ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА – Нови прилози процесу европског самопоништавања

Русија постаје земља наде. На друштвеним мрежама сте могли видети како се Путину пева на либанској свадби, плакат с његовим ликом носе демонстранти у Малију, а кад је Шолц ишао у Јужну Африку да их наговара да уведу санкције, јавно мњење га је громко подсетило да их је Совјетски Савез подржавао кад су се ослобађали колонијализма

Вероватно знате, али вреди цитирати још једном: „Да бисмо спасли Европу, ми морамо да наставимо да купујемо руску нафту. Ако ми то не чинимо, Путин ће нафту продавати другде и профитирати више, зато је боље куповати руску нафту и не омогућавати му профит.“ Један српски читалац написа: „Ово је изјава века. Ово ће деца учити у школи као пример за људску глупост. Раја.“
Али у данашњој Европи Урсула фон дер Лајен није усамљени метеор. Додајемо мисли Каје Калас, премијерке Естоније: „Ми не зависимо од испорука гаса из Русије. Одакле узимате гас? – Купујемо из Финске и Летоније. А одакле њима гас? – Из цеви.“
Да нема Виктора Орбана и његових здраворазумских реаговања, Биће које би ових дана слетело из свемира, а познаје Земљане, помислило би да Европљани (сем Срба, традиционалних ометача европске хармоније упркос настојањима наше елите да то „поправи“) учествују после Великог брата и Задруга у новом ријалитију који се зове Лудница. Али сада то чине сви становници континента.

САВЕТИ КОЈЕ НЕ ТРАЖИМО А ако би шта очекивао од „аналитичара“, зачудио би се. И Јирген Хабермас, који је знао где ђаво спава, сад се врти у „кругу без краја“: „Захтеви за помоћ из неправедно нападнуте Украјине који нам погрешне процене и политику бројних немачких влада испостављају као моралне оптужбе, разумљиви су баш као и наше узбуркане емоције, емпатија и потреба да помогнемо. Па ипак, смета ми самоувереност и морална индигнација оних који у Немачкој оптужују савезну владу због њеног преиспитивања и резервисаности.“
Видео би да и Јапанци делају „европски“. „Нагасаки се придружио Хирошими да не позива Русе на годишњицу бацања атомске бомбе на град“, прочитао би у Јапан тајмсу. Зналцу Земљана не може бити непознато да су атомске бомбе, без преке потребе, 1945. бацили Американци!? У „новој нормалности“ најнормалније је да поносни убица буде почасни гост у кући убијених, учило би Биће из свемира.
Било би му чудно и како извесна намрачена жена Виола фон Крамон усред Београда објашњава Србима да је „у интересу српског народа да призна Косово“ а да ће она учинити све да и Косово призна Србију. Ако је икад ишта о Земљанима било јасно, онда је то да народи не одбацују своје територије, напротив, грабе се за њих чак и кад нису Косово.
Ипак, и на то стиже зачин: ауторски текст амбасадора Канаде, Норвешке, Пољске и Уједињеног Краљевства на насловној страни новина које од 1904. информишу Србе – Руска инвазија у речима и бројевима. Тешко је замислити у Србији читаоца – а да није обавезан као НВО активиста или политички радник – који од ових људи очекује да буду минимално коректни. То су им јавили и читаоци Политике. „Како вас није срамота, господо амбасадори, да ово објавите у српским новинама? Надам се да ће читати и коментаре читалаца. Мироточиви.“

[restrict]

САВЕТИ ГУБИТНИКА Или, мудри Си–Ен-Ен налази како је „Вучићев договор с Путином у вези са снабдевањем Србије гасом из Русије створио велике проблеме Европи“. Како, забога? Споразум продужен. Повољан. Зар нас нису из Европе учили, кад су нас за уши водили кроз суморну транзицију, да су најбољи најповољнији споразуми. Сад повољан уговор постаје велики проблем великој Европи! И одједном, Путина ради, ми Срби чујемо о себи оно што нам никад нису казивали: „Од ових балканских држава Србија се посебно сматра кључном… Њена величина, становништво и географски положај чине је главним актером геополитике у регији. Ако желите разговарати о будућности БиХ или Косова, требаће вам српска влада за столом. Међутим, Србија се такође јако ослања на Русију када је у питању гас. Она и војно сурађује с Москвом. Укратко, Србија има огромне користи од односа с Русијом, а чак и ако у ближој будућности постане чланица ЕУ, неће хтети спалити мостове с Кремљом.“
А што би? Њузвик, чије су везе с круговима где се одлучује директне, јавља како Берлин, Рим и Париз дижу руке од ратног Кијева и Зеленски се „може подсмевати идеји о прекиду ватре“, али како се сукоб одуговлачи, не може се искључити ситуација у којој ће „упорне присталице Украјине“ почети да преиспитују своја политичка уверења. Посебно што и глувој и слепој Европи постаје јасно: „Русија јесте изолована са Запада, али је Запад изолован од остатка света.“ Један од ретких Европљана који то сме да изговори је Силвио Берлускони.
И? Па, Западу је и даље логично да Србија уведе санкције Русији. Баш зато што то здравом разуму није логично. Али Си-Ен-Ен и постоји да би се од здравог разума правила отровна каша. Они и даље верују да је стварност неважна пред лажима које они емитују. Упркос очигледном опадању свог значаја, верују да то некоме изгледа као стварнија стварност од стварности. Међутим, ђаво је однео шалу.
Некадашњег америчког конгресмена из Тексаса Рона Пола је то подсетило на време кад су Руси били непоправљиви историјски губитници: „Грађани Совјетског Савеза су читали манипулантске медије попут Правде не зато што је режим извештавао о чињеницама већ зато што је истина била скривена између редова за оно о чему је извештавано и за оно што је прећуткивано. Чини се да смо ми у САД данас на том месту.“

РИТУАЛНО САМОУБИСТВО Што се историјског престижа тиче, кад се неко нађе на том месту, то је губитничка позиција – не само што се од шуме лажи не види дрвеће истине него што се из тога не може изаћи док се не тресне главом о зид.
Ових дана се у то уверио Запад који је радо слушао украјинску омбудсманку за људска права Људмилу Денисову: „… 25 тинејџерки је држано у подруму у Бучи и групно силовано; њих девет је трудно… тела деце пронађена су гола са рукама везаним на леђима са унакаженим гениталијама… да су Руси силовали 11-годишњег дечака пред његовом мајком која је била везана за столицу и приморана да гледа…“ И то у Бучи. Да се западни читалац не оптерећује топонимима. И Тајм се својски заузео за ширење истине о руским зверима, али… Испоставило се да је то Људмила измишљала на обострано задовољство. Проблем са таквим „задовољствима“ је што су толико лажна да ни западни медији не могу да поднесу ту количину. Због штете коју је нанела „херојској борби“ украјинског народа скупштина је сменила Денисову!
„Вредело би се запитати зашто се ритуално самоубиство Европе убрзава на овај начин?“, питају се мађарски политиколози Ласло Богар и Миклош Кевехази. Знали су они да је „духовни и морални пиједестал Европљанина одавно пољуљан и да неповратан демографски пад већ пола века указује да Европа више не жели да настави своје постојање“. Пред миграцијама, вирусом корона и зеленом агендом „Европљанин не само да се не буни и не брани већ у целини чак и ентузијастично помаже да буде погубљен. На то указује и ембарго на руску нафту и цео систем санкција уопште“.
Ова позиција је „чист идиотизам, јер Европа постиже супротан ефекат у покушају да своје дегенеративно самоуништење представи као морално уздизање“, те Богар и Кевехази констатују да нису ни САД „крајњи корисник ситуације“, већ „господари света“ – тзв. дубока држава – који стоје иза Вашингтона да „по сваку цену продуже агонију америчке империје“. Дакле, онај беспризорни свет који се сваке године окупља у Давосу – ни од кога изабран, никоме не одговара – а суверено доноси одлуке које националне државе узимају као „понуде које се не могу одбити“.

АМЕРИЧКО „ПРЕВАСПИТАВАЊЕ“ Запад је после 1945. корак по корак стигао до „тоталне технократије“, констатује немачки филозоф Франк Лисон, чија се изузетна књига Презирање сопственог – о културолошкој самомржњи у Европи управо појавила на српском (Информатика а.д, Београд). И: „За пет стотина година вероватно неће никога интересовати како је дошло до спремности да, уз помоћ техничког знања, одбацимо стару људску врсту, која је позната као homo sapiens, у корист једног вештачки конструисаног androida. Тако добијамо становника планете који је савршено предвидив, односно имамо технократски контролисани свет, где сусрећемо не људе већ само потрошаче који немају идентитет. Бришу се границе, па не можемо да знамо шта је реалност а шта фикција, баш као што је био случај давно, пре постанка културе, у време каменог доба.“
Све се, по мислима резигнираног Лисона, своди на „заустављање Европе“ и кроћење њене „лудачке генијалне енергије“ уз „потребну спољну помоћ“: „У ту сврху морала је ова енергија да буде савладана методама дубинске психологије. Американци су то именовали као ’преваспитавање’ (reeducation), са циљем да се Европа ’уразуми’. Изнутра сломљена, украденог и одузетог идентитета, европска историја нема дубљи смисао од 1945. године до данас него што га показује ова чињеница: Сједињене Државе ’победиле’ су Европу, а одраслу децу су прогласили да су малолетна. Немачке и европске родитеље прогласили су за сенилне старце. И деца и родитељи су у политичком и моралном смислу ретардирани, јер су посумњали у сопствену ’генијалност’.“
Овим би се могло објашњавати деценијско одбијање Европе да прихвати крајње сервилну понуду Русије после урушавања СССР-а – који је био победник 1945. и према коме се Американци нису односили као према „ретардираним“ Европљанима. Све док Совјети нису пали у „перестројку“.

ОДБРАНА СВЕТСКЕ НОРМАЛНОСТИ Путин јесте заслужан што се Русија подигла с патоса, али његово противљење Западу је било крајње обзирно. Ових дана је пуштан интервју кад он говори о ММФ-у, с таквом инфериорношћу да се Оливер Стоун изненађивао. Путинов речник је личио на бедна удварања малих балканских лидера.
Пол Крејг Робертс, који систем с којим се сукобљава Русија зна изнутра, описује Путина као либерала коме та врста обзирности смета да ефикасно и брже решава проблеме са Западом, тј. Америком, али да Запад нема одбрану ни за такво чињење из Кремља.
Александар Дугин је видео много већи ризик: „Људи, друштво у најширем смислу, органски су носилац две главне вредности: патриотизма и социјалне правде. Елита се налази тачно на супротној позицији: космополитизам (западњаштво) и слободе за крупни приватни капитал, тј. богатство. У деведесетим комплетна (руска) власт је била антинародна, антинационална. Путин је ову формулу донекле променио везујући патриотизам за војску, што је масама импоновало, али је задржао економски либерализам који је прихватљив за елите. Због тога су људи прихватили Путинов патриотизам који није постојао деведесетих, али су задржали одбојност за елиту, очигледно жалећи – све више и више – због потпуног одсуства социјалне правде у Путиновом режиму. У недостатку овог, народ с правом криви елиту, псујући је у лице ’колективног Чубајса’.“
Ово је написано пре две године. Чим је почела украјинска криза, Чубајс је одлетео на Запад.
Све то води ситуацији која наступа с окончавањем ратних дејстава у Украјини – кад се Русија мора променити. Хитно. Предност ратних ситуација је што је то у тој атмосфери изводљиво. Као одбацивање „Болоњске декларације“ која је уништила европски универзитет. Излазак из Светске здравствене организације. А такве промене ће утицати на свет. Јер ти проблеми надилазе Русију. И они свуда тражи решење. Како тачно примећује Силвио Берлускони: Запад јесте изоловао Русију, али је Запад изолован од света. Русија постаје земља наде. На друштвеним мрежама сте могли видети како се Путину пева на либанској свадби, плакат с његовим ликом носе демонстранти у Малију, а кад је Шолц ишао у Јужну Африку да их наговара да уведу санкције, јавно мњење га је громко подсетило да их је Совјетски Савез подржавао кад су се ослобађали колонијализма… То што Европа крије од себе истину о односу света према њиховом нападу на Русију обиће јој се о главу.
Зато ће се победник у украјинском ратовању појавити као неко ко има умањено поштовање за оне који нису разумели ризике пре отвореног сукоба. Сетите се: није исто понашање Стаљина 1941, кад се бори за голи живот, 1943. пошто је противник сломљен у Стаљинграду и у курским пространствима па се разговара о послератном свету у Техерану (крај 1943) а тек на Јалти (1945). Ратне операције окончавају се за „округлим“ столовима. Тако да ће Европа, а и САД, ускоро видети Русију каквом се она досад није усуђивала показати. То је Владимир Владимирович у новој улози. Противници то ишчекују са страхом, а подржаваоци с надом.

[/restrict]

Један коментар

  1. Глупости име ти је ЕУ, а можда и Европа, несретно азијско полуострво које мисли да је континент.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *