Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
U Gogoljevo vreme ne postoji pojam Ukrajina, već Kijevska Rusija. Kako u naše vreme da razumemo nacionalna značenja u Mrtvim dušama? Danas se toponimi imenuju ukrajinski, a neko bi, kao Englezi, preimenovao roman u ukrajinski (…) O kakvim promenama je reč? Kako je došlo do promene nacionalne svesti u Ukrajini?
Roman Mrtve duše Gogolj objavljuje 1842. godine, dakle, to je prva polovina 19. veka. U romanu nema ukrajinskog imena. Svi likovi su Rusi, kao i glavni junak Čičikov. Oni, po načinu života i mišljenja, pripadaju ruskom kulturnom obrascu. „Slovenska priroda nije priroda drugog… Neizmerno blago ruske duše.“ Reč pripovedača sadrži i toponimske iskaze. „Rus se navikne na svaki predeo… blizina maloruskih gubernija… hersonska gubernija.“
[restrict]U tom smislu posebno su značajni delovi lirski ponesenog pripovedačevog obraćanja Rusiji. „Rusijo, Rusijo! Vidim ja tebe, iz moje divne, prelepe daljine vidim te… ali kakva to nepojmljiva tajna sila mami k tebi?… Rusijo, šta tražiš ti od mene?… zar se ovde, u tebi neće roditi neograničena misao, kad si ti bezgranična?… Ih, kako je blistavo, divotno, nepoznato, bezgranično prostranstvo carevine! Rusijo!“ Ili ovaj kraj romana: „Rusijo, kuda letiš ti? Odgovori! Ne odgovara. Divno se razleže zvuk zvonceta; huji kao vetar šiba razdrobljeni vazduh; leti, prolazi kraj svega na svetu, i mršteći se, sklanjaju joj se s sputa drugi narodi i države.“ Uzgred, ima jedna politički aktuelna rečenica o engleskom pogledu na Rusiju. Te 1842. godine Gogolj piše u svom romanu: „Englez odavno zavidi što je Rusija tako velika i prostrana.“ (Rečenica kao danas da je napisana.)
U Gogoljevo vreme ne postoji pojam Ukrajina, već Kijevska Rusija. Kako u naše vreme da razumemo nacionalna značenja u Mrtvim dušama? Danas se toponimi imenuju ukrajinski, a neko bi, kao Englezi, preimenovao roman u ukrajinski. Ako su promenili naziv slike Ruske plesačice u Ukrajinske plesačice slikara Edgara Degaa (9. 4. 2022), mogli bi i roman velikog ruskog pisca. O kavim promenama je reč? Kako je došlo do promene nacionalne svesti u Ukrajini? Veliki pisac nije ni sanjao da će ono „Rusijo, Rusijo! Vidim ja tebe…“ biti dovedeno u pitanje na način brisanja, preimenovanja, čak i neprijateljstva.
Čitanje ili podsećanje na Gogoljev roman nužno nas idejnopolitički asocira s aktuelnim ratnim sukobom Rusije i Ukrajine. I ne samo sa sukobom o kome je reč već i sa širim savremenim političkim procesom koji se može imenovati kao etatizacija nacija, procesom koji je dalekosežan po političkim posledicama u današnjem svetu.
* * *
Problem s Ukrajinom je zapravo problem odnosa države i nacije, koji je star već dva stoleća a u bliskoj budućnosti će postati žižna tačka svetske politike.
Nacionalna zajednica vremenski nastaje pre države. S nemačkim političkim romantizmom i Johanom Gotfridom fon Herderom (1744–1803) kao njegovim predvodnikom, čovek se razumeva kao delo nacije u kojoj je rođen, svog jezika, tradicije i običaja. On se ne razvija u praznini društva već na kulturi nacije koja je data kao nešto izvan njega. Ona utiskuje u čoveka kulturne oblike, način života i vrednosti. Čovek je delo svoje nacije, delo svog jezika a ne obrnuto; nije delo države. Nacionalno, on je nakalemljen na nešto što je već dato, što je izvan njega samog.
Ovom shvatanju nacije se suprotstavlja jedna druga tradicija, čiji je predvodnik francuski mislilac Ernest Renan (1823–1892), koji tvrdi da je nacija prećutan sporazum između građana, zapravo dobrovoljni ishod nacionalnih volja. Često se ponavlja njegova rečenica da je „nacija svakodnevni plebiscit“. Drugim rečima, brani se građanističko shvatanje nacije u globalizovanom vremenu u kome zapadne demokratije pokušavaju da ga prošire na druge delove sveta.
Dok prvo shvatanje nacije polazi od narodnosnog i kulturnog kriterijuma, zapravo, mišljenja da se nacija stvara „odozdo“, drugo je državotvorno stvaranje nacije „odozgo“. Na ovo drugo shvatanje kritičar francuske revolucije De Mestr bi primetio: „Naciju ne može ustanoviti nikakva skupština.“
Etatističko shvatanje nacije prenebregava izuzetno složen problem višenacionalnog sastava države. U Evropi samo su Portugalija i Island jednonacionalne države. Ostale su višenacionalne s nacionalnim manjinama ili nacionalnim zajednicama (Katalonci, Baski). U takvim okolnostima država mora da rešava odnose između većih i manjih nacija u svom pravnom poretku a ta rešenja, kako iskustvo pokazuje, različita su i suprotstavljena. Ovaj problem će biti vodeći u budućnosti ako se zna da na svetu danas ima 200 država a oko 5.000 jezika. Prognoza je da će iz ovih jezika (nacija) poteći etatistički zahtevi.
* * *
Okrenimo se Ukrajini, ali i nekim sličnim nacionalno-političkim događajima u Evropi. Ukrajinizacija Ukrajine je zapravo etatizacija nacije na određenoj teritoriji. Država, u skladu s građanističkim tradicijama i shvatanjima, stvara naciju. Ukrajinizacija je pokušaj stvaranja nacije odozgo. Vlast u Ukrajini zaboravlja da je višenacionalna država i da svaka etatizacija neukrajinskih nacija, a posebno ruske, nailazi na otpor.
Dakle, deo teritorije nekadašnje Kijevske Rusije a zatim SSSR-a odvaja se s labavim unutrašnjim granicama u okviru komunističke države i kreće putem jačanja državnosti, naročito posle 1991. godine. Teritorija Ukrajine je širena političkim odlukama sovjetskih komunista, od 1917, 1945, 1965, i samim tim uvećavala se brojnost različitih nacionalnih zajednica u novoj državi a najbrojnija je bila ruska (oko deset miliona). Plan etatizacije ukrajinske nacije polazio je od ideje da se različita imena nacija pretope u jedno ime i to je bila prva kardinalna greška. Druga deo plana bio je razaranje kulturno istorijskog nasleđa, posebno onog iz Drugog svetskog rata kada su dati životi i ruskih vojnika za oslobođenje od nemačkih nacista. Treći deo, a možda prvi po greškama, svakako je traženje zapadne svekolike pomoći u odvajanja od Rusije. Napraviti od Rusije neprijateljsku državu, pozvati za saveznike Zapad i NATO, koji se inače instalirao na ruskim granicama, mogao je samo politički diletant. A sve to u okolnostima postojanja trećine etničkih Rusa u sastavu ukrajinske države na istoku zemlje. Ratna zaštita Rusa u Ukrajini i borba protiv NATO-a u Ukrajini bila je neminovnost koju ukrajinska politička elita nije imala oči da vidi, ni mudrost da izabere put saradnje i kompromisa.
Ima prilične sličnosti između etatizacije ukrajinske nacije i jugoslovenstva u Kraljevini i socijalističkoj Jugoslaviji. Pokušaj da se stvori jugoslovenska nacija uz pomoć države, dakle odozgo, nije uspeo. Kao višenacionalna država Jugoslavija se od svog osnivanja 1918. stalno suočavala s problemom usklađivanja nacionalnih i državnih prava. Na tom putu od 72 godine ona je sve isprobala; najpre s nadnacionalnom idejom Jugoslavije – jugoslovenstvom, posle 1945. s antinacionalnom idejom – komunizmom i „bratstvom i jedinstvom“. Jugoslavija je prošla kroz kapitalistički i socijalistički društveni poredak. Svi oblici političke vlasti bili su isprobani – monarhija, diktatura, demokratija. Ali neugasivi žar su bili međunacionalni odnosi. U okviru jugoslovenske države dogodilo se suprotno: etatizovale su se starije nacije, ali i novostvorene. Hrvati su od Dalmacije, Slavonije i Hrvatske stvorili hrvatsku naciju i državu. Makedonci, Crnogorci i Muslimani takođe etatizuju stanovništvo na svojim teritorijama. Ratovi na prostoru SFRJ pripremani su iznutra i spolja u cilju pretvaranja republika u države, pri čemu je etatizacija nacija u novim državama neizbežno vodila oružanim sukobima naprosto zbog činjenice da nisu bivše republike bile nacionalno čiste već su u svoju državu nasilno zadržavali pripadnike druge nacije (Srba, pre svega) koji nisu pristali na novu etatizaciju. Primena etatističke koncepcije nacije, podržana i podsticana od strane Zapada, prenela se i na polje kulture. Posle 1990. nastupilo je preuzimanje „svojih“ stvaralaca. Tako se postavljaju pitanja čiji je Meša, čiji je Andrić, čiji je Tesla… Čiji je… Iako se zna kome pripadaju, nacije koje su postale države uzimaju iz tuđih kultura šta im se prohte, dakle etatizuju i kulturu.
Ovi procesi etatizacije nacije uvek sadrže više ili manje nasilja i indoktrinacije stanovništva. To je i očekivano ako se zna da nije reč o istorijski nastalim nacijama sa svojom jezikom, istorijom i tradicijom: u predanju se nalazi kolektivni duh, legende, mitovi, priče i racionalne tvorevine stvaralačkog duha. Ako se ovome dodaju i druge nacije koje su se nekim načinom našle u sastavu nove države, onda je sila jedna od instrumenata etatizacije, ali nije nužna. Crna Gora je pravi primer pojave o kojoj je reč. Istorijski i kulturno postoji na srpskoj etničkoj osnovi, ali shvatanje državnosti od 2006. godine odvija se nasilnom etatizacijom – menja se ime jezika, nameće se latinično pismo, dodaju se dva slova, pokušava se sa stvaranjem svoje crkve, prisvajaju se kulturno nasleđe i kulturni stvaraoci, a neki se brišu, čak i veliki Njegoš. Od Srbije se pravi suparnik, a neko bi rekao neprijatelj. Ali i ovde Zapad nije politički nevin.
* * *
Vratimo se Gogoljevom romanu. Tumačenje Čičikovljevog udesa je u senci ukrajinske aktuelnosti. Jedna od političkih asocijacija današnjeg čitanja ovog romana svakako je nacionalna promena mesta radnje. To više nije ondašnja Kijevska Rusija već Ukrajina, nisu Rusi već Ukrajinci. Promena je nastala tako što su od nekadašnjeg dela ruske države i nacije izdvojeni teritorija i stanovništvo, te je postala nova nacija metodom odozgo. Ta država se teritorijalno širila i pri tome etatizovala ukrajinsku naciju od građana pripadnika raznih nacija. I tu je nastao problem. Stanovništvo ruske nacionalnosti nije pristalo na etatizaciju nove nacije, odnosno na ukrajinizaciju. Odbijanje je moglo da se reši kompromisom, ali država u nastajanju nije pristala i do sukoba ratnog je moralo da dođe. Da li će iz ovih jugoslovenskih i ukrajinskih iskustava druge višenacionalne države izvući pouke, teško je reći. Neko uči na tuđim greškama, neko ih ponavlja.
[/restrict]
