Новинар, или пси рата?

КОГА ПОДРЖАВА БРИТАНИЈА

Ево и једне додатне информације која ће вам сигурно помоћи да тачно одговорите на питање из наслова. Бившег премијера Велике Британије, човека одговорног за уништење Ирака и смрт милиона људи, човека који је одговоран и за бомбардовање Југославије, пре неколико недеља краљица је наградила почасном титулом витеза. Дакле?

Пратили смо протеклих недеља судбину страних плаћеника у Украјини. Двојицу Британаца Ејдена Еслина и Шона Пинера и Мароканца Саудуна Брахима суд у Доњецку је осудио на смрт. Нису били припадници регуларних јединица украјинске армије и за њих не важи Женевска конвенција, нити друга правила ратовања која регулишу поступке према ратним заробљеницима. ДНР је од свог настанка 2014. године у ратном стању, услед континуираног бомбардовања украјинских снага, и њихов закон, за разлику од руског, на пример, предвиђа смртну казну за тероризам. А борити се као страни плаћеник против снага ДНР-а је терористички акт. Тачка.
Можемо ми сада у принципу бити против смртне казне или не, али је чињеница да је ДНР у ратном стању и да ту важе другачија правила. Руско министарство одбране процењује (имају списак с именима) да је од почетка војне операције број страних плаћеника на украјинској страни нешто већи од 6.000. Од тога броја је до сада, каже РМО, отприлике трећина погинула, а трећина побегла кући. Треба, дакле, овој трећини која је остала и онима који се размишљају да ли да се придруже сафарију и лову на домороце послати јасну поруку: чека вас смртна казна.
Нас овде занима реакција британских политичара, медија и јавности о питању учешћа њихових грађана у рату на страној територији и запрећеној им смртној казни. Онда ћемо ту реакцију упоредити с реакцијом истих тих елемената на одлуку британског министра унутрашњих послова да Џулијана Асанжа, новинара, испоручи Сједињеним Државама, где му је запрећена казна од 175 година. Но пре тога један кратак лингвистички осврт.

[restrict]

О ВОЈНИКУ И ПЛАЋЕНИКУ Руска реч за војника је „солдат“, што потиче од италијанске речи „soldato“. Занимљиво је приметити да од наше речи „рат“ имамо „ратник“ а од (данас) руске „война“ имамо нашу реч „војник“. Није наш термин пореклом из руског, наравно, него су им заједнички корен и порекло. Руси су, дакле, својевремено из Европе увезли не само италијанске архитекте и музичаре а из немачке инжењере, аристократе и генерале већ и терминологију. И ту почиње да бива занимљиво, италијанска именица „soldato“ потиче од глагола „assoldare“, унајмити, платити некога да нешто ради. У корену овог глагола је друга једна именица – „soldo“, парa, новчић, од касно латинског „soldum“. Латинска реч за војника је иначе била „miles“, тако да данас имамо милиције и милитанте.
Италијански градови, комуне су, наиме, у касном средњем веку и током ренесансе непрестано међусобно ратовали, а ратнике регрутовали с оне стране Алпа. Такве „увозне“ војнике су плаћали и они би постали „assoldati“, „soldati“, најамници. Сведочанство тог времена је Швајцарска гарда која и дан-данас чува папу у Ватикану.
Тако смо дошли до цивилизацијског парадокса. Како видимо, етимолошки гледано, сви учесници сукоба, или бар већина су плаћеници, јер јесу плаћени да буду у војсци, да ли украјинској или руској, није ни битно. Суштинска је разлика, међутим, то што су тројица осуђених страни држављани и нису припадници регуларних војних јединица. Они су „солдати“ у најизворнијем смислу те речи. Нису стигли преко Алпа, али јесу из територија Европске уније и преко ње.
Да видимо сад шта о овим најамницима каже британско јавно мњење. Почнимо рецимо од министра иностраних послова, виспрене Лиз Трас („Ми никада нећемо признати да су Вороњеж и Ростов део Русије!“), која се истаклa протеклих месеци позивима да се храбри Британци самостално упуте у Украјину, наоружају и упусте у борбу: „Ако људи желе да подрже ту борбу, ја ћу их у томе подржати“ (Би-Би-Си, 27. фебруар). Британска влада је, дакле, званично и јавно позвала своје грађане да слободно иду у Украјину да се боре као најамници. Могу и у филонацистички Азов батаљон ако желе, не правимо ми овде на Острву те разлике. Једну ствар, међутим, треба разјаснити. Министарство одбране Велике Британије је саопштило, пише „Индепендент“, да је активном војном саставу забрањено да иде у Украјину. Значи, Велика Британија званично није учесник у том војном сукобу. Но с обзиром на друге врсте помоћи које Британија и НАТО пружају Украјинцима, коначни суд о природи њиховог учешћа (или не) донеће трио Шојгу, Лавров и Путин.
„Индепендент“ даље барата бројем од 3.000 Британаца учесника сукоба. Број странаца процењује на 20.000, док руско министарство одбране барата трећином тог броја (6.956). Руси, наиме, имају и имена и друге податке, тако да је вероватно да су њихови спискови процурили из украјинских извора, те да су доста поуздани.
Од свих тих најамника тројица су заробљени и осуђени на смрт – два Британца и један Мароканац. Да се задржимо на Британцима Ејдану Еслину и Шону Пинеру. Обојица су давали опширне интервјуе руским, британским (независни, Грејем Филипс), америчким (независни, Патрик Ланкастер), италијанским па и српским новинарима. Занимљиво је приметити да је италијански фотограф и независни новинар Ђорђо Бјанки испричао (и показао снимак) како га је Еслин замолио да му помогне да ступи у контакт с новинарима Би-Би-Сија. Бјанки је одмах узео телефон и звао енглеску колегиницу. Онда је дао телефон Еслину који је прво морао да објасни ко је он и где је (није имала појма) и шта хоће. А хтео је да медијска кућа мобилише пажњу британске јавности. Прича Бјанки како од свега тога није било ништа јер се на тај број телефона више нико није јавио. Би-Би-Си није показао интересовање за причу и судбину британског најамника и ратног заробљеника.
Ствари се, међутим, драстично мењају када суд ДНР-а доноси смртну пресуду. Какви су то само јецаји, повици, проклињања, те претње, клетве, па онда бацање чини и враџбина. Нешто попут уводних сцена из Шекспировог Магбета када вештице бацају у узаврели котао комаде змије, ногу од гуштера, прст од жабе, језик пса, па још додају и свеже крви (врло слободан препев).
На пример: „Превара од пресуде без икаквог легитимитета“ (Лиз Трас), „Британци осуђени на смрт на инсценираном суђењу у окупираној Украјини“ („Гардијан“), „Владимир Путин ће употребити смртне пресуде како би испословао размену за утамниченог савезника Медведчука“ („Телеграф“), „Два Британца осуђена на смрт – знак да свим странцима у Украјини сад прети опасност“, „Влада ће се постарати да заробљеници буду ослобођени. Према Женевској конвенцији ратни заробљеници имају право на имунитет“ (Борис Џонсон), „Породице два човека који су осуђени на смрт зато што су се борили против руских снага су веома потресене“ („Експрес“ & „Дејли стар“).
Британска јавност је, дакле, шокирана и узнемирена. Па људи су отишли тамо да се „боре“. Сви слојеви британске јавности индигнирано хукћу поводом ове пресуде људима који су својевољно отишли у другу земљу пре 24. фебруара 2022. године и руске специјалне војне операције да пуцају, дакле, на домаће (Донбас) становништво. Што се политичке природе овог случаја тиче, додатан проблем представља чињеница да Британија не признаје Доњецку Народну Републику. Кад је већ тако, како ће и коме уложити жалбу? Труде се да убеде Русе да су они одговорни. Руси одмахују главом, а Сергеј Лавров каже да Русију не занима шта Запад мисли или осећа, већ само међународни закон.

ЈЕДНА ДРУГА СМРТНА ПРЕСУДА Министарка унутрашњих послова Британије, шармантна и симпатична (у филмовима о Дракули, можда) Прити Пател је одобрила изручење новинара Џулијана Асанжа Сједињеним Државама. Асанжову сагу пратимо већ дуже време и ово је сада последњи британски чин његове голготе.
Аустралијском грађанину Џулијану Асанжу у Америци прете казном затвора од 175 година. Но британска министарка каже да је уверена да ће дотични тамо имати фер суђење. Па Америка је, забога, правно уређена и демократска земља. Затвор Гвантанамо ,где већ двадесет година седе људи у букагијама и наранџастим оделима чекајући суђење је, како сви већ знамо, на Куби, а није у Америци. Исто тако, шеф Америчке ЦИА Мајк Помпео није 2017. године планирао да отме и убије Асанжа, сам нам је то рекао и ми му верујемо. Даље је рекао да сви који шире такве гласине треба да буду законски гоњени. Помпео, међутим, и даље сматра да је Асанжов Викиликс непријатељска обавештајна служба, а како се с таквима поступа – знамо.
Да се сад оканемо сарказма не би ли смо се подсетили да су то исти они људи који су измислили операцију „Потковица“ како би напали Југославију, Садамово оружје за масовно уништење како би напали Ирак и убили милион људи, онда иде Гадафи, па покушаји свргавања Асада у Сирији, Мадура у Венецуели, Белорусија, Казахстан…
Уколико уопште стигне жив до Америке, Асанж ће се појавити пред судијом Клодом М. Хилтоном у Александрији, предграђу Вашингтона. И овде је потребно направити једну малу опаску географске природе. Александрија је на југу главног града Сједињених Држава, а седиште ЦИА се налази у Ленглију, на северу града. Дели их тридесетак километара. То је крај, дакле, где сви или готово сви раде за државни апарат, па и саму ЦИА. Замислите сад само пороту на том суђењу. Толико објективности на једном месту да ти просто мило.
Како на ову вест реагују политичари, медији, има ли такозвано јавно мњење било шта ту да каже? Политичари мудро ћуте и климају главом, знате, па ипак, можда, али… знају да није добро замерати се Американцима. Исто тако знају да исти ти Американци витлају тољагама, тупим инструментима који једним ударцем могу да смрскају много глава. Нема ту места за сентименталност типа – људска права. Биће њему сасвим лепо у том америчком затвору. Имаће фер суђење, а шта више може човек уопште и да пожели него да те ЦИА тужи и да ти ЦИА суди за шпијунажу по 18 тачака оптужнице.
Медији се труде да само извештавају. Сад су се сетили да постоји нешто што се зове, гле чуда – чињенице. Министарка је одлучила тако и тако, рок за жалбу је тај и тај, процедура је та и та. Тако ”информисана” јавност и не реагује. Мука им је више од короне, мајмунских богиња, глобалног загревања, цена бензина на пумпама, гаса у кућама и тог само-што-није-умро лудог диктатора Путина. Ко још има времена за неког тамо типа… а и мора да је нешто крив, не би они њега тек тако. Знамо већ како иде даље.

ГАРДИЈАНОВА ОДБРАНА Но, да будемо фер овом приликом, пошто често критикујемо „Гардијан“, и да кажемо да је у последњих неколико недеља ту објављено неколико добрих чланака у одбрану Асанжа. Одбраном Асанжа човека и значају његовог утамничења се од почетка бави Питер Оборн. Тај одлични и принципијелни (реткост данас) новинар је објавио колико у петак 17. јуна чланак под насловом ”Британија је одобрила изручење Асанжа – ратни злочинци и убице могу сад комотно да се веселе”. И у поднаслову: ” Одлука Прити Пател да изручи суоснивача Викиликса нам јасно показује која је цена истраживачког новинарства тамо где Сједињене Државе воде главну реч”. Тешко је нешто више ту додати.
Но, Питер Оборн је доста усамљен у оваквим настојањима па нам се помало чини да Оборни и постоје како би се у јавности створила илузија плуралистичког мишљења и постојања отворених дебата. Јер ипак, како год окренули ову тему, Асанж је већ десетак година под кључем ове или оне врсте. Политички затвореник par excellence ће сада бити изручен страној сили под изговором да је шпијун.
Како видимо, дакле, Ејдан Еслин и Шон Пинер су третирани као добри момци који су се борили за правду и демократију а против бруталног руског режима. Можда је ово згодно место да се присетимо и најодрвратнијег прилога који је ваш дописник икада гледао на Би-Би-Си-ју. Био је интервју са Феликсом Родригесом, ЦИА агентом кубанског порекла, који је 1967. године ухватио и стрељао, без суђења, Ернеста Че Гевару. Била је то емисија посвећена 40. годишњици убиства чувеног револуционара. Укратко, емисија је била прослава убиства ненаоружаног, рањеног и немоћног човека. Толико о принципима. Ејдан и Шон су добри (наши) момци, Че Гевара је лош момак, ”њихов”.
Исти тај јавни сервис, уз остале медије, сада плаче над судбином Еслина и ПинерА. Асанжа не оплакује нико осим Оборна и још неколицине бораца разбацаних по плитким рововима и наоружаних оловкама и папиром (лап топ компјутери). Асанжу прете са 175 година робије. Он жив одатле не може да изађе и то је свима јасно. Ради се о смртној пресуди. Два британска осуђеника у Донбасу треба да буду стрељани. Асанжа планирају да убије нечим попут чувене кинеске технике хиљаду посекотина којом ти систематски одсецају комаде меса и удова – на живо, наравно.
Да ли нас чуди и да ли уопште треба да нас чуди ова разлика у третману Еслина и Пинера са једне стране и Асанжа са друге? Је ли то нека британска специјалност да ломи хероје а уздиже… барабе!?
Управо тако, својевремено је римски гувернер Јудеје Понције Пилат питао окупљену масу, како је процедура тог времена налагала, да ли желе да поштеде Исуса Христа или ситног лопова Вараву. Маса је клицала – Варава, и Исус је пошао пут брда Голгота са крстом на леђима. Није британска специјалност, дакле, сеже дубље у људску психу.
Треба овде додати да је после посете Кијеву, пре неки дан, Немца Шолца, Француза Макрона и Италијана Драгија који су, претпоставља се, ишли тамо да убеђују (З)Еленског да почне мировне преговоре, у главни град Украјине хитно долетео и Борис Џонсон. Обећао је да ће Британија обучити 120.000 војника свака четири месеца. По казивању самог (З)Еленског, Украјина губи око хиљаду војника дневно. Четири месеца је сто двадесет дана… значи ништа. Упркос очигледне генијалности Борисовог плана Украјинци се чине осуђени да гину и изгубе овај рат.
Исто је тако било, ако се само присетимо, и 20. фебруара 2014. године када је тадашњи председник Јанукович угостио европско-руску делегацију и договорио се да у року од пар месеци објави председничке изборе и тако смири тензије. Наредног јутра су почели снајпери да туку и по демонстрантима и по полицији. Захваљујући тим и таквим атлантистичким пријатељима и њиховим интересима читава једна земља је осуђена на смрт.
Нема нам сад неког Асанжа да објави тајне списе и видео записе о тим злочинима. Док Џулијан буде летео преко океана ка Александрији, можда ће Ејдан и Шон бити размењени, помиловани па ће они другим неким авионом, истовремено летети ка Лондону где ће бити дочекани као хероји. Што да не? Па и Тони Блер је овенчан титулом витеза.

[/restrict]