МЕГОЛОПОЛИС – Одбрамбени модернизам у доба Мегалополиса

Наша судбина сада зависи од тога да ли ћемо овладати вештином одбрамбеног модернизма, односно да ли ћемо бити у стању да стварамо модерне приче и слике у којима ћемо неговати хуманистичке вредности и национални идентитет. Ако из било ког разлога не будемо у стању да развијемо тај модерни стваралачки потенцијал у суочавању с Мегалополисом, преостаћемо нам само то да дрхтимо од страха у сиромаштву…

Један просечан аутошовиниста у Србији – онај коме то није радно место, односно (плаћено) занимање – сматра да живи у земљи подељеној на две групе људи: оне „модерне“ и оне „конзервативне“. Први, „модерни“, којима припада он (или она) јесу „образовани“ и „културни“, дакле „урбани“, и они су на страни „прогреса“; они „конзервативни“ су, по њему, људи „некултурни“, „необразовани“, „заостали у времену“ – нека врста терета којег се свет мора ослободити да би напредовао.
Није срамота ако неко жели да буде модеран, али јесте срамота ако дозволи да буде манипулисан, а подела на „модерне“ и „конзервативне“ јесте управо једно такво оруђе за манипулацију. Та подела је наметнута да би прикрила једну другу, истинску поделу која одређује наше доба, а то је подела на антихуманистички Мегалополис и хуманистичку државу.

РАЗЈАШЊЕЊА Шта је Мегалополис? У најкраћем, то је тип друштва у који се преобразила цивилизације Запада после пада Берлинског зида 1989. године и то не вољом њених грађана него вољом њене олигархије. Мегалополис није само „велики град“ већ тип организације живота у коме влада економски тоталитаризам. Економски тоталитаризам означава стање у којем економија управља свим другим сферама друштва. Примера ради, у Мегалополису се научници не баве истраживањем истине, већ зарађивањем новца, што значи да су спремни да фалсификују истину, ако тако могу да зараде; у Мегалополису се медицинска нега не добија, већ се купује; медији нису савест државе, већ public relation служба или група за притисак која ради у користи власника или клијената, а то сигурно нису читаоци или гледаоци, а још мање запослени новинари.
Грађанин државе има нека права зато што је грађанин. Насупрот томе, у Мегалополису, грађанин постаје намештеник једне велике Корпорације у којој му ништа није дато здраво за готово. Напротив, она непрекидно проверава његову економску исплативост, будући да корпорације опсесивно верују да постоје трошкови који се могу смањити (тј. радници који се могу отпустити/избацити из Корпорације). То је онтологија профита: да ли ће човек постојати или неће постојати у Мегалополису зависи од тога да ли постоји или не постоји у економским токовима Мегалополиса. Исто као што су нацисти у Хитлеровој Немачкој непрекидно чистили своју „аријевску“ расу, тако Мегалополис непрекидно чисти своје ходнике од свих „сувишних“ људи, који узалуд троше ресурсе љубљене нам зелене планете. Умирање се охрабрује – број умрлих од предозирања опоидима се повећава, олакшава се еутаназија – док се истовремено рађање новог живота обесхрабрује стварањем атмосфере у којој мајчинство постаје увреда за жену.
Некадашњи грађанин државе који је током Хладног рата на Западу још могао да ужива у демократији, социјалној правди и праву на приватност, и који је заузврат веровао својој држави и влади коју је бирао, у Мегалополису постаје биочестица као и сваки други роб у историји: када више није економски рентабилан, он треба да нестане и уступи своје место ономе ко јесте, односно ономе ко је још јефтинији од њега, а то су сада, најчешће, несрећни емигранти којима је Мегалополис уништио државе.
Мегалополис је, дакле, државно уређење у коме олигархијска мањина влада над већином, односно робовима, некадашњим грађанима чија су демократска права сведена на фарсу, а чија је моћ рационалног просуђивања уништена заједно са уништавањем образовања. Мегалополис карактерише велико раслојавање – да употребим термин који је недавно овде употребио Филип Живановић – односно велико осиромашење средње класе и, према томе, њен нестанак. Друга последица је отворени антихуманизам: олигархија, захваљујући свом богатству и политичкој моћи, стиче приступ високим технологијама, чиме жели да себе обоготвори, односно претвори у човеко-богове (homo deus), док би њени робови били сведени на ниво човеко-животиња, односно биочестица. О томе запањујуће отворено говори Харари у свом Homo deusu, манифесту антихуманизма у Мегалополису: „Ниједно истраживање наше божанске будућности не сме да занемари нашу животињску прошлост, нити наше односе према другим животињама – зато што су односи између људи и животиња најбољи модел који имамо за будуће односе између суперљуди и људи.“ Када каже наше, Харари, наравно, мисли на олигархију, а не човечанство у целини, јер да мисли на човечанство у целини, питање односа суперљуди и људи се не би ни постављало.

* Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању *

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.