ГОГОЉ И ЕТАТИЗАЦИЈА УКРАЈИНСКЕ НАЦИЈЕ

У Гогољево време не постоји појам Украјина, већ Кијевска Русија. Како у наше време да разумемо национална значења у Мртвим душама? Данас се топоними именују украјински, а неко би, као Енглези, преименовао роман у украјински (…) О каквим променама је реч? Како је дошло до промене националне свести у Украјини?

Николај Васиљевич Гогољ је рођен 1809. године у Полтавској области, која се данас налази у северном делу Украјине. Школовао се у Нежину, граду такође у северној Украјини, а 1828. одлази у Петроград. Oдраста у Кијевској Русији (1654–1917) која после 1917. постаје део СССР-а. Од те године Украјина се територијално шири у свим правцима: источни (1917), западни (1939), Јужна Бесарабија (1940), Закарпатје (1945), Крим (1954). У том ширењу одлучну улогу су имала тројица комунистичких владара СССР-а: Лењин, Стаљин, Хрушчов (тема за анализу комунистичке идеологије у друштвима и државама с православном вером).

Роман Мртве душе Гогољ објављује 1842. године, дакле, то је прва половина 19. века. У роману нема украјинског имена. Сви ликови су Руси, као и главни jунак Чичиков. Они, по начину живота и мишљења, припадају руском културном обрасцу. „Словенска природа није природа другог… Неизмерно благо руске душе.“ Реч приповедача садржи и топонимске исказе. „Рус се навикне на сваки предео… близина малоруских губернија… херсонска губернија.“

[restrict]

У том смислу посебно су значајни делови лирски понесеног приповедачевог обраћања Русији. „Русијо, Русијо! Видим ја тебе, из моје дивне, прелепе даљине видим те… али каква то непојмљива тајна сила мами к теби?… Русијо, шта тражиш ти од мене?… зар се овде, у теби неће родити неограничена мисао, кад си ти безгранична?… Их, како је блиставо, дивотно, непознато, безгранично пространство царевине! Русијо!“ Или овај крај романа: „Русијо, куда летиш ти? Одговори! Не одговара. Дивно се разлеже звук звонцета; хуји као ветар шиба раздробљени ваздух; лети, пролази крај свега на свету, и мрштећи се, склањају јој се с спута други народи и државе.“ Узгред, има једна политички актуелна реченица о енглеском погледу на Русију. Те 1842. године Гогољ пише у свом роману: „Енглез одавно завиди што је Русија тако велика и пространа.“ (Реченица као данас да је написана.)

У Гогољево време не постоји појам Украјина, већ Кијевска Русија. Како у наше време да разумемо национална значења у Мртвим душама? Данас се топоними именују украјински, а неко би, као Енглези, преименовао роман у украјински. Ако су променили назив слике Руске плесачице у Украјинске плесачице сликара Едгара Дегаа (9. 4. 2022), могли би и роман великог руског писца. О кавим променама је реч? Како је дошло до промене националне свести у Украјини? Велики писац није ни сањао да ће оно „Русијо, Русијо! Видим ја тебе…“ бити доведено у питање на начин брисања, преименовања, чак и непријатељства.

Читање или подсећање на Гогољев роман нужно нас идејнополитички асоцира с актуелним ратним сукобом Русије и Украјине. И не само са сукобом о коме је реч већ и са ширим савременим политичким процесом који се може именовати као етатизација нација, процесом који је далекосежан по политичким последицама у данашњем свету.

* * *

Проблем с Украјином је заправо проблем односа државе и нације, који је стар већ два столећа а у блиској будућности ће постати жижна тачка светске политике.

Национална заједница временски настаје пре државе. С немачким политичким романтизмом и Јоханом Готфридом фон Хердером (1744–1803) као његовим предводником, човек се разумева као дело нације у којој је рођен, свог језика, традиције и обичаја. Он се не развија у празнини друштва већ на култури нације која је дата као нешто изван њега. Она утискује у човека културне облике, начин живота и вредности. Човек је дело своје нације, дело свог језика а не обрнуто; није дело државе. Национално, он је накалемљен на нешто што је већ дато, што је изван њега самог.

Овом схватању нације се супротставља једна друга традиција, чији је предводник француски мислилац Ернест Ренан (1823–1892), који тврди да је нација прећутан споразум између грађана, заправо добровољни исход националних воља. Често се понавља његова реченица да је „нација свакодневни плебисцит“. Другим речима, брани се грађанистичко схватање нације у глобализованом времену у коме западне демократије покушавају да га прошире на друге делове света.

Док прво схватање нације полази од народносног и културног критеријума, заправо, мишљења да се нација ствара „одоздо“, друго је државотворно стварање нације „одозго“. На ово друго схватање критичар француске револуције Де Местр би приметио: „Нацију не може установити никаква скупштина.“

Етатистичко схватање нације пренебрегава изузетно сложен проблем вишенационалног састава државе. У Европи само су Португалија и Исланд једнонационалне државе. Остале су вишенационалне с националним мањинама или националним заједницама (Каталонци, Баски). У таквим околностима држава мора да решава односе између већих и мањих нација у свом правном поретку а та решења, како искуство показује, различита су и супротстављена. Овај проблем ће бити водећи у будућности ако се зна да на свету данас има 200 држава а око 5.000 језика. Прогноза је да ће из ових језика (нација) потећи етатистички захтеви.

* * *

Окренимо се Украјини, али и неким сличним национално-политичким догађајима у Европи. Украјинизација Украјине је заправо етатизација нације на одређеној територији. Држава, у складу с грађанистичким традицијама и схватањима, ствара нацију. Украјинизација је покушај стварања нације одозго. Власт у Украјини заборавља да је вишенационална држава и да свака етатизација неукрајинских нација, а посебно руске, наилази на отпор.

Дакле, део територије некадашње Кијевске Русије а затим СССР-а одваја се с лабавим унутрашњим границама у оквиру комунистичке државе и креће путем јачања државности, нарочито после 1991. године. Територија Украјине је ширена политичким одлукама совјетских комуниста, од 1917, 1945, 1965, и самим тим увећавала се бројност различитих националних заједница у новој држави а најбројнија је била руска (око десет милиона). План етатизације украјинске нације полазио је од идеје да се различита имена нација претопе у једно име и то је била прва кардинална грешка. Друга део плана био је разарање културно историјског наслеђа, посебно оног из Другог светског рата када су дати животи и руских војника за ослобођење од немачких нациста. Трећи део, а можда први по грешкама, свакако је тражење западне свеколике помоћи у одвајања од Русије. Направити од Русије непријатељску државу, позвати за савезнике Запад и НАТО, који се иначе инсталирао на руским границама, могао је само политички дилетант. А све то у околностима постојања трећине етничких Руса у саставу украјинске државе на истоку земље. Ратна заштита Руса у Украјини и борба против НАТО-а у Украјини била је неминовност коју украјинска политичка елита није имала очи да види, ни мудрост да изабере пут сарадње и компромиса.

Има приличне сличности између етатизације украјинске нације и југословенства у Краљевини и социјалистичкој Југославији. Покушај да се створи југословенска нација уз помоћ државе, дакле одозго, није успео. Као вишенационална држава Југославија се од свог оснивања 1918. стално суочавала с проблемом усклађивања националних и државних права. На том путу од 72 године она је све испробала; најпре с наднационалном идејом Југославије – југословенством, после 1945. с антинационалном идејом – комунизмом и „братством и јединством“. Југославија је прошла кроз капиталистички и социјалистички друштвени поредак. Сви облици политичке власти били су испробани – монархија, диктатура, демократија. Али неугасиви жар су били међунационални односи. У оквиру југословенске државе догодило се супротно: етатизовале су се старије нације, али и новостворене. Хрвати су од Далмације, Славоније и Хрватске створили хрватску нацију и државу. Македонци, Црногорци и Муслимани такође етатизују становништво на својим територијама. Ратови на простору СФРЈ припремани су изнутра и споља у циљу претварања република у државе, при чему је етатизација нација у новим државама неизбежно водила оружаним сукобима напросто због чињенице да нису бивше републике биле национално чисте већ су у своју државу насилно задржавали припаднике друге нације (Срба, пре свега) који нису пристали на нову етатизацију. Примена етатистичке концепције нације, подржана и подстицана од стране Запада, пренела се и на поље културе. После 1990. наступило је преузимање „својих“ стваралаца. Тако се постављају питања чији је Меша, чији је Андрић, чији је Тесла… Чији је… Иако се зна коме припадају, нације које су постале државе узимају из туђих култура шта им се прохте, дакле етатизују и културу.

Ови процеси етатизације нације увек садрже више или мање насиља и индоктринације становништва. То је и очекивано ако се зна да није реч о историјски насталим нацијама са својом језиком, историјом и традицијом: у предању се налази колективни дух, легенде, митови, приче и рационалне творевине стваралачког духа. Ако се овоме додају и друге нације које су се неким начином нашле у саставу нове државе, онда је сила једна од инструмената етатизације, али није нужна. Црна Гора је прави пример појаве о којој је реч. Историјски и културно постоји на српској етничкој основи, али схватање државности од 2006. године одвија се насилном етатизацијом – мења се име језика, намеће се латинично писмо, додају се два слова, покушава се са стварањем своје цркве, присвајају се културно наслеђе и културни ствараоци, а неки се бришу, чак и велики Његош. Од Србије се прави супарник, а неко би рекао непријатељ. Али и овде Запад није политички невин.

* * *

Вратимо се Гогољевом роману. Тумачење Чичиковљевог удеса је у сенци украјинске актуелности. Једна од политичких асоцијација данашњег читања овог романа свакако је национална промена места радње. То више није ондашња Кијевска Русија већ Украјина, нису Руси већ Украјинци. Промена је настала тако што су од некадашњег дела руске државе и нације издвојени територија и становништво, те је постала нова нација методом одозго. Та држава се територијално ширила и при томе етатизовала украјинску нацију од грађана припадника разних нација. И ту је настао проблем. Становништво руске националности није пристало на етатизацију нове нације, односно на украјинизацију. Одбијање је могло да се реши компромисом, али држава у настајању није пристала и до сукоба ратног је морало да дође. Да ли ће из ових југословенских и украјинских искустава друге вишенационалне државе извући поуке, тешко је рећи. Неко учи на туђим грешкама, неко их понавља.    

[/restrict]    

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *