Наше могућности

Наше могућности да ублажимо економске тешкоће које погађају Европу много су веће него што се обично мисли. Лаке ствари треба урадити одмах. А најлакше је смањити непотребне трошкове. Који су огромни

Криза у Европи је извесна. На њу не можемо да утичемо, али можемо да користимо сопствене потенцијале.
Најважнији економски потенцијал у насталим околностима је – не уводити санкције Русији. И тиме заузети најбољу могућу позицију према свету који извесно побеђује и обезбеђује и нама стабилан напредак.
У овом тексту говорим о другом важном питању, а то је отклањање сопствених грешака. На који начин можемо спектакуларно да помогнемо сами себи. На два примера, „Београдских електрана“ и стања у ЕПС-у, показаћу о колико је важним питањима реч.

[restrict]

ГАС И ГРЕЈАЊЕ Како нас је председник Александар Вучић обавестио, договорена је годишња набавка из Русије 2,2 милијарде кубика гаса на основу вишегодишњег уговора (формални уговор тек треба потписати с „Газпромом“) по привилегованој цени, док ће се преосталих око 800 милиона кубика куповати по тржишним условима. Како је тржишна цена (наравно да се стално мења) око 1.000 долара за 1.000 кубних метара, за куповину ових недостајућих количина потребно је око 800 милиона долара. У зимском периоду та цена ће извесно бити већа, а вероватно и вишеструко већа.
Због тога је грешка користити гас за грејање. Ако се баш не мора.
„Београдске електране“ непотребно троше око 600 милиона кубика гаса годишње за загревање воде за радијаторе на систему даљинског грејања. Непотребно, због тога што могу да користе топлу воду из термоелектране у Обреновцу (из блокова, има их више) која се добија у процесу хлађења. Ту топлу воду користимо за грејање Обреновца, а вишак који је довољан за грејање Београда ми сада враћамо у Саву. На тај начин, по садашњим ценама, у реку бацамо 600 милиона долара годишње. На цени од 270 УСД/1.000 кубика, коју смо имали такође по привилегованим условима од Русије по истеклом уговору, бацали смо у реку 160 милиона долара годишње. Кад би то што бацамо могло да се упеца, имали бисмо најбогатије аласе на свету.
Тај пројекат, коришћења топле воде из Обреновца до Београда, иначе је био завршен још пре 20 година, па су гасни лоби и тадашње руководство Београда одлучили да наставе да арче новац (још су и положене цеви од Обреновца до Београда прогласили „половним“, иако уопште нису биле у употреби, и продали их будзашто). Разумем, не можемо да вратимо време. Али не разумем зашто тај пројекат није сада завршен. Тачније, на терену није ни почео! И нека буде у првом тренутку замењена половина капацитета (није реч о само једном него о десетак погона за производњу топлотне енергије), па је то 300 милиона долара. А цео пројекат, све с нашим лошим склоностима, не може да кошта више од 50 милиона. У само једној години је уштеда шест пута већа од инвестиције.

САБОТАЖА УГЉЕМ Друга тема је обавештење које смо чули протеклих недеља да ћемо ове године испоручити 30 одсто мање угља у Обреновац. И да ћемо због тога увести четири милиона тона лигнита са КиМ.
Због чега? Зато, како нам кажу из ЕПС-а и ноторна министарка Зорана Михајловић, што се у протеклих 4-5-6 година није довољно инвестирало.
Кренимо редом. Као прво, 30 одсто мањка у производњи угља није четири милиона тона, него осам и по милиона тона лигнита. Дакле, и уз куповину, нећемо моћи да искористимо инсталисане капацитете блокова ове зиме, чак за око 15 одсто. Поред редовног увоза струје мораћемо да увеземо додатних 15 одсто од количине коју иначе произведу Термоелектране „Никола Тесла“ у Обреновцу. Тешко да ће то бацање пара бити мање од милијарду евра.
Друго, како ће се превести огромних четири милиона тона на раздаљину од 300 километара? Вагони за угаљ имају другачије међуосовинско оптерећење и могу да растресу целу подлогу пруге. Па да онда и пругу морамо изнова да градимо. Знате ону стару, „ми градимо пругу, пруга гради нас“, е, па у нашем случају то може бити „ми разграђујемо пругу, пруга разграђује нас“.
Треће, како је могуће да се не инвестира благовремено? Или макар, како је могуће да сви одговорни нису одавно похапшени, јер је такав однос раван саботажи.
Четврто, о каквом повећању цене струје надлежни причају? Па, где грађани могу да плате овако неодговорно управљање системом?! Него лепо да се све доведе у ред, остваре уштеде од милијарду евра годишње, па да се из тих уштеда инвестира у све што је потребно.
Наше могућности да ублажимо економске тешкоће које погађају Европу много су веће него што се обично мисли. И још веће него што нам се у јавном простору објашњава. Лаке ствари треба урадити одмах. А најлакше је смањити непотребне трошкове. Који су огромни.
Кроз кризу се не може успешно проћи без поверења грађана. У конкретном случају, то значи да ресорно одговорни, који су део проблема, никако не могу бити и део решења. Ако смо суверена држава.
И шта ћемо сад?

[/restrict]

Један коментар

  1. Ја сам већ, у прошлом броју магазина Печат, у коментару, учинак министра Зоране Михајловић назвала САБОТАЖОМ која, “неоткривена”, годинама траје. А она је и даље министар! – ваљда, да саботажу успешно настави, а да последице плати народ Србије, новцем, а и попуштањем, под притиском сопствене државе, да се народ у Србији определи за увођење санкција Русији, у нади да ће му тад бити боље. Што је сулудо!
    Желела бих да наша држава, једном бар, уради праву ствар у право време!

    3
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *