ХОД ПО МУКАМА

Како се ослободити превелике економске зависности од Русије и Кине, на чему оштро и енергично инсистирају политичари, а да то не буде у корист сопствене и превелике штете, од чега страхују пословни људи?

Ако се настави политичко, и медијско, усијање подстакнуто ратом у Украјини и захуктало преиспитивање досадашње немачке политике према Москви, обележено запаљивом русофобијом, лако би се на удару могла наћи и чувена источна политика Вилија Бранта. Уз констатацију да је од ње све наопако и почело. За сада се није отишло тако далеко. Медијској и политичкој анатеми изложена су звучна имена (прва гарнитура) још живих немачких политичара. Активних и оних у политичкој пензији. Њихов неопростив „источни грех“: неговали су добре партнерске, па и пријатељске, везе и односе с Москвом. И учинили Немачку зависном од Русије. Посебно енергетски.
Склопили су споразум о изградњи Северног тока 1 и 2 (Герхард Шредер), насушно потребан енергетски „гладној“ најснажнијој привреди Старог континента, и енергично бранили њихову градњу. Чинили су то под баражном ватром критика из Украјине, балтичких земаља и Пољске: у Варшави је споразум о Северном току, између Шредера и Путина, изједначаван с фамозним споразумом између Хитлера и Стаљина! Одолевали су, улажући огромну политичку и дипломатску енергију, несусталим претњама ригорозним санкцијама вашингтонских администрација. Свих редом. Без обзира на страначке боје. Све до Бајдена.

МЕДИЈСКА И ПОЛИТИЧКА РАСПЕЋА Сада су изложени политичком и медијском распећу и у сопственој земљи. Герхарду Шредеру, који је после силаска с канцеларског трона нашао уносан посао у конзорцијуму инвеститора северних токова и руских нафтних компанија, одузимају се, наједном, права која према немачким законима имају председници влада и шефови држава, прети му (чак) искључење из странке, Социјалдемократске партије, на чијем се челу својевремено налазио и коју је вратио на власт после дуге владавине (16 година) Хелмута Кола. Шеф државе Франк Валтер Штајнмајер је био принуђен да се посипа политичким пепелом. Због (наједном погрешне) политике према Русији, из времена када је био министар спољних послова. И посебно што је безрезервно подржавао завршетак Северног тока 2.
На удару се нашла и бивша канцеларка Ангела Меркел. Превише је, ето, „веровала Путину“ и пречесто се састајала с руским председником. А уз то, њен главни, неопростив „грех“, у очима званичника из Кијева: спречила је улазак Украјине у НАТО на самиту у Букурешту 2008. године. Украјински председник Зеленски је, због тога, нескривено провокативно, позвао Меркелову у Бучу: „да види последице њене политике“. Није отишла. И није се, као Штајнмајер, посипала пепелом осуђујући руски напад на Украјину – и сада брани своју одлуку с букурештанског НАТО самита. Украјински званичници избегавају да спомену њено ангажовање у постизању споразума Минск 1 и Минск 2, који су предвиђали специјални, аутономни статус за Донбас у оквиру Украјине, што је званични Кијев, упркос потпису, одбио да спроведе. Да је то на време учињено, овог страшног рата вероватно и не би било.
Није поштеђен ни садашњи канцелар Олаф Шолц. Не помаже, очигледно, што је направио посве неочекиван, невероватан заокрет – жртвовао је, до даљег, Северни ток 2, извршио радикалну милитаризацију немачке политике (астрономских сто милијарди евра за Бундесвер, амбиција да направи најјачу армију у Европи!), засипа Украјину новцем и оружјем. Све је то његовим критичарима мало. Замера му се, и у сопственој земљи, што се колеба са слањем тешког наоружања, што још није отишао у Кијев (последица бламаже коју је доживео шеф државе: Зеленски је Штајнмајеру демонстративно ускратио гостопримство!), што руску агресију није оквалификовао (попут неких у западним престоницама) као „геноцид“ и што Путина није назвао „ратним злочинцем“.

[restrict]

Пошто је обрачун с „погрешном руском политиком“ увелико у току, на реду је – политика (опет ће, очигледно, бити оцењена као „погрешна“) према Кини. То увелико најављује најутицајнији немачки недељник „Шпигл“: зависност Немачке, њене привреде, далеко је већа од Пекинга него од Москве! Под утиском нових медијских, инсајдерских „открића“, у чему је, заједно с још неколико великих западних медијских кућа, и овај магазин учествовао, о старој, увек дежурној теми, „злостављању Ујгура“ (муслиманске мањине) у Кини, „Шпигл“ констатује да се сада, у том контексту, поставља „фундаментално питање“ за немачку политику, фирме и друштво: какви и колики злочини могу бити прихватљиви зарад благостања?
Кад се поставе тако драстични оквири, лако се, као и у „руском случају“, превиђа и елементарна чињеница: Немачка је деценијама профитирала, бивајући економска сила у глобалним размерама, захваљујући и (или превасходно) јефтиним руским енергентима (гас, нафта) и огромном тржишту захуктале кинеске привреде. И „Шпигл“ признаје да нико у Европској унији у минулих 20 година није тако снажно био упућен на Кину, од чега су, захваљујући и глобализацији, профитирале обе земље. Неспорна чињеница. На почетку је Немачка наступала као снажнији економски партнер.
Околности су се с временом драматично мењале, и промениле: кинеска привреда је данас вишеструко јача од Немачке, за Кину је Немачка тек шести партнер по трговинској размени, а Кина је за Немачку од 2016. најважнији трговински партнер. Целе бранше немачке привреде егзистенцијално зависе од послова у Кини и с Кином. Срце немачке економске моћи, аутомобилска индустрија, на пример. Највећи произвођач аутомобила на свету, немачки Фолксваген, више од четрдесет одсто аутомобила прода, и произведе, у Кини!
И све ово време трајале су, и у самој Немачкој (у томе су били посебно гласни њени западни конкуренти), расправе о томе да ли Берлин у односима с Кином, зарад профита, игнорише питање људских права и слобода. И све то време званична немачка политика понашала се прагматично: превагу је имао економски интерес. Лансирана је и прихваћена формула: трговином до друштвених и политичких промена у Кини.

ПОХОД НА КИНУ Хелмут Кол је, упркос жучним критикама, био први западни државник који је после покоља на Тјенанмену (1989) посетио не само Пекинг него и гардијску јединицу која је у томе учествовала. Герхард Шредер је под хитно, 1999, одлетео у Пекинг да се извини због бомбардовања кинеске амбасаде у Београду у време НАТО агресије на Савезну Републику Југославију. Ангела Меркел је бар једанпут годишње бивала у Пекингу. На крају каријере „прогурала“ је дуго одлагани споразум Европске уније и Кине о инвестицијама. Споразум је у међувремену стављен „на лед“. Пекинг је ускратио визе једном броју посланика Европског парламента. Уследила је одмазда: Европски парламент је одбио да ратификује споразум.
Немачки медији означавају 2001. као прекретницу у снажном немачком походу на Кину. Те године Кина је примљена у Светску трговинску организацију. За модернизацију привреде, огромној земљи били су насушно потребни производи традиционалне индустрије: машине за опрему фабрика, електране, брзи возови, метрои, уопште изградња инфраструктуре, аутомобили, како би се задовољили статусни симболи средње класе у настајању. Управо оно што је Немачка имала у понуди. За нешто више од две деценије немачки извоз у Кину порастао је за готово пет хиљада процената!
У садашњој усијаној пропагандној атмосфери, рекосмо, почесто се пренебрегавају чињенице: Кина се појављивала у више критичних ситуација као немачки економски спасилац. Најпре, одмах после немачког уједињења. Немачка привреда се нашла у дубокој (структурној) кризи. Означавали су је („Економист“) „болесним човеком Европе“. После финансијске кризе 2008. немачка привреда је, опет, профитирала захваљујући кинеским конјунктурним и инфраструктурним програмима тешким милијарде долара. И брзи опоравак кинеске привреде у време ковид пандемије био је спасоносан за уздрману немачку економију.
Све се то, медијски и политички, у великом преиспитивању и „ресетовању“ немачке политике сада не само према Русији него, отвореније и директније, према Кини ставља све више по страни. Тој ревизији подвргнут је и аксиом о променама кроз трговину. Констатује се да је то била „велика заблуда“. И оптужују они који су у то веровали. Међу њима се нашао и Јирген Хамбрехт, бивши први човек хемијског гиганта БАСФ. И што је, за ову прилику још важније, један од најважнијих саветника Ангеле Меркел. Хамбрехт је проценио да се у Кини „кроз дијалог са Западом много тога променило“ и да се Кина веома труди да „иде у правом смеру“. Погрешна процена, исправљају га немачки медији. У њиховој визури, све иде у погрешном смеру. Кина се, у тој визури, креће политички „ка аутократији“, а економски ка аутаркији. Њен „аутаркични грех“ се види у чињеници да се Кина, корак по корак, ослобађа технолошке зависности, на штету, ето, немачке привреде. Спомињу се и бранше које су то, међу првима, и највише, осетиле. Соларна индустрија, на пример. Субвенционираном производњом, кинески произвођачи „протерују“ немачке с тржишта. И у самој Немачкој потражња за јефтинијим кинеским соларним ћелијама и панелима је велика. Слично се збива и с производњом брзих возова.

УКЉУЧИВАЊЕ АЛАРМА Тим путем ће, упозоравају немачки медији, „читајући“ њен „стратешки папир“ под насловом „Мејд ин Чајна 2025“, незаустављиво ићи. Од бродоградње до биомедицине, „преотимајући“ западним произвођачима тржишта. Или директним преузимањем, куповином, западних технолошких концерна. Прелазак немачког произвођача робота Кука, 2016. у кинеске руке (Мидеа концерн) укључио је аларм: влада покушава да законски спречи отуђивање осетљивих технологија и фирми.
Пре потписивања коначног споразума о новој владајућој коалицији у Берлину, међу странкама често посве различитих програмских и идеолошких опредељења (социјалдемократе, либерали и зелени) било је доста варничења око тога „како даље с Кином“. Обавезали су се, коначно, да ће односе с Кином обликовати у „димензијама партнерства, конкурентности и ривалства (друштвених и политичких) система“. Уз то је ишла најава да ће у дијалогу с Пекингом (глас зелених) „јасно тематизовати питање људских права, посебно у Синкјангу“. Наставиће кооперацију с Кином, „на подлози поштовања међународног права“. Радикалнији у захтеву да се Немачка, под хитно, ослободи зависности од Кине су „млађи“ коалициони партнери, зелени (посебно) и либерали, социјалдемократе с канцеларом Олафом Шолцем су уздржани и реалнији: то је немогућа мисија. Није у питању само за немачку привреду животно важан извоз у Кину (аутомобили, машине, хемија) него исто тако егзистенцијално важан увоз: готово седамдесет одсто драгоцених сировина и ретких метала Немачка купује у Кини. Покушаји да се на некој другој страни пронађе и обезбеди довољно, на пример, литијума, без чега нема електричних аутомобила (батерије) и кобалта, остали су, до даљег, безуспешни.
У међусобном условљавању политика и бизнис су се у овом часу нашли у раскораку. Пословни људи упозоравају: не треба повлачити потезе у корист сопствене штете. На захтев посланика из редова зелених у Европском парламенту Рајнхарта Битикофера (био је једно време и лидер еколошке странке) тражи се „неодложно и оштро смањење немачких економских интереса у Кини“. Не само због смањења зависности од Кине него, каже, због „масовног држања ујгурске мањине у логорима“. Из немачке привреде на такве захтеве одговарају такође оштро: последице таквих мера биле би драматичне – тврди Зигфрид Русвурм из Удружења немачких индустријалаца. И опомиње: ко лакомислено заговара „бојкот Кине“, мора да зна како ће, због тога, људи у Немачкој масовно остајати без посла.
За немачке привреднике ситуација је ионако већ драматична: застој у шангајској луци, због пандемије и готово херметичког затварања милионске метрополе, изазива већ „катаклизму“. За немачку привреду је већ фатална чињеница, констатује „Дојче веле“, да је због локдауна затворена (и) лука у Шангају. Драматичне последице ће се тек осетити, упозорава Бертрам Росарт из Удружења баварске привреде у Минхену. Сада тек стижу бродови који су луку напустили пре затварања. А у луци чека на утовар, заробљено, 260.000 контејнера. Велике штете претрпела је, због тога, и кинеска привреда. Промет кинеских фирми опао је у априлу за 8,5 процената. У Шангају локдаун полако попушта. Али економске недаће тек стижу. Контејнерском броду од Кине до Немачке треба око четрдесет дана пловидбе. У пракси, то бива често знатно дуже, због гужви и велике потражње то данас траје и више од сто дана!

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *