ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА – Болоња мора пасти

Јасно је да лаких напуштања до краја проскрибованих болоњских преваспитања неће бити. Медији, НВО мрежа, државе колонијалне демократије, „добитници“ транзиције на Универзитету дићи ће глас

Русија је решила да се отараси Болоњске декларације и да обнавља универзитете какви су били у царско и социјалистичко време. Ако друштво хоће да се брине о себи суверено и буде здраво – другог пута нема.

САМОУБИСТВО УНИВЕРЗИТЕТА У Русији се о западној окупацији универзитета одавно воде расправе а кулминирало је крајем октобра прошле године кад је Никита Михалков у култној емисији „Бесагон“ (истеривач ђавола) подсетио да „западне наукометријске базе података и даље остају као главни критеријум за оцењивање руководства универзитета Руске Федерације“. То „пресудно утиче на додатно финансирање и фактички принуђује водеће државне универзитете да концентришу огромне организационе и материјалне ресурсе на финансирање приватне британске компаније која саставља те рејтинге“.
Перпетуум мобиле самоубиства универзитета! Моја држава даје наше паре да спољни управљач наводи наш универзитет против нас!
Ти рејтинзи одређују све: да би имали рејтинг, предавачи универзитета објављују радове у часописима који су на одређеном, такође рејтингованом списку. Тако они сакупљају бодове. И знају да је најбоље да „испуњавају ’етичке норме’“: „Посебан поглед и схватање историје и, рецимо, толерантност о питању пола и породичне политике. Хоћеш да те штампају? Пиши о проблемима пола и како је ужасна земља Русија. Нема публикација – нема каријере на универзитету… Наводи се епизода, кад су професорима МГИМО (што је факултет подређен Министарству иностраних послова РФ) као одговор на послате радове, упућивали предлоге, а и изричите захтеве, да се у текст унесу експлицитне критике спољне политике Русије.“
Последица таквог усмеравања је програм „ка истребљењу руске, културе, науке и образовања“ – уз свесрдну помоћ изузетног корисног идиота, саме руске државе – а преко десетине хиљада предавача на стотинама државних универзитета!?
Ако неко баш не жели да трпи тај идиотизам, мора да „води интелектуални и идеолошки партизански рат на сопственој територији“. Чини вам се познато? Као, рецимо, „случај проф. Ковић“ на Београдском универзитету.

[restrict]

СЛУЧАЈ ТЕОДОРА АДОРНА Све ово ме подсетило на епизоду из биографије Теодора Адорна, чувеног мислиоца Франкфуртске школе. Већина њих (Фром, Маркузе, Хоркхајмер, Адорно) пред нацизмом су побегли у „слободну Америку“. Тамо су одмах схватили да „слобода не уме да пева као што су сужњи певали о њој“. Фром је написао капитално дело „Бекство од слободе“.
Адорно је био од оних који се вратио у Немачку. Међу разлозима био је и један његовог наступ у психоаналитичком друштву у Сан Франциску. Кад му је стигао текст за објављивање у часопису, открио је „да се нису задовољили исправљањем стилских недостатака какви емигранту могу помоћи. Читав је текст промењен до непрепознатљивости. На мој уљудан приговор добио сам ништа мање уљудан одговор да часопис свој углед захваљује управо пракси да све прилоге изложи таквом editing-у.“ Адорно је био светски познато име, његови ставови су били и познати и уважавани. Одустао је, и текст објавио у Немачкој.
Крајем шездесетих у Европи је то још увек било могуће, а и Адорно је могао да објасни – кад се дух толико прилагоди диктатури тржишта и америчке демократије, „с духом је једнако темељито завршено као што је то било и под фашистичким батинама“. И ми данас имамо то у нашем искуству.
Адорно је био леви мислилац. Немачки конзервативни филозоф Франк Лисон ће, пола века касније, показивати – и даље обзирно и уздржано – да јесте за „заустављање Европе“ била „потребна спољна помоћ“ у виду „метода дубинске психологије“, а што се појавило као добробит „америчког преваспитавања“. Које не престаје.

ЛАКА РАСПРАВА И ТВРДЕ ДИРЕКТИВЕ Јасно је да лаких напуштања до краја проскрибованих болоњских преваспитања неће бити. Медији, НВО мрежа, државе колонијалне демократије, „добитници“ транзиције на Универзитету дићи ће глас. Та армија одступа само пред одлучним друштвеним претњама.
У Србији, рецимо, неће ништа значити да их подсетите да је Београдски универзитет на Шангајској листи слетео за двеста места – и да од светске респектибилне образовне установе пада у глобални глиб. Одговор нема везе са здравим разумом. Као кад је ових дана Новосадски универзитет на другој листи, Центра за рангирање универзитета, пао за 33 места: „Ово је велики успех за наш универзитет јер је и даље међу 2000.“ Пошто у свету има око 20 хиљада универзитета и кад паднемо на 14.999. место биће то „велики успех“.
Уосталом и „Болоња“ се у Србију спуштала као магла. Гашо Кнежевић, тако се звао министар, о томе говораше као о падању слатке воћке са дрвета либерализма у наше крило. А имао је специјалног инструктора који је све остало радио тако да ништа не доводи у питање. Тачније, инструкторкињу, ако поштујемо аксиоме политичке коректности.
„У оквиру реформског процеса били смо укључени сви на факултетима… организоване су расправе о модалитетима целокупне реформе… Долазили су представници факултетске власти, тј. деканата и предочавали нам основне интенције реформе и обавезне облике које је требало обавезно спровести“, подсећао је прошле године на новосадском скупу „Нација и образовање“ председник Матице српске Драган Станић, сећајући се како је баш оно што се највише критиковало постајало приоритет.
„Одмах сам уочио да су све препоруке и чак изричити захтеви били искључиво у облику усмених сведочанстава, а да никад није донесен ниједан званични, писани документ… Кад сам тражио да нам доставе основни, полазни документ Болоњске декларације, нико од представника факултетског руководства није једноставно показао тај текст него су нас упућивали да га сами пронађемо на интернету.“
Иако је декларација одисала „одсуством изричитости и обавезности“, „одозго“ су стизале директиве.
„На моје питање где је то исказано као обавезујуће, редовно смо добијали објашњења како су то саопштили из Министарства за просвету… Ја сам затражио да нам покажу тачно папир, тј. писмо… Када сам, међутим, чуо да није стигло никакво писмо него да је то усмено саопштила једна громогласна дама која је сматрана кључном особом задуженом за болоњску реформу, онда ми је све постало доста јасније, те стручно и морално проблематичније.“

СРБИЈИНА СРБИЈАНКА Драган Станић закључује да то показује да је иза тих „наизглед случајних појава стајао читав систем са тежњом да се једном бројчано малом народу, какав је српски, наметне модел високог образовања који ће почети систематски да производи интелектуалце по својој природи отуђене од свог народа и културе, оне који би представљали право упориште за све будуће поступке духовне денационализације и за све асимилационе процесе који би од припадника разних народа света тражили саучеснике у свеопштем мелтинг поту, а који се у оквиру глобалистичких процеса врло доследно спроводе.“
Ако неко каже да сва ова сложеност није стајала у главу оне „громогласне даме“, Србијанка Турајлић се зваше, онда је вероватно у праву. Али то није ни важно.
Србија је добила Србијанку, која је на скуповима држала уводна предавања „Универзитет и држава – мисија, аутономија, одговорност“. Пред тим насловом би се и Слободан Јовановић или Радомир Лукић загрцнули, али наша Србијанка је само везла: „Велики број фактора као што су глобализација, утицај информативних и комуникационих технологија, менаџмент знања, потреба за прихватањем и превазилажењем различитости итд. допринео је стварању потпуно другачијег окружења у систему високог образовања. Двадесет и први век означен као ’век знања’ имплицира да ће знање, као такво, бити посматрано као роба… Ова чињеница захтева отварање виталних питања као што су шта, ко, како, где и када се некоме предаје и испитује.“
Што је наша Србијанка мање разумела, то је била повољнији ваљач (или родно исправно, ваљачица) фраза и сејач магле. Посебно је та „знања изузетна“ са ТВ екрана бацала на народ као што се воћке прскају увозним хемикалијама.

КОМУНИСТИ БЕЈАХУ ОБЗИРНИ Ту се либерализам (колонијална форма) показао суровијим од – бољшевизираног социјализма. Истраживање које је спровео Михаел Антоновић, пишући темељну студију о Чедомиру Попову, показује „да су 1954. године ’наставу изводили професори старе школе’, да ’студије историје нису биле оптерећене идеологијом’, ’стари професори су неоптерећени тадашњом идеологијом образовали студенте на традицијама српске критичке историографије’, студије историје у Новом Саду ’одвијале су се према наставном плану и програму Филозофског факултета у Београду’, те ’поменути режим студија, наслеђен још из међуратног раздобља, није представљао специфичност Београдског универзитета већ се на готово истоветан начин историја студирала и на Филозофском факултету у Загребу’.“
То, наравно, не значи да се комунисти нису бавили својом историјом (цветали су нови предмети) и пратили своје интересе, „али се целина система није битније мењала, а настава је извођена на научним основама, уз очување континуитета, који није битније разбијан притисцима идеолошких садржаја“ (Станић).
Али да не бацамо сав претешки терет на нашу Србијанку. (Право име за „гробарку српског универзитета“ и личи, а вероватно није, на циничне изборе са Запада да се Србима најгоре ствари уприличе за Видовдан.) Бејаше то кад се сматрало највећом нормалношћу да се „шећеране продају за 1 евро“ и кад је Железара Смедерево дата за 23 милиона долара и била јефтинија од Горана Друлића, фудбалера кога се данас мало ко и сећа.

АФИРМИСАЊЕ ДЕМОКРАТСКИХ НЕЗНАЊА Ми данас живимо у тешком времену, али оптимистичном – јер сва та скрама која нам се нахватала око очију распада се. Данас нико не бива фасциниран објавом да се образовање своди на „указивање на принципе неолибералне политичке идеологије“. И најоданијима (нео)либерализму је мучно од „афирмисања демократских знања и вредности западноевропске политичке културе и да се прошири на етно-холистичке културе“.
Можда то још није јасно ректору Београдског универзитета (инаугарациони интервју професора Владана Ђокића имао је наслов „Не желим да будем неки велики лидер“), али сваки пивопија пред сеоском продавницом зна оно што проф. Слободан Антонић експлицира научним језиком да „када је реч о образовању, у Србији је на делу промена карактера националног образовног система из оног који, између осталог, производи одговорну националну елиту, те модернизацијски квалификовану средњу класу, у систем искључиво намењен обуци и социјализацији помоћног становништва које обавља рутинске, полуквалификоване и услужне послове у оквиру светскосистемске поделе рада… Главни овдашњи актер такве реформе образовања у Србији јесте домаћа компрадорска интелигенција.“
Ових дана Србијом марширају радници „Заставе“ које су угурали у либерални прогрес кроз „Фијат“. Такви маршеви неће стати.
Чиме се бави Универзитет у преломном времену?
Са Архитектонског факултета, на пример, ових дана је фљуснута прича о „насиљу на факултету“. Прича не може да буде неистинита – неки силеџија међу професорима девојци којој је његова шестица могла да значи годину додиривао је лењиром од 30 центиметара унутрашњост бутина… Ужас! Да, али тај „ужас“ никад и никако не би смео, а кад би Универзитет био здрав – не би ни могао – да потисне у други план суштинске проблеме. Ако одете на интернет, и што се тиче Архитектонског, подсетиће вас на разне ствари – а нема факултета где таквог опадања и распадања нема.
Последица је то циља да „болоњези“, како показује социолог Милован М. Митровић, никад не буду оспособљени да схвате да „они који данас на сва уста говоре да је ’Србија на свом европском путу ка Европској унији’, тиме прикривају истину да је стварно Србија на путу, али не на свом слободно и суверено изабраном него на ’путу Европске уније на Исток’, али и у матици глобалистички покренуте мутне и опасне емигрантске реке великих маса људи који са Истока долазе у Западну Европу“. Универзитет (кућа универзалних знања) који генерације не може да оријентише пред овим Drang nach Osten је „реформисан насмрт“. Болоња би морала пасти! Али биће нешто важније – корона, шта ли, зар не?

[/restrict]

Један коментар

  1. незадрживо срљање у прогрес

    Док су се Мастер дипломе стицале на универзитетима, дотле је на нешто и личило.
    Од када су почеле да се стичу на Вишим школама, све се сурвало у амбис.
    Нећемо се отарасити Болоње, она ће сама извршити своје самоубиство.
    Запад је у свему изгубио сврху и све довео до бесмисла.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *