ИЗЛОГ КЊИГЕ

Игор Мировић
СВЕТЛО У СВЕТИОНИКУ
Лагуна, Београд

Питање чему песници у оскудном времену актуелније је него икад раније, иако је поезија на њега одговорила и пре него што је постављено. Са свих екрана трубе да је живот превазишао поезију, да су бивше музе ућуткане, да је поезија лишена моћи, а песници значаја. Да су прошла времена поезије која је свет тумачила, а није мењала, да је „више психоаналитичара него песника“… А за све то као да песници не хају и на путу у Логос не дижу руке од матерњег језика, гледајући своја посла и бринући своје бриге. И попут Игора Мировића о свом трошку пишу своје песме, доказујући освештану истину, да поред свих изума и раскошног избора, живу реч не може заменити ништа друго. О ономе што траје упркос свему одлучују песници – написао је о Мировићевом делу Матија Бећковић.

Петер Хандке
КРАДЉИВИЦА ВОЋА
Лагуна, Београд

Књига коју је сам Петер Хандке дефинисао као „последњи еп“ започиње убодом пчеле у приповедачеву ногу. То је за њега знак да мора кренути на пут. Време је да напусти Ничији залив, кућу у близини Париза, и запути се ка готово ненасељеном региону Пикардији у потрази за крадљивицом воћа. Девојка – неухватљив лик, полужена, полуфантазам – кренула је тамо са одређеном намером: да пронађе своју мајку. Следи је живописно, али снолико истраживање топографије, како физичког тако и душевног простора, које исцртава пролазак крадљивице воћа преко пограничних подручја Француске. Сваки случајни сусрет – са човеком који јури кроз шибље у потрази за својом изгубљеном мачком, са достављачем пице који оставља свој скутер да би јој постао сапутник на један дан – открива нам другачију страну јунакиње у маниру кубистичког портрета. Путовање крадљивце воћа и приповедачево на крају се преклапају, стапају, пресликавају у низ авантура, сусрета са људима и животињама, шокова услед контакта са нетакнутом природом, а све кулминира великом прославом. У прози ненадмашне прецизности, Хандке уздиже свакодневни живот до епских размера, славећи лутање које је само себи сврха, сва она скретања са пута која дају неочекиване погледе и дарове, попут воћа украденог из туђих башти. Тешко је пронаћи у целокупној историји период када су људи из наших крајева, наши претходници и бар по географском пореклу земљаци, толико утицали на судбину европске цивилизације и правац у којем ће се кретати свет. Ово је прича о тим људима и о том времену, о нашим крајевима под римском влашћу и значају који је овај простор имао на мапи историје.

Слободан Антонић
ДВА ЗАВЕТНА НАРОДА: РУСИ И СРБИ
Catena mundi, Београд

Студија се састоји из три дела. „У првом разматрам питање зашто Запад тешко разуме Русију и Србију; у другом описујем неке раније, али и данашње планове Запада с Русијом и с нама; у трећем пак анализирам има ли дубље, духовне разлике између источних хришћана (Руса и Срба) и запада Европе. Сам есеј написан је пре рата у Украјини, али управо га је тај рат, као и данашњи међународни положај Србије, учинио доста актуелним. Захваљујем Владимиру Димитријевићу и Бранимиру Нешићу на идеји да се оглед штампа као посебна књига. По завршетку рата и расплету украјинске кризе, ако буде постојало занимање публике, есеј би могао бити допуњен и увидима које су нам донели ови светскоисторијски догађаји“, забележио је аутор.

Душан Радовић
ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ
Српска књижевна задруга, Београд

У дивот-опреми, са златним словима, налази се још једна књига Задругиног Кола. То је избор из поезије Душана Радовића. О песниковој стогодишњици рођења излази ово дивот-издање. У избору су најбоље – славне и мање познате песме-ремек-дела духа Душка Радовића, почев од наслова „Поштована децо“ до поетских записа о Београду и животу као таквом. Чинило се да је све за децу, а није само за децу. Мудрост и мисао поезије чини ову поезију за свакога – модерном и изазовном. Избор и предговор Мирослав Максимовић.

Борис Гројс
У ТОКУ
Службени гласник, Београд

У раном двадесетом веку, уметност и њене институције нашле су се пред критиком новог демократског и егалитарног духа. Нестаје схватање уметничких дела као „светих предмета“ и она се доживљавају само као предмети. То је значило напад на реализам, као и на традиционалну мисију очувања музеја. Познати теоретичар уметности Борис Гројс тврди да је то довело до развоја „директног реализма“, уметности која неће стварати предмете, већ праксе (од уметности перформанса до релационе естетике), које не могу да преживе. Али већ више од једног века сваки напредак у том правцу брзо је праћен новим средствима за очување препознатљивости уметности. У књизи У ТОКУ Гројс наводи парадоксе настале услед те тензије и истражује уметност у доба новог медија – интернета, тврдећи да ако су нам технике механичке репродукције дале предмете без ауре, дигитална производња ствара ауру без предмета, претварајући све своје материјале у ишчезавајуће маркере пролазне садашњости.

Милорад Павић
СВЕ ПРИЧЕ
Вулкан издаваштво, Београд

Као што сам наслов каже – између корица ове књиге налазе се све приче Милорада Павића. Иако важи за једног од наших најзначајнијих романсијера, и иако се књижевна критика питала како ће изгледати његов књижевни живот после Хазарског речника, објављеног 1984. године, писац је остао доследан себи – наставио је да од књижевности прави истину. При томе, никада није напустио форму кратке приче – приче су непрестано настајале, разгранавале се и израстале у чудесне светове, који су заправо били његов дом, а данас су наша отаџбина. Тако нас је сам писац уверио у сопствене речи: само душа може да расте и после смрти.
Када једном закорачите у књижевни свет Милорада Павића, више никада нећете изаћи из њега и бићете заувек измењени. Хоризонт тог света откриће вам невидљиву паралелу у којој се књижевност и стварност непрестано сустичу и преплићу, а свако читање јесте покушај да се емигрира из једног у други свет не би ли се открио златни пресек – тачка у којој се секу вечност и време на прозору душе. Како у предговору ове књиге забележио Горан Петровић, „Милорад Павић је веровао у то да је укупна књижевност палимпсест, да текст прекрива текст, да само што је једна прича написана – између редова се већ помаљају изданци нове, која ће већ сутра имати заперке…“