Црвени картон за српске интересе

Ко кога вара? Унајмљени другосрбијански бојовници своје преостале старе фанове? Или власт која их је ангажовала, грађане које, можда, жели да препарира како би добила простор за прикривено удовољавање немачким и осталим антисрпским захтевима о питању Косова?

Некада се недостатак знања и морала најсликовитије испољава кроз питања која бивају постављена. Тако је и с претенциозним памфлетистом Светиславом Басаром. Он се пре неколико дана – у вези с мојим ставом да је увођење санкција Русији нераскидиво повезано са српском капитулацијом о питању Косова – упитао, уједно давши одговор: „Зашто бисмо ’окретањем од Русије’ издали себе – и које то ’себе’ – остаће заувек нејасно“.

УСТАВ И ИЗДАЈА Греши Басара. И те како је јасно. Само је потребно малчице консултовати највиши правни акт Републике Србије. У нашем уставу, који јасно дефинише Косово и Метохију као неотуђив део српске државе, стоји да је обавеза „свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима“.
Вашингтон, Берлин, Лондон од нас траже да уведемо санкције Руској Федерацији, која има право вета у Савету безбедности УН и тамо спречава улазак сепаратистичког Косова у кровну међународну организацију. Уједно, Москва на друге начине упорно подржава борбу званичног Београда да очува свој – деловањем водећих западних центара моћи у прилог албанског сецесионизма – угрожени територијални интегритет.

КОСОВО И УН Увођењем санкција Русији и самим тим радикалним окретањем од ње, ми бисмо издали себе. Унапред је јасно да бисмо својим непријатељским поступањем према Руској Федерацији Русима послали поруку: немојте више да браните Косово од оних које смо мазохистички изабрали да нам буду „пријатељи“. Посредно бисмо се тиме одрекли Косова или тачније то би у наше име учинили они који воде Србију. Додуше, не бисмо ми издали себе већ би нас и државу издала власт. На нас би пала одговорност само када би се она и после тога одржала.
Определивши се за санкције Русији (а желим да верујем да их, као што кажу, владајући чиниоци никада неће увести), државни врх би за Албанце и њихове западне менторе обавио посао који они већ деценијама нису у стању да реализују. Уклонивши руску препреку за то, Београд би „учланио“ Косово у УН. Ако то не би била издаја народа и државе од стране оних који су изабрани да их штите, онда издаја и девијантност више не постоје. Све је у том случају „нормално“, од педофилије до наркоманије.

[restrict]

ПОРЕМЕЋАЈ МОРАЛА Не верујем да Басара то не схвата. Рекао бих да му само није битно. Истина се не једе и не пије, или, тачније, неће он боље јести и више пити ако заговара истину. Осуда издаје, такође, није у складу с његовим личним интересима. Тако је, било да се ради о издаји националних интереса, уверења која се у неком периоду представљају као сопствена или оних који поверују да меркантилни пропагандисти у нешто стварно верују.
Басари се исплати да се прави да не разуме шта је издаја. Он је искаљени слуга скоро свих режима. Додуше, у неким периодима, док му није полазило за руком да се престроји, то није био, али ствари су, чим би му се указала погодна прилика, долазиле на своје, лукративне основе. Ваљда му је животни мото: „Боље сто година јести за столом властодржаца, него их попреко гледати са стране.“
Тако је био јуришник жуте Србије, а за то је – ваљда у складу са својим префињеним манирима и елоквенцијом – био награђен дипломатском службом. Потом је постао колумниста доследно (што је за похвалу и када се са његовим курсом не слажемо) прозападног гласила „Данас“, пун разумевања за тадашњи ДС естаблишмент (осим накратко када му не би задовољио неки хир). Тако је, углавном, било све док ти момци нису пали с власти, а Басара проценио да му се исплати да унутар опозиционо настројеног дневног листа постане тројански коњ нових СНС господара Србије. Услед тога је, после неког времена током ког је био проваљен, почео да се гаси пламен љубави између њега и старе читалачке публике.

МЕДИЈСКЕ ИГРЕ Лале Бас је од све мање прикривеног пропагандисте власти у медијским редовима опозиције – коме је посао био да понавља да иако Вучићева Србија има сто мана, лидер СНС-а је ипак изабрао ЕУ пут – постао бојовник анти-Србије директно у рововима власти, која се издаје као национална. Наставио је да ради стари посао на новим основама, тј. и даље се упиње, с промењеног борбеног положаја, да бар понекога од оних што не воле Вучића привуче на његову страну, перфидно их уверавајући да ће он лукаво постати отац НАТО Србије.
То сада ради као колумниста властима наклоњеног „Курира“, а пошто је то било недовољно за реализацију свеобухватнијег посла који је преузео на себе (добио је и нове циљне групе које су далеко од анационалног става), с почетком најновије изборне кампање – колико знам уз вишеслојну подршку државног „Телекома“ – дарована му је (или је он њу даровао властима) емисија „Црвени картон“.
Тако је Басара, уз пропагандно ангажованог колумнисту, постао и изборно-постизборни ТВ водитељ другосрбијанске провенијенције, у служби актуелних владајућих структура (мада то у персоналном смислу, па и када се ради о функционисању неких медија, није изузетак, али то је већ тема за неку другу прилику).

ДРСКОСТ И ПРОПАГАНДА Басари је, по свему судећи, свеједно што се издалека види у каквој игри учествује. Јуче је јео и пио за једним столом, данас је нашао други, а сутра ће пробати да то ради с неком трећом екипом. Битно је да игра по себе уносну игру, а нацију и државу ко шиша. Тешко да сматра да је суштински повезан с њима. Толико о Басасри. Али да ли се Вучићу – ради оних који га подржавају данас, те историјске представе о себи – исплати да све већем броју људи буде кристално јасно до које мере је његов пропагандиста човек којим смо се бавили?
Док је Басари до Косова или за нас битних веза с Русијом стало као до „ланског снега“, актуелни председник Србије настоји да делује као неко ко, упркос прекомерној љубазности према Западу, неће одустати од виталних српских интереса. Тако је ових дана исправно поручио Шолцу, који је усред Београда дрско затражио нашу косовску капитулацију: „Онолико колико ви волите територијални интегритет Украјине, толико ми волимо територијални интегритет Србије.“

ПЉУВАЧ ИЛИ ТУМАЧ? И шта ћемо сад? Да ли да верујемо тим речима Александра Вучића или ономе што нам поручује човек кога је власт дарежљиво ангажовала да јој служи, а упорно релативизује па и ниподаштава одбрану тог истог територијалног интегритета?
Да ли власт вара локалне НАТО надзорнике и „нашу“ анти-Србију, уз помоћ њених унајмљених изданака као што је Басара? Или је из лично-партијског прагматизма дошла на њихове идејне позиције, па примарно покушава да амортизује већинску, националну Србију? А то ради уз помоћ таквих људи као што је, примера ради, Лале Бас, који се сада с низом себи сличних пропагандиста обраћа и том делу јавности преко медија које она у већој мери прати (а који и сами доживљавају прозападну еволуцију).
Нека свако одговори себи на та питања, али уверен сам, у мери у којој Басара буде схватан не само као агресивни пљувач оних који нису по мери државног врха већ и као горљиви тумач вредности којима се он руководи, биће по власт све више негативних одговора. Већини грађана Србије, и без ишчитавања Устава, јасно је шта је издаја виталних националних интереса.

[/restrict]

Један коментар

  1. Ех, Басара!
    Као писац, трећеразредни је некритични трпач у своје “складање” свега и свачега, па и велике дозе мржње према доказаним српским вредностима (за шта добија чак и и награде!!!). Човек наслоњен, увек, на за њега најисплативије јасле, обожавани колумниста другосрбијанаца (како се, уопште, нашао у тој улози питање је за награду) – не треба трошити много речи ни простора.

    Непознаница је (да ли?) актуелни председник Србије. После састанка са Шолцом (и другима), који даје изјаве које ће да пријају, као мелем, оној већинској, патриотској Србији, а ШТА ЈЕ, УСТВАРИ, У ЧЕТИРИ ОКА, РЕКАО (И ОБЕЋАО ШУЛЦУ) појма немамо, али слутим да ћемо врло брзо осетити на својој кожи.

    Јер, онај ко ангажује Басару; припушта Михајловићке и Чомићке… одговорним функцијама; ко (мора да) устоличује Ану; ко трпи Наташе и Соње (па још на државним јаслама!!), некажњене оставља Чанке и чанчиће; ко потписује штетне по Србију обавезе (или их аминује)… ко дозвољава да буде, без речи понижен: у Вашингтону, Паризу… Да ли му се може веровати? Закључак се сам намеће. Све је само питање (правог) времена…
    Волела бих да грешим!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *