ОСТРВО

Може ли нека копнена земља и мимо географских околности и песничке слободе разложно да се назове „острвом“? Одговор је наравно потврдан, а у одређеним геополитичким и цивилизацијским околностима – разумљив. Острво Србија!? Може ли тако да се каже и да то, осим што добро звучи, има и јасног смисла, и да потврђује да земљи којој се посвећује пажња уобичајено усмерена на веће и моћније државе, ово именовање припада? Разлози да се Србија разматра као „део копна окружен морем са свих страна“ – морем идеолошким, безбедносним, политичким – били су протеклих дана неупитни. Да буду сасвим читљиви, учинила је најпре најављена, потом помно коментарисана и проблематизована, а пред сам долазак и отказана (спречена!) посета Београду Сергеја Лаврова, министра спољних послова Руске Федерације. Овим догађајем у својеврстан склад и ред „поређани“ су елементи слике савременог света, прецизним одредницама обележени. На тој планетарној слици српском државном простору, по самосвојним карактеристикама, припада упадљиво место, од окружења формално издвојено чак и формалним картографском моментима.
Један поглед на географску карту Старог континента где је сликовито – посебном бојом за НАТО чланице – објашњено због чега је за високог руског званичника сада доследно испоштовано легендарно „но пасаран“, уз чувену допуну, „по сваку цену“, открива сву усамљеност српског копна, уроњеног у бескрај територија које под чврстом контролом држе моћне силе западног политичког, економског и војног поретка. (Поменута ситуација иначе надахњује и опаску о „српској рупи у европском скупоценом, пажљивим хомогенизовањем чланства изатканом НАТО тепиху“, рупи која смета, па је ваља закрпити домаћинским учлањењем Србије у овај војни савез!) Испоставило се, као што смо видели, да на српско острво није лако, а понекад није ни могуће доћи: Икарова крила која Русу злобно сада каче карикатуристи нису, јелте, добро решење. Са злобом примереном безразложној пакости и осветољубивости медиокритетских средина, управо је о конкретним географским и практичним рампама српско-руском пријатељству и дружењу на високом државничком нивоу, немачка штампа објавила и ове редове: „И српски русофили су ових дана добили лекцију из географије. Србија се можда у њиховим фантазијама граничи са Русијом, али је на мапи друкчије. Вучић је ту просту истину знао и пре, и сада се њоме управља колико може.“ (Ово пише Франкфуртер алгемајне цајтунг, а цитира Дојче веле).
„Море“ држава које окружују Србију, само по себи више налик баруштини него узбурканој силовитој маси и моћном систему, овим „затварањем неба“ за путника опасног по дух баруштине, и непожељног због пртљага цивилизацијских вредности које он (до)носи, скренуло је пажњу на уобичајено нетранспарентну суштину битисања потчињених држава чланица –интегрисаног и напредног ЕУ простора“. У овом случају јесте реч о Бугарској, Северној Македонији и Црној Гори – државама Балкана које „нису дозволиле прелет“ руског државног авиона, али закон неслободе једнак је за све: све што није по вољи вашингтонских стратега тема је о којој се – вољом пољуљаног и озбиљно угроженог неолибералног хегемона – не расправља.
Тако је у дану када је незапамћени дипломатски скандал био светска интрига и моћни подстицај за коментаре и промишљања, Стејт департмент циничним саопштењем пре облатило него сачувао образ америчким штићеницима с Балкана: „Црна Гора, Бугарска и Северна Македонија су као суверене државе донеле суверене одлуке о ваздушном простору које одражавају решеност Европе да позива Русију на одговорност због неоправдане инвазије на Украјину, која је без повода.“ Наравно, овом приликом није заборављено да се са исте адресе упути наредбодавна фраза: САД позивају Србију да усклади своју политику са остатком Европе.
Из центара који су „затворили небо“ стигла су несувисла објашњења мотива њихових забрана прелетању авиона руске владе. Откривена је мера затрованости и отуђења сваког појединачног „мора“ које окружује Србију. Вазали строгог господара својој голој послушности и ситним интересима придружили су нешто личних својстава и фрустрација, па се отуда овде препознају мале националне страсти које је у саопштењу преко друштвених мрежа жустро и примерено свом темпераменту забележио Дмитриј Рогозин (узгред помињући најубојитију руску ракету „Сармат“!): „То је оно за шта је добар ’Сармат’? Неће да тражи сагласност за летење од кукавичких Бугара, осветољубивих Румуна и Црногораца који су издали нашу заједничку историју.“
У Москви су коментарисали наговештавајући да ће епизоду „заустављени Лавров“ добро упамтити. „Десило се нешто незамисливо. Сувереној држави је одузето право на остваривање спољне политике. Блокирана је међународна делатност Србије на руском правцу“, рекао је Сергеј Лавров, док је Константин Косачов оценио да „колективно одбијање, без сумње, није одлука ове три земље“. Он је уверен да „су све три земље, уласком у НАТО, озбиљно и дуго изгубиле суверенитет, а Европска унија за њих – и за чланице и за дипломце – само је параван за ову срамну околност. Реч је о НАТО-у, а демарш без Сједињених Држава не би био могућ“.
Нимало неважна у овим околностима била је и најава да једна од порука које је српском народу требало да донесе Лавров гласи: „Србија и Русија су јединствене у одржавању сећања на жртве Другог светског рата. Ми и Срби нећемо дозволити препород нацизма.“ И овом намером потврђено је, не само на руској страни утемељено убеђење да су на острву Србија идеолошки ставови, расположења и уверења чврсти и већински усвојени, упркос притисцима и уценама утицајних делова света који нису гадљиви на „препород нацизма“, али јесу гадљиви на низ историјских, идеолошких и духовних вредности које у српском менталном и духовном простору имају стабилно место.
Међу линијама поделе и разликовања Острва и његовог окружења јасно је да се важношћу издваја питање односа према суверенитету земље. Да није тако, да се питање независности у политичком одлучивању у Србији и овим земљама не тумачи различито, шеф руске дипломатије боравио би у Београду 6. и 7. јуна!
„Три балканске државе до те мере су лишене суверенитета и субјективности у међународним односима да морају да се тако понашају, без обзира што то може да изазове негодовање и контрамере онога коме је нанета штета. То све говори о врло ниском положају који те земље имају и степену њихове несуверености, да саме разјасне је ли у њиховом интересу да се одваже да оду толико далеко да на један такав начин опструирају функционисање дипломатских односа између других земаља“, оценио је за Спутњик Александар Гајић из Института за европске студије.
Јасно је: са искуством које актуелна криза и сукоб у Украјини убрзано мењају, освешћујући разумевање западног светског поретка и његових тежњи које од сваке државе практично захтевају да буде „марионетска“, јер „чланство у ЕУ и НАТО-у значи потпуни губитак суверенитета и политичке независности у спољнополитичком одлучивању“, поуке бивају недвосмислене, а национални и државни избори насушни. Једно од у том смислу учвршћених уверења је да је за Србију питање опстанка да истраје као „острво“ све док је окружена „морем“ поменутих, сада огољених „државничких“ субјеката, чији дух и пробитачност пре изазивају сажаљење него поштовање.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.