ИСТОРИЈА НА ПРЕКРЕТНИЦИ

ПИШЕ
ВОЛФГАНГ ЕФЕНБЕРГЕР

Преносимо текст Волфганга Ефенбергера, бившег официра Бундесвера и мировног активисте, о овогодишњој конференцији Светског економског форума у Давосу

Овогодишња конференција Светског економског форума одржана је последње недеље маја под мотом „Историја на прекретници“. Први пут после двогодишње паузе због пандемије, политичка, пословна и друштвена елита није се састала у снежним планинама него у кишом натопљеном пејзажу. Док је ранијих година на конференцију долазило око 3.000 представника светске елите, 2022. присутно их је за трећину мање. Али очекивања 84-годишњег оснивача Клауса Шваба била су виша него раније: „Под мотом Историја на прекретници, овогодишњи сусрет ће бити најважнији од оснивања Светског економског форума пре више од 50 година.“

[restrict]

Мислећи на рат у Украјини, Шваб је навео: „Напад Русије ће ући у историју као колапс постхладноратовског поретка.“ Према тој дефиницији, било је готово неизбежно да се на отварању конференције 23. маја окупљенима обрати председник Украјине Володимир Зеленски преко огромног екрана са својом борбеном реториком како би окупљене позвао на оштрије санкције против Русије. Претходне године виртуелну конференцију је отворио нико други до председник Кине Си Ђинпинг.

Аустријски карикатуриста Пепш Готшебер Зеленског је нацртао као доминантну и претећу особу која се надвила над патуљастим округлим столом што представља Светски економски форум. Карикатура је објављена 26. маја у „Зидојче цајтунгу“ и изазвала је лавину критике која је кулминирала оптужбама за антисемитизам. Дан касније „Зидојче цајтунг“ је одговорио на масовну критику кратким саопштењем на твитеру.

УКРАЈИНСКА ОФАНЗИВА Док ове године није било гостију из Русије, велика делегација допутовала је у Давос из Украјине, укључујући и неколико посланика и градоначелника Кијева Виталија Кличка. Приватна британска медијска група Ти-Би-Ди, основана 2014. и сада заступљена у читавом свету, такође се у Давосу састала с лидерима који доносе одлуке о будућности. Према њиховом саопштењу, медијска група Ти-Би-Ди помаже компанијама, организацијама и владама да своје поруке и циљеве пренесу на „хуман и директан начин“. Да би то учинила, компанија води глобалне кампање како би „одговорила на кључне глобалне изазове попут климатских промена и технолошког јаза“.

Оснивач и извршни директор Ти-Би-Дија Паоло Занини је, говорећи о значају Давоса, рекао да је то место „на којем се доносе одлуке о данашњости и сутрашњости наше планете“ и да је његова компанија поносна што помаже да се филозофије и доносиоци одлука учине доступним. Разумевање мотивације људи који предводе промене је суштински значајно за позитивне промене, рекао је. „Историја се заиста налази на прекретници с ударним таласима ковида, сукобом у Украјини и климатском кризом и разговарамо с људима који имају контролу над полугама за акцију. Открили смо шта намеравају да учине, како то намеравају да спроведу и, што је најважније, зашто доносе одлуке које доносе. Сви ми желимо чистији, праведнији и мирнији свет. Да би се то постигло, морамо познавати људе који ће бити укључени у остваривање тога.“

Опскурна медијска група Ти-Би-Ди, дакле, делује као гласноговорник, појачало и медијски манипулатор. Основана је исте године када је на Мајдану, у удару који је организовао Запад, смењена легитимно изабрана власт и када је у САД ступио на снагу дугорочни стратешки концепт TRADOC 525-3-1 „Победи у комплексном свету 2020–2040“, који као главни циљ оружаних снага формулише смањивање „претње“ од Русије и Кине. Према независном геополитичком аналитичару и аутору бројних књига Пепеу Ескобару, у Давосу и шире, оптимистични натовски наратив се пушта као покварена плоча „која никада не мења своју мелодију док Русија на терену остварује победе које би могле срушити атлантски поредак“.

Клаус Шваб је украјинског председника Володимира Зеленског у Давосу представио блиставим похвалама истичући да га подржавају „читава Европа и међународни поредак“. Према Ескобару, у том процесу „борба Запада (12 посто) против остатка (88 посто) наставља се у Украјини“.

Немачки канцелар Олаф Шолц назвао је у Давосу „руску агресију против Украјине“ неуспехом и, алудирајући на председника Владимира Путина, рекао: „Он већ није успео у постизању свих својих стратешких циљева.“ Али како би Шолц могао знати који су Путинови стратешки циљеви? У поређењу с агресијама САД заједно са коалицијама вољних против Југославије 1999, Авганистана 2001, Ирака 2003 итд. – које су биле супротне међународном праву, Путинов агресивни рат изгледа да је пропао. „Успех“ који су САД оствариле у сваком од ових случајева, после убилачких бомбардовања, у складу је са стратегијом „шокирај и престрави“. После тога отпор на земљи би углавном био сломљен.

У случају неизбежног руског пораза, Шолц се плаши употребе нуклеарног оружја, а у случају могуће победе, упозорава на драматичне последице: „Путин жели повратак светском поретку у којем најјачи одређује шта је исправно, у којем слобода, суверенитет и самоопредељење нису за свакога.“ „То је империјализам“, додаје. То је, рекао је, „покушај да бомбама будемо враћени у време када је рат био уобичајено средство политике, када наш континент и свет нису имали стабилан поредак мира“.

Овакав Шолцов светоназор не заслужује никакав коментар због своје површности и непознавања историје и даје основа за најгоре страхове. Ако је током Хладног рата и било бројних оружаних интервенција обеју суперсила, учесталост тих интервенција је само повећана од распуштања Варшавског пакта и Совјетског Савеза: „САД су водиле ратове у Србији, Авганистану, Ираку, Либији и Сирији, а Русија у Грузији, Украјини и (другим деловима) Сирије. У више случајева једна од тих сила покушавала је да подрије другу наоружавањем њених војних ривала, често на значајном нивоу.“

Рат у Украјини има дубоку прошлост. Министри спољних послова и одбране 25 држава чланица ЕУ 11. децембра 2017. потписале су споразум о „Сталној структурисаној сарадњи“ у домену безбедности и одбране познат као PESCO. Према немачком министру одбране, циљ је да ЕУ буде „способна да делује у безбедносном окружењу које је постало акутније, посебно од 2014“.

Поред редовног повећавања војног буџета, потписнице споразума PESCO су се, између осталог, обавезале да ће делити постојећа средства и додатно повећавати интероперабилност борбених група ЕУ. У широком спектру европских цивилно-војних средстава, приоритет је дат проширењу војне инфраструктуре на истоку. Тако  модернизација железнице од Бремерхафена, где се амерички тенкови с бродова пребацују на вагоне, преко Лужичке Нисе и Вроцлава до Украјине и Кијева никако није случајност.

Ако говоримо о историјској прекретници, данашњица је много равнодушнија и торпедоваће било какву спремност на мир. До прекретнице је дошло после распуштања Варшавског пакта и ширења НАТО-а на исток, који је врло рано показао жељу за интеграцијом Украјине и Грузије у Алијансу.

РАТ НА РУСКОМ ПРАГУ До сада, међутим, није било директног сукоба снага. Али сада се сукоб дешава на руском прагу (сећања на кубанску ракетну кризу су овде дозвољена). Америчка подршка Украјини кроз извиђање циљева, командну подршку, као и слање саветника украјинским снагама, ако не прикривено кроз употребу плаћеника, створила је другачију димензију. Русија се сада осећа животно угроженом. Корак ка ширењу рата до тачке могућег нуклеарног рата није далеко. За секретара руског Савета безбедности Николаја Патрушева – шефа унутрашње обавештајне агенције ФСБ од 9. августа 1999. до 12. маја 2008 – „владе САД и Велике Британије, које контролишу велике корпорације, изазивају економску кризу у свету и изгладњују милионе људи у Африци, Азији и Латинској Америци ускраћујући им приступ житарицама, ђубриву и енергетским изворима“. „Својим потезима, они изазивају незапосленост и миграциону катастрофу у Европи. Њих не интересује просперитет европских земаља и чине све у својој моћи да их гурну с пиједестала економски развијених држава. Зарад безусловне контроле региона, они Европљане стављају на столицу са две ноге звану НАТО и ЕУ, на којој их с презиром гледају како стално морају балансирати.“ Према Патрушеву, то је све са циљем сталног увећавања богатства групе тајкуна из лондонског Ситија и с Волстрита.

Поглед на актуелне финансијске токове то као да потврђује. На пример, финансијске елите у САД и Великој Британији изгледа да имају мало интереса за решавање сукоба. Од Путиновог напада на Украјину, САД су постигле скоро све своје циљеве: НАТО је снажнији него икада и ширење на север делује неизбежно; америчке трупе се гомилају у Европи; трошење на одбрану богати војноиндустријски комплекс; развој француско-немачког ловца је заустављен; пројекат „Северни ток“ је заустављен; немачко приближавање Русији је дугорочно торпедовано; Немачка ће куповати скупи природни течни гас од САД; Немачка ће морати без руског гаса, нафте и угља; Русија је ослабљена ратом и санкцијама; промена режима у Русији постаје могућа.

Патрушев је у познатом англосаксонском стилу рекао да САД данас диктирају своје услове свету и занемарују суверена права других држава. „Они своје акције скривају речима о борби за људска права, слободу и демократију, али у реалности они представљају интересе мале елите фокусиране на новац.“

После говора Зеленског, 99-годишњи бивши амерички државни секретар и политиколог Хенри Кисинџер је у Давосу подсетио на то да је украјинска криза избила оружаним државним ударом у Кијеву пре осам година, те предложио да Украјина постане неутрална држава и „мост између Русије и Европе, а не фронт унутар Европе“. Али то није оно што су организатори пет милијарди долара вредног удара имали на уму. После свега неопходни циљ био је интеграција читаве Украјине на Запад.

Кисинџер је за „Дејли мејл“ рекао да Запад не би требало да доприноси поразу Русије. Упозорио је на даље западне интервенције у украјинском рату и на ескалацију сукоба између Пекинга и Вашингтона.

Страх оних који виде да ће се рат наставити и, могуће, проширити је оправдан. Паралелно с тим, инфлација скаче до раније невиђених нивоа. Опасност од осиромашења се поново надвија над нама.

Људи у Немачкој су осамдесетих препознали претњу коју је представљало постављање (ракета) „Першинг 2“. Милиони су демонстрирали по градовима и формирали људске ланце. Иако је данас претња рата знатно већа, тешко да било кога има на улицама. Да ли је то због недостатка образовања и медија? Да ли је суптилна јавна пропаганда толико успешна, или су људи само уморни? Оскар Лафонтен је уверен да би у садашњој ситуацији било неопходно „поново изаћи на улице у великом броју у традицији мировних покрета из осамдесетих, или демонстрација пре рата у Ираку“.

[/restrict]