НЕСТАНАК ПОЛИТИЧКЕ ЕВРОПЕ

КРАЈ ШИРЕЊА „ЗАПАДНОГ МОДЕЛА“

Шта се дешава с данашњом Европском унијом?    Зашто је читав један континент, у року од само једне генерације (тридесетак година),    нестао с геополитичких мапа света?

Послушна и добровољна потчињеност Европе НАТО-у јасна је и очигледна манифестација њене генетске склоности да не начини никакав избор – уочава Луиђи Тедески у тексту „Запад: небиће Европе“. У ствари, „Европа остаје хибернирана у свом небићу, као континентална територија уграђена у атлантски Запад“. Одбијање да се начини избор ипак је некакав избор, који Европску унију оставља потпуно подређеном свом „трансатлантском савезнику“: „Европа остаје подређена америчкој моћи и, штавише, удаљена је из глобалног геополитичког контекста који управо пролази кроз епоху дубоке трансформације.“

ЕУ је сада у „савршеној симбиози са НАТО-ом“ и претворена је у његово „економско одељење“. Русија се до сада није супротстављала ширењу ЕУ. После изјаве Жозепа Бореља да се рат у Украјини може зауставити једино победом на бојном пољу, поставке руске политике се мењају. „ЕУ корача стопама НАТО-а“, изјавио је недавно руски министар иностраних послова Сергеј Лавров (у Таџикистану). „Два ентитета су у процесу спајања“, сматра Лавров, „а ЕУ ће у будућности деловати само као продужетак војног блока предвођеног САД.“

ЕУ једино жели да „буде сачувана, са својом технократско-финансијском структуром, својим неолибералним економским моделом и својом еминентно класном друштвеном стратификацијом“. Она је, по дефиницији, претворена у „непокретни наднационални ентитет, који се показао као неподложан реформама у својим олигархијским равнотежама“. Европа је била и остаје увек иста; „ни пандемијска криза, ни рат у Европи нису утицали на њен недостатак идентитета“. Чак ни ванредна кризна стања, која се периодично понављају, нису довела до тога да „народи Европе преиспитају себе и улогу Европе у свету“.

[restrict]

МОДЕЛ У СТАЊУ РАСПАДАЊА Данас можемо заборавити на све предлагане реформе ЕУ. Владајућа олигархија се грчевито одупире стварним променама. Једине могуће промене су оне којима ће олигархија настојати да очува своју моћ. Ако се у ЕУ укине обавеза консензуса, то ће само учврстити њене олигархијске структуре и појачати раздор међу народима Европе. Једине могуће „реформе“ су оне које одобрава олигархија. Њима је, изгледа, непозната и стара максима циника: „Све треба променити како би све остало исто.“

Енергетска криза, примећује Тедески, већ је била присутна током постпандемијске фазе, али сада je значајно погоршана због рата у Украјини: „Предлози за споразум чланица ЕУ о заједничкој куповини и залихама енергената и успостављању ограничења њихових цена наишли су на зид непријатељства ’штедљивих земаља’. Цене енергије одређују се на Амстердамској берзи. У ствари, цене енергије су резултат финансијских шпекулација, а не рата.“ Слично је и са ценама хране – оскудица даје прилику за шпекулације. Покушај немачке министарке Аналене Бербок да за поскупљење намирница и наступајућу глад у низу земаља окриви Русију, представља циничну досетку којом се, уосталом, не решава ништа. За ово погоршање одговорна је сама ЕУ, која је прихватила антируске санкције, које јој је наметнуо Вашингтон. Коначно, ни пандемија ни рат нису скренули европску политичку елиту, злогласну евробирократију коју за то нико није овластио, с пројеката везаних за дигиталну револуцију и еколошку транзицију, формулисаним у Давосу. „Којим средствима се могу постићи овако велике структурне трансформације, то једноставно не знамо.“ Питање је да ли је то познато и политичким елитама. Сада се, међутим, поставља питање колики део средстава ће из структурних инвестиција бити преусмерен за „наоружавање и подршку америчком рату у Украјини“.

Рат у Украјини по много чему заслужује посебан осврт. ЕУ су створили Американци, по мери сопствених интереса, како би држали Европу под контролом и онемогућили јој да измакне ван њене интересне сфере. Слична је и улога НАТО-а, који је, према изјави његовог првог генералног секретара лорда Измеја, створен како би држао „Американце унутра, Немце доле, а Русе напољу“.

Европска олигархија је копија оне америчке. Олигархије су по правилу обузете једино питањима своје моћи. Ширење НАТО-а на Исток требало је да означи „извоз западног модела на Исток, америчког по својој култури и неолибералног у економији“. „НАТО Европа“ је претворена у функционалну целину за ширење неолибералног модела на Исток. Американизам је требало да у Украјини, отргнутој из свог историјског и културног контекста – од Русије – постане једина „обједињујућа вредност, у складу са новом геополитичком функцијом Украјине, као испоставе НАТО-а у Евроазији“. Међутим, „заглушујућом пропагандом медијског рата, главни ток наводи масе да поверују да живе у најбољем од свих могућих светова, да замишљају Запад као супериорну цивилизацију, која се може поистоветити са вредностима либералне демократије, једнакости и општег благостања. При томе, они не узимају у обзир чињеницу да је либерално-демократски модел данас у поодмаклој фази распадања на самом Западу, будући да је појава економског неолиберализма генерисала све више елитистичко и технократско друштво, са постепеним нестајањем социјалне помоћи и општег благостања“.

АМЕРИКА РАЗАРА ЕВРОПУ Таква Европа – жељена „Европа потрошачког благостања“ – једноставно се није могла претворити у геополитичку силу. Светске силе стављају своје политичке и стратешке циљеве испред економског раста и благостања својих грађана, уочава Тедески. А управо је „економска вестернизација“ одавно избацила Европу из историје. Ова конфронтација, између Запада и Русије, изазваће дубоку трауму у ткиву Европе. Русија, с друге стране, потврђује своју улогу велике светске силе, засноване на вредностима идентитета. Како је, у недавном интервјуу, описао Пјетроанђело Бутафуко: „За Запад, Русија је много гори непријатељ чак и од Совјетског Савеза, јер деценије научног материјализма нису успеле да доведу у питање њен идентитет и њен дух. Русија је прва хришћанска сила на европском континенту, која има веома снажне традиције. Руси заиста верују у Бога. Све је то узнемирујуће и одвратно за оне који на свет гледају очима секуларизма и западног сцијентизма.“

Рат у Украјини до сада је прошао кроз неколико фаза. Прва је она коју данас скривају западни медији: она почиње прозападним пучем на тргу Мајдан у Кијеву 2014, у изведби НАТО-а и украјинских нациста. То је стварни почетак рата у Украјини, када су се проруске снаге подигле на устанак, а Русија заузела Крим. Тек у другој фази долази до руске интервенције, чији је прокламовани циљ денацификација. Сада је „у току трећа фаза, када се САД и Русија сукобљавају директно, кроз подршку НАТО-а (САД) украјинским снагама“.

Европа и НАТО данас привидно демонстрирају монолитно јединство. Ипак, Европи све снажније прети економска и енергетска криза, и све је очигледнија и дивергенција циљева између САД и Европе. Прокламовани амерички циљ је елиминација Путина и дестабилизација Русије. С друге стране, европски циљеви су много скромнији: преговори с Русијом и окончање рата у Украјини. Ово најављује будућа дубока неслагања између НАТО-а/САД и Европе, па чак и унутар ЕУ. „Овај рат довео је до мобилизације Европе од стране Сједињених Држава, које желе да заштите своје стратешке интересе кроз акције НАТО-а“. Сваки рат је, осим тога, изузетно скуп. Поред финансијског терета, који диктира рат, сада се ЕУ намећу нови трошкови изазвани руским одговорима на економске санкције, трошкови диверсификације енергије, трошкови за наоружање, као и трошкови који настају као последица економске кризе. Све ово пада на леђа Европљана. Извесно је стога ново слабљење Европе. Њена последица могло би бити и затварање Европе у англосаксонско-атлантски регион, могуће трајно поробљавање, без било какве наде у ослобођење, јер су Европљани изгубили сваку самосвест.

Већ сада је извесно: пошто је поприште сукоба Европа, САД, заоштравањем своје политике санкција и сукобљавања с Русијом, могу да изазову распад Европе. Најзад, „ако Путин није успео да подели Европу, Бајден је успео да је дестабилизује“. Олигархијске структуре унутар ЕУ здушно подржавају Бајденову политику.

ЕКОНОМСКА ЗОНА СМРТИ „Ефекти Бајденове политике санкција Русији биће погубни по Европу, чија ће економска улога у свету бити значајно смањена.“ Санкције неће довести до неуспеха Русије, нити ће угрозити њен политички систем. Али ће у Европи раст цена, пре свега раст цена енергената, изазвати инфлацију и економску рецесију. „Европска енергетска диверсификација подразумеваће увоз америчког гаса из шкриљаца и потребу за великим улагањима у постројења за регасификацију. Цена гаса из шкриљаца увезеног из Сједињених Држава (који има разарајући утицај на животну средину) око два пута је већа од цене руског гаса.“ А то је заиста равно „економском самоубиству Европе“.

На другом месту је престанак увоза руских и украјинских житарица. Деконструкција европске привреде због тога изгледа неминовна. Уколико се сукоб буде продужио, дошло би до исто тако неизбежног бекства капитала из нестабилне зоне евра у зону долара. Отуда предлог америчког економисте Мајкла Хадсона да се Европа одрекне евра и прихвати долар, попут Панаме или Либерије, и да се претвори у својеврсну банкарску сиву „офшор-зону“. Европа би требало да „баци пешкир“ и одрекне се монетарног суверенитета, пошто се већ одрекла економског. „Континент би у том случају постао мало већа верзија Порторика.“ Еврозона се, закључује Хадсон, постепено претвара у „економску зону смрти“. За САД, ово је „допингована хегемонија долара – барем у односу на Европу“ – начин да се доларској хегемонији још неко време продужи живот. Односно, према речима Тедескија, „понавља се феномен који се већ неколико пута догађао у прошлости: Сједињене Државе су често стимулисале сопствену економију на штету земаља у којима су изазивале кризе“.

Подвуцимо још један закључак овог аутора: „ЕУ је организам изграђен на основу пројекта потпуно вештачког финансијског инжењеринга.“ Овај „организам“ сваки пут изнова открива своју неспособност да се носи с кризама глобалне политике, које се, осим тога, периодично понављају. Да би само опстала, Европа би морала да се реинтегрише у савремени историјско-политички контекст, по цену суочавања с кризама. Иначе, и ова криза за ЕУ представља дуго најављивани и очекивани неуспех. ЕУ је вештачки ентитет, конструисан у САД. Како је приметио Ђенаро Скара: „Не може се вештачки створити оно што сама историја није створила.“

Што се тиче Немачке, која је све до сада представљала економски и политички „мотор уједињене Европе“, исто тако је неминовна њена економска и политичка деградација, укључујући и њену досад супериорну индустрију, која значи и даљу и неизбежну деградацију Европе. „Заиста, поред дестабилизације Русије, амерички циљеви укључују прекид историјских веза између Берлина и Москве.“ Другим речима: „САД имају за циљ да ембаргом на руски гас и нафту и вођењем рата униште зону утицаја немачке економске моћи у Евроазији.“

У току је заједнички напад Сједињених Држава и Велике Британије на досадашњу економску надмоћ Немачке, а и то је у историји нешто што се понавља, рецимо уочи Првог и Другог светског рата. Мета Сједињених Држава су без сумње Немачка и немачки економски модел, који је грађен више од двадесет година, захваљујући привилегованим односима с Русијом, приступу јефтиним залихама сировина и енергената, као и индустријском премештању производње у земље Источне Европе. „Али то је пре свега напад на немачки извоз и немачки трговински суфицит, добијен захваљујући усвајању евра као потцењене валуте у односу на марку, фактор који је у великој мери допринео повећању конкурентности немачког извоза на светским тржиштима. Овим ратом Бајден намерава да доврши стратегију слабљења европске економије, што је већ започео Трамп својом тарифном политиком.“

РАСПУШТАЊЕ НЕМАЧКЕ ЗОНЕ УТИЦАЈА Можда се чини да Немачка данас изнова јача, посебно у контексту поновног немачког наоружавања. Ипак, немачка моћ је сломљена новим експанзионизмом НАТО-а, као и свака тежња за европском аутономијом. Стратегија НАТО-а има за циљ „распуштање немачке сфере утицаја у Источној Европи“, колико и „окончање руско-немачке енергетске међузавиности“, односно „ломљење геополитичких веза између Немачке и Евроазије“.

Заправо, немачко поновно наоружавање није осмишљено како би задовољило немачке безбедносне потребе него као део шире стратегије НАТО-а да обузда Русију. Због тога ће Немачка у следећих неколико година у наоружање уложити (најмање) стотину милијарди евра, или више од два одсто немачког БДП-а. Наравно, циљ није стварање немачке, ни заједничке европске армије. Нова немачка сила „постаје континентална сила, али у оквиру америчке стратегије преношења на Европу трошкова за подизање нове гвоздене завесе, коју ствара НАТО на граници с Русијом“. А то је у основи исто оно што је захтевао председник Трамп: пребацивање трошкова војних авантура НАТО-а на Европу. И то је успешно окончао председник Бајден, што само потврђује тезу о континуитету америчке спољне политике, без обзира ко стоји на њеном челу.

Ипак, перспектива немачког новог наоружавања остаје „потпуна непознаница“. Тим пре што је Немачка данас на ивици тешке економске кризе, изазване порастом цена енергије, потешкоћама у снабдевању полупроводницима и неефикасношћу у ланцима производње, што се манифестовало још током пандемије. Ствари се компликују „бауком инфлације“, која је већ започела, уз перспективу трауматичног утицаја на становништво Немачке, уколико имамо у виду њену историјску позадину. 

Како ће, осим тога, немачки народ реаговати уколико немачка влада одлучи да преусмери значајна средства на наоружање, уместо на привреду и социјалне издатке, који су требало да се изборе с посткризном пандемијом? „Какав ће утицај перспектива немачког поновног наоружавања у антируском смислу имати на становништво које је генерацијама живело у клими постисторијског пацифизма и које укључује значајне секторе проруског јавног мњења, посебно на истоку земље?“ У најмању руку, без имало одушевљења, што за сада прикрива антируска мобилизација и најновији талас веома агресивне русофобије. „Неко је иронично приметио поводом ропског атлантизма владе Драгија, да је Италија претворена у Белорусију Запада. Неће ли оваква Немачка сада постати Немачка Демократска Република?“, пита се Тедески. 

ШИРЕЊЕ ЦАРСТВА ОСКУДИЦЕ „Руско-украјински рат означава крај ере глобалне и једностране америчке доминације која је почела распадом СССР-а. Неуспех Европске уније, као и изгледи њеног будућег распада, били су имплицитни већ у самој њеној генези, као наднационалног економског и финансијског тела уграђеног у атлантистички контекст НАТО-а“, тврди Тедески.

Једном речју, реалност се сада окреће против нас, констатује француски коментатор Мари Деларуе: „Уместо срећне глобализације, откривамо енергетско поробљавање, економску деградацију, имиграцију и експанзију царства оскудице.“ Зашто се све то дешава? „Зато што Европа није суверена. Ради и иде тамо где јој САД кажу да иде и ради. Оскудица је сада на делу и укључивање још десет држава у Европску унију то, наравно, неће променити. Цене вртоглаво расту, а полице су празне: нема више уља, тестенина ће ускоро бити на цени као кавијар…“ Чак се и за сенф, за који су Французи погрешно мислили да је француски, изненада испоставило да семе долази из Канаде и Русије… 

„Целокупно вођење наших живота поверено је другима“, закључује Деларуе. „И сада стојимо уза зид.“ Шта ће се дешавати касније? Залихе ће потрајати до јесени. Наступа ли тада глад? „Онда ћемо морати да смањимо потрошњу енергије и да се припремимо на дрхтање.“

„Наши евроглобалисти спас виде у журби.“ После петог пакета антируских санкција долази шести, па седми… „Постоје и гласине о пројекту проширења Европе, са 27 на 37 земаља чланица. Да ли је то већ какофонија?“ Ствар је, међутим, озбиљна, и то би могло да представља велике структуралне проблеме, примећује Жан-Луј Бурланж, председник Одбора за спољне послове Народне скупштине, јер „ми не функционишемо са двадесет осам, као што нисмо ни са шест, девет или дванаест, а нећемо функционисати ни са тридесет седам (sic), као што не функционишемо ни данас са двадесет седам“.

ЗАПАД КАО „НЕБИЋЕ ЕВРОПЕ“ Све у свему, то је једноставна и нужна последица чињенице да Европа више није никакав геополитички субјекат (уколико је икад и била), већ је постала пуки објекат геополитике атлантистичког Запада. Показало се и да је изједначавање Европе и Запада непоправљива контрадикција, закључује Тедески: „Запад представља небиће Европе“. И зато свака перспектива геополитичког суверенитета подразумева одвајање Европе од западног, атлантског простора. Неопходно је, пре сваке политичке акције, идентификовати Запад као несумњивог непријатеља Европе. Алтернатива томе је оно што се данас дешава: смрт Европе као аутономног геополитичког субјекта. Како је учио Карл Шмит: основни критеријум политичког деловања је способност разликовања пријатеља од непријатеља. Суверене су само оне државе које саме одлучују о свом непријатељу. А ЕУ је тај критеријум политичког деловања више него великодушно препустила Вашингтону.

Данас је у току рат између Сједињених Држава и Русије који превазилази украјинску кризу. „Сада је свако од нас Европљана позван да изабере да ли живимо на западној периферији Евроазије или на источној периферији америчке Европе“, примећује Франко Кардини; „Сунце је увек излазило на Истоку, а умирало на Западу“.

Историја данас доживљава нагло убрзање. На Европљанима је да одлуче којој ће страни од сада припадати. Ако су о томе већ одлучили, како то да их нико није питао? Шта данас заиста може ујединити Европљане? Усвојити американизам, „амерички начин живљења“ (или умирања), то значи усвојити „конзумеристички материјализам, тотализујући економизам, смртоносну инфекцију ума, уништавање етике људских заједница и експанзионизам подржан бескрајним ратовима…“ Америчком унилатералистичком универзализму противи се мултилатерални плуриверзум различитих континенталних култура. „Хоризонту постисторије либералне идеологије супротставља се повратак историје као природне димензије живота човека и народа“, закључује овај аутор.

Ово нагло убрзање историје подразумева егзистенцијалне изборе пре било каквих политичких избора. „Отуђење од историје“, упозорава аутор, „довело би до кобног растакања Европе у нихилизам постисторије“. Да ли је то судбина коју је већ изабрала Европа – судбина „економске вестернизације“, „евроленда“, обележеног не „срећном глобализацијом“ него „растућом оскудицом“. Ова „вестернизација“ брише сваку самосвест континента и сваки разлог да ова територија убудуће политички постоји као независан ентитет.

[/restrict]