приметили су то паметни људи – не само у Кини, већ и у самим Сједињеним Државама – и почели да то анализирају. Ево новог чланка у часопису Форин Аферс под називом „Опасност песимизма за проблематичне нације“. А овде су, поред очигледних чињеница, идеје сасвим свеже и добре. А тичу се, замислите, тока догађаја у Украјини.
Постоје тренуци, каже се у чланку, када се процењује шта је моћ у међународним односима. Овде су кључни фактори очекивања светских лидера за блиску будућност, односно оно што они предвиђају за своју земљу у садашњем тренутку. Ако осете да им не иде добро, онда могу да предузму ризичне радње, а то је лоше и опасно за њих (и додајмо – свима).
И овде се испоставља нешто неочекивано – барем, према аутору чланка: Американци и други западњаци, укључујући и сасвим озбиљне људе, у једном тренутку су озбиљно поверовали у сопствену дивљу пропаганду – да Русија губи у Украјини. А онда је та вера била исцрпљена, и „може се замислити сценарио у којем ће украјински сукоб гурнути цео свет у песимистичну будућност“.
Исправке које овде могу и треба да се изврше су јасне: није цео свет у песимизму, већ – класична грешка – само један његов мали део, земље Запада. Односно, они су неко време заиста веровали да Кијев побеђује, а сада падају у хистерију и чекају да кинеске хорде изврше инвазију на Гуам.

А онда долази суморна психоанализа стања духа, не лично Џоа Бајдена или других лидера, већ читаве наводно мислеће елите ове групе од више од 30 држава.
На пример, показало се да је веома важно да ли таква елита размишља дугорочно или краткорочно. Јер ако победи краткорочни песимизам и одлука, на пример, о повећању војног буџета, онда се лидери других – конкурентских – земаља нађу принуђени да учине исто, односно почиње трка у наоружању. И тако испада да је Запад не тако давно био симпатичан, верујући да живи у свету у коме се може размишљати о деценијама које долазе. А данас су западни лидери упали у замку сопственог песимизма, због чега не настају само страхови, већ и поступци који произилазе из страхова.
Па, логично је: када је будућност лепа, онда можете да градите политичке структуре годинама и годинама које долазе. На пример, да на примерима њихове просвећености и доброте граде грађевине своје „меке моћи“ – нежне инструменте утицаја на земље и народе. А чим се страх усели у срца, вође се понашају на мало другачији начин.

 
Подсетимо се колико су озарена била лица лидера свих западних земаља 90-их, на пример. Какав је Меда Добрић био Бил Клинтон, чак и када је гађао пројектилима свакакве „изопштенике“ на Блиском истоку. А онда су почеле да се појављују друге вође, са борама сумње на челу. И као резултат тога, данас – барем на недавном састанку Г7 и других – видимо људе потпуно другачијих лица. Они прете – а ми се смејемо, они показују одлучност – а ми то не схватамо озбиљно. Јер сада имамо дугорочни хоризонт планирања, а њихов хоризонт се смањио.
Није нимало штетно сетити се када су се сумње населиле у западним срцима. Књиге о катастрофама великих империја чврсто су окупирале полице њујоршких продавница око првих година века. Када је почео рат у Ираку, ове књиге су већ читали многи. А онда – мрак се згуснуо, лица наших „партнера” постајала су све зверскија. А сада видимо нападе хистерије око инвазије хорди Кинеза (уз моралну и другу подршку Русије) на мирно острво Гуам са својим нуклеарним складиштима и другом фантазијом.
 
Извор: https://ria.ru/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.