ILI-ILI I POSLE TOGA – Bolonja mora pasti

Jasno je da lakih napuštanja do kraja proskribovanih bolonjskih prevaspitanja neće biti. Mediji, NVO mreža, države kolonijalne demokratije, „dobitnici“ tranzicije na Univerzitetu dići će glas

Rusija je rešila da se otarasi Bolonjske deklaracije i da obnavlja univerzitete kakvi su bili u carsko i socijalističko vreme. Ako društvo hoće da se brine o sebi suvereno i bude zdravo – drugog puta nema.

SAMOUBISTVO UNIVERZITETA U Rusiji se o zapadnoj okupaciji univerziteta odavno vode rasprave a kulminiralo je krajem oktobra prošle godine kad je Nikita Mihalkov u kultnoj emisiji „Besagon“ (isterivač đavola) podsetio da „zapadne naukometrijske baze podataka i dalje ostaju kao glavni kriterijum za ocenjivanje rukovodstva univerziteta Ruske Federacije“. To „presudno utiče na dodatno finansiranje i faktički prinuđuje vodeće državne univerzitete da koncentrišu ogromne organizacione i materijalne resurse na finansiranje privatne britanske kompanije koja sastavlja te rejtinge“.
Perpetuum mobile samoubistva univerziteta! Moja država daje naše pare da spoljni upravljač navodi naš univerzitet protiv nas!
Ti rejtinzi određuju sve: da bi imali rejting, predavači univerziteta objavljuju radove u časopisima koji su na određenom, takođe rejtingovanom spisku. Tako oni sakupljaju bodove. I znaju da je najbolje da „ispunjavaju ’etičke norme’“: „Poseban pogled i shvatanje istorije i, recimo, tolerantnost o pitanju pola i porodične politike. Hoćeš da te štampaju? Piši o problemima pola i kako je užasna zemlja Rusija. Nema publikacija – nema karijere na univerzitetu… Navodi se epizoda, kad su profesorima MGIMO (što je fakultet podređen Ministarstvu inostranih poslova RF) kao odgovor na poslate radove, upućivali predloge, a i izričite zahteve, da se u tekst unesu eksplicitne kritike spoljne politike Rusije.“
Posledica takvog usmeravanja je program „ka istrebljenju ruske, kulture, nauke i obrazovanja“ – uz svesrdnu pomoć izuzetnog korisnog idiota, same ruske države – a preko desetine hiljada predavača na stotinama državnih univerziteta!?
Ako neko baš ne želi da trpi taj idiotizam, mora da „vodi intelektualni i ideološki partizanski rat na sopstvenoj teritoriji“. Čini vam se poznato? Kao, recimo, „slučaj prof. Ković“ na Beogradskom univerzitetu.

[restrict]

SLUČAJ TEODORA ADORNA Sve ovo me podsetilo na epizodu iz biografije Teodora Adorna, čuvenog mislioca Frankfurtske škole. Većina njih (From, Markuze, Horkhajmer, Adorno) pred nacizmom su pobegli u „slobodnu Ameriku“. Tamo su odmah shvatili da „sloboda ne ume da peva kao što su sužnji pevali o njoj“. From je napisao kapitalno delo „Bekstvo od slobode“.
Adorno je bio od onih koji se vratio u Nemačku. Među razlozima bio je i jedan njegovog nastup u psihoanalitičkom društvu u San Francisku. Kad mu je stigao tekst za objavljivanje u časopisu, otkrio je „da se nisu zadovoljili ispravljanjem stilskih nedostataka kakvi emigrantu mogu pomoći. Čitav je tekst promenjen do neprepoznatljivosti. Na moj uljudan prigovor dobio sam ništa manje uljudan odgovor da časopis svoj ugled zahvaljuje upravo praksi da sve priloge izloži takvom editing-u.“ Adorno je bio svetski poznato ime, njegovi stavovi su bili i poznati i uvažavani. Odustao je, i tekst objavio u Nemačkoj.
Krajem šezdesetih u Evropi je to još uvek bilo moguće, a i Adorno je mogao da objasni – kad se duh toliko prilagodi diktaturi tržišta i američke demokratije, „s duhom je jednako temeljito završeno kao što je to bilo i pod fašističkim batinama“. I mi danas imamo to u našem iskustvu.
Adorno je bio levi mislilac. Nemački konzervativni filozof Frank Lison će, pola veka kasnije, pokazivati – i dalje obzirno i uzdržano – da jeste za „zaustavljanje Evrope“ bila „potrebna spoljna pomoć“ u vidu „metoda dubinske psihologije“, a što se pojavilo kao dobrobit „američkog prevaspitavanja“. Koje ne prestaje.

LAKA RASPRAVA I TVRDE DIREKTIVE Jasno je da lakih napuštanja do kraja proskribovanih bolonjskih prevaspitanja neće biti. Mediji, NVO mreža, države kolonijalne demokratije, „dobitnici“ tranzicije na Univerzitetu dići će glas. Ta armija odstupa samo pred odlučnim društvenim pretnjama.
U Srbiji, recimo, neće ništa značiti da ih podsetite da je Beogradski univerzitet na Šangajskoj listi sleteo za dvesta mesta – i da od svetske respektibilne obrazovne ustanove pada u globalni glib. Odgovor nema veze sa zdravim razumom. Kao kad je ovih dana Novosadski univerzitet na drugoj listi, Centra za rangiranje univerziteta, pao za 33 mesta: „Ovo je veliki uspeh za naš univerzitet jer je i dalje među 2000.“ Pošto u svetu ima oko 20 hiljada univerziteta i kad padnemo na 14.999. mesto biće to „veliki uspeh“.
Uostalom i „Bolonja“ se u Srbiju spuštala kao magla. Gašo Knežević, tako se zvao ministar, o tome govoraše kao o padanju slatke voćke sa drveta liberalizma u naše krilo. A imao je specijalnog instruktora koji je sve ostalo radio tako da ništa ne dovodi u pitanje. Tačnije, instruktorkinju, ako poštujemo aksiome političke korektnosti.
„U okviru reformskog procesa bili smo uključeni svi na fakultetima… organizovane su rasprave o modalitetima celokupne reforme… Dolazili su predstavnici fakultetske vlasti, tj. dekanata i predočavali nam osnovne intencije reforme i obavezne oblike koje je trebalo obavezno sprovesti“, podsećao je prošle godine na novosadskom skupu „Nacija i obrazovanje“ predsednik Matice srpske Dragan Stanić, sećajući se kako je baš ono što se najviše kritikovalo postajalo prioritet.
„Odmah sam uočio da su sve preporuke i čak izričiti zahtevi bili isključivo u obliku usmenih svedočanstava, a da nikad nije donesen nijedan zvanični, pisani dokument… Kad sam tražio da nam dostave osnovni, polazni dokument Bolonjske deklaracije, niko od predstavnika fakultetskog rukovodstva nije jednostavno pokazao taj tekst nego su nas upućivali da ga sami pronađemo na internetu.“
Iako je deklaracija odisala „odsustvom izričitosti i obaveznosti“, „odozgo“ su stizale direktive.
„Na moje pitanje gde je to iskazano kao obavezujuće, redovno smo dobijali objašnjenja kako su to saopštili iz Ministarstva za prosvetu… Ja sam zatražio da nam pokažu tačno papir, tj. pismo… Kada sam, međutim, čuo da nije stiglo nikakvo pismo nego da je to usmeno saopštila jedna gromoglasna dama koja je smatrana ključnom osobom zaduženom za bolonjsku reformu, onda mi je sve postalo dosta jasnije, te stručno i moralno problematičnije.“

SRBIJINA SRBIJANKA Dragan Stanić zaključuje da to pokazuje da je iza tih „naizgled slučajnih pojava stajao čitav sistem sa težnjom da se jednom brojčano malom narodu, kakav je srpski, nametne model visokog obrazovanja koji će početi sistematski da proizvodi intelektualce po svojoj prirodi otuđene od svog naroda i kulture, one koji bi predstavljali pravo uporište za sve buduće postupke duhovne denacionalizacije i za sve asimilacione procese koji bi od pripadnika raznih naroda sveta tražili saučesnike u sveopštem melting potu, a koji se u okviru globalističkih procesa vrlo dosledno sprovode.“
Ako neko kaže da sva ova složenost nije stajala u glavu one „gromoglasne dame“, Srbijanka Turajlić se zvaše, onda je verovatno u pravu. Ali to nije ni važno.
Srbija je dobila Srbijanku, koja je na skupovima držala uvodna predavanja „Univerzitet i država – misija, autonomija, odgovornost“. Pred tim naslovom bi se i Slobodan Jovanović ili Radomir Lukić zagrcnuli, ali naša Srbijanka je samo vezla: „Veliki broj faktora kao što su globalizacija, uticaj informativnih i komunikacionih tehnologija, menadžment znanja, potreba za prihvatanjem i prevazilaženjem različitosti itd. doprineo je stvaranju potpuno drugačijeg okruženja u sistemu visokog obrazovanja. Dvadeset i prvi vek označen kao ’vek znanja’ implicira da će znanje, kao takvo, biti posmatrano kao roba… Ova činjenica zahteva otvaranje vitalnih pitanja kao što su šta, ko, kako, gde i kada se nekome predaje i ispituje.“
Što je naša Srbijanka manje razumela, to je bila povoljniji valjač (ili rodno ispravno, valjačica) fraza i sejač magle. Posebno je ta „znanja izuzetna“ sa TV ekrana bacala na narod kao što se voćke prskaju uvoznim hemikalijama.

KOMUNISTI BEJAHU OBZIRNI Tu se liberalizam (kolonijalna forma) pokazao surovijim od – boljševiziranog socijalizma. Istraživanje koje je sproveo Mihael Antonović, pišući temeljnu studiju o Čedomiru Popovu, pokazuje „da su 1954. godine ’nastavu izvodili profesori stare škole’, da ’studije istorije nisu bile opterećene ideologijom’, ’stari profesori su neopterećeni tadašnjom ideologijom obrazovali studente na tradicijama srpske kritičke istoriografije’, studije istorije u Novom Sadu ’odvijale su se prema nastavnom planu i programu Filozofskog fakulteta u Beogradu’, te ’pomenuti režim studija, nasleđen još iz međuratnog razdoblja, nije predstavljao specifičnost Beogradskog univerziteta već se na gotovo istovetan način istorija studirala i na Filozofskom fakultetu u Zagrebu’.“
To, naravno, ne znači da se komunisti nisu bavili svojom istorijom (cvetali su novi predmeti) i pratili svoje interese, „ali se celina sistema nije bitnije menjala, a nastava je izvođena na naučnim osnovama, uz očuvanje kontinuiteta, koji nije bitnije razbijan pritiscima ideoloških sadržaja“ (Stanić).
Ali da ne bacamo sav preteški teret na našu Srbijanku. (Pravo ime za „grobarku srpskog univerziteta“ i liči, a verovatno nije, na cinične izbore sa Zapada da se Srbima najgore stvari upriliče za Vidovdan.) Bejaše to kad se smatralo najvećom normalnošću da se „šećerane prodaju za 1 evro“ i kad je Železara Smederevo data za 23 miliona dolara i bila jeftinija od Gorana Drulića, fudbalera koga se danas malo ko i seća.

AFIRMISANJE DEMOKRATSKIH NEZNANJA Mi danas živimo u teškom vremenu, ali optimističnom – jer sva ta skrama koja nam se nahvatala oko očiju raspada se. Danas niko ne biva fasciniran objavom da se obrazovanje svodi na „ukazivanje na principe neoliberalne političke ideologije“. I najodanijima (neo)liberalizmu je mučno od „afirmisanja demokratskih znanja i vrednosti zapadnoevropske političke kulture i da se proširi na etno-holističke kulture“.
Možda to još nije jasno rektoru Beogradskog univerziteta (inaugaracioni intervju profesora Vladana Đokića imao je naslov „Ne želim da budem neki veliki lider“), ali svaki pivopija pred seoskom prodavnicom zna ono što prof. Slobodan Antonić eksplicira naučnim jezikom da „kada je reč o obrazovanju, u Srbiji je na delu promena karaktera nacionalnog obrazovnog sistema iz onog koji, između ostalog, proizvodi odgovornu nacionalnu elitu, te modernizacijski kvalifikovanu srednju klasu, u sistem isključivo namenjen obuci i socijalizaciji pomoćnog stanovništva koje obavlja rutinske, polukvalifikovane i uslužne poslove u okviru svetskosistemske podele rada… Glavni ovdašnji akter takve reforme obrazovanja u Srbiji jeste domaća kompradorska inteligencija.“
Ovih dana Srbijom marširaju radnici „Zastave“ koje su ugurali u liberalni progres kroz „Fijat“. Takvi marševi neće stati.
Čime se bavi Univerzitet u prelomnom vremenu?
Sa Arhitektonskog fakulteta, na primer, ovih dana je fljusnuta priča o „nasilju na fakultetu“. Priča ne može da bude neistinita – neki siledžija među profesorima devojci kojoj je njegova šestica mogla da znači godinu dodirivao je lenjirom od 30 centimetara unutrašnjost butina… Užas! Da, ali taj „užas“ nikad i nikako ne bi smeo, a kad bi Univerzitet bio zdrav – ne bi ni mogao – da potisne u drugi plan suštinske probleme. Ako odete na internet, i što se tiče Arhitektonskog, podsetiće vas na razne stvari – a nema fakulteta gde takvog opadanja i raspadanja nema.
Posledica je to cilja da „bolonjezi“, kako pokazuje sociolog Milovan M. Mitrović, nikad ne budu osposobljeni da shvate da „oni koji danas na sva usta govore da je ’Srbija na svom evropskom putu ka Evropskoj uniji’, time prikrivaju istinu da je stvarno Srbija na putu, ali ne na svom slobodno i suvereno izabranom nego na ’putu Evropske unije na Istok’, ali i u matici globalistički pokrenute mutne i opasne emigrantske reke velikih masa ljudi koji sa Istoka dolaze u Zapadnu Evropu“. Univerzitet (kuća univerzalnih znanja) koji generacije ne može da orijentiše pred ovim Drang nach Osten je „reformisan nasmrt“. Bolonja bi morala pasti! Ali biće nešto važnije – korona, šta li, zar ne?

[/restrict]