Црвени картон за српске интересе

Ко кога вара? Унајмљени другосрбијански бојовници своје преостале старе фанове? Или власт која их је ангажовала, грађане које, можда, жели да препарира како би добила простор за прикривено удовољавање немачким и осталим антисрпским захтевима о питању Косова?

Некада се недостатак знања и морала најсликовитије испољава кроз питања која бивају постављена. Тако је и с претенциозним памфлетистом Светиславом Басаром. Он се пре неколико дана – у вези с мојим ставом да је увођење санкција Русији нераскидиво повезано са српском капитулацијом о питању Косова – упитао, уједно давши одговор: „Зашто бисмо ’окретањем од Русије’ издали себе – и које то ’себе’ – остаће заувек нејасно“.

УСТАВ И ИЗДАЈА Греши Басара. И те како је јасно. Само је потребно малчице консултовати највиши правни акт Републике Србије. У нашем уставу, који јасно дефинише Косово и Метохију као неотуђив део српске државе, стоји да је обавеза „свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима“.
Вашингтон, Берлин, Лондон од нас траже да уведемо санкције Руској Федерацији, која има право вета у Савету безбедности УН и тамо спречава улазак сепаратистичког Косова у кровну међународну организацију. Уједно, Москва на друге начине упорно подржава борбу званичног Београда да очува свој – деловањем водећих западних центара моћи у прилог албанског сецесионизма – угрожени територијални интегритет.

КОСОВО И УН Увођењем санкција Русији и самим тим радикалним окретањем од ње, ми бисмо издали себе. Унапред је јасно да бисмо својим непријатељским поступањем према Руској Федерацији Русима послали поруку: немојте више да браните Косово од оних које смо мазохистички изабрали да нам буду „пријатељи“. Посредно бисмо се тиме одрекли Косова или тачније то би у наше име учинили они који воде Србију. Додуше, не бисмо ми издали себе већ би нас и државу издала власт. На нас би пала одговорност само када би се она и после тога одржала.
Определивши се за санкције Русији (а желим да верујем да их, као што кажу, владајући чиниоци никада неће увести), државни врх би за Албанце и њихове западне менторе обавио посао који они већ деценијама нису у стању да реализују. Уклонивши руску препреку за то, Београд би „учланио“ Косово у УН. Ако то не би била издаја народа и државе од стране оних који су изабрани да их штите, онда издаја и девијантност више не постоје. Све је у том случају „нормално“, од педофилије до наркоманије.

* Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању *

Један коментар

  1. Ех, Басара!
    Као писац, трећеразредни је некритични трпач у своје “складање” свега и свачега, па и велике дозе мржње према доказаним српским вредностима (за шта добија чак и и награде!!!). Човек наслоњен, увек, на за њега најисплативије јасле, обожавани колумниста другосрбијанаца (како се, уопште, нашао у тој улози питање је за награду) – не треба трошити много речи ни простора.

    Непознаница је (да ли?) актуелни председник Србије. После састанка са Шолцом (и другима), који даје изјаве које ће да пријају, као мелем, оној већинској, патриотској Србији, а ШТА ЈЕ, УСТВАРИ, У ЧЕТИРИ ОКА, РЕКАО (И ОБЕЋАО ШУЛЦУ) појма немамо, али слутим да ћемо врло брзо осетити на својој кожи.

    Јер, онај ко ангажује Басару; припушта Михајловићке и Чомићке… одговорним функцијама; ко (мора да) устоличује Ану; ко трпи Наташе и Соње (па још на државним јаслама!!), некажњене оставља Чанке и чанчиће; ко потписује штетне по Србију обавезе (или их аминује)… ко дозвољава да буде, без речи понижен: у Вашингтону, Паризу… Да ли му се може веровати? Закључак се сам намеће. Све је само питање (правог) времена…
    Волела бих да грешим!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.