Петр Акопов
Оно што се догодило је, према речима шефа руског министарства спољних послова, „незамисливо“. Европска унија блокирала је могућност посете Сергеја Лаврова Србији. Министар је јуче и данас требало да посети Београд, али су комшије балканске земље затвориле небо за његов авион.
Односно, Европска унија је крајем фебруара затворила небо за све руске летелице, а на листи санкција је и сам министар. Али истовремено је у вези са Лавровом стављена резерва о могућности да он посети европске земље ради преговора. Међутим, чињеница је да Србија није део Европске уније. Није затворила своје небо руским авионима, а још мање увела санкције Лаврову. Штавише, сва ова три месеца Београд остаје једини европски град из којег се лете за Москву, на исти начин се може летети и у супротном смеру – само у авиону Ер Србије. Теоретски, Лавров би могао да искористи један од ових летова, али је наше Министарство спољних послова одлучило да тестира Европску унију на здрав разум.
Бугарска, Црна Гора и Северна Македонија нису дале дозволу за прелет Лавровљевог авиона, а иако је председник Србије Вучић лично покушао да реши питање проласка авиона (по свему судећи у разговорима са шефовима ових држава), ништа се није догодило. Посета је отказана. Сам министар је инцидент назвао нечувеним, пре свега у односу на Србију:
„Блокиране су међународне активности Србије у руском правцу. Ово је још једна врло јасна и поучна демонстрација колико далеко могу да иду НАТО и ЕУ користећи најниже методе утицаја на оне који се руководе националним интересима и нису спремни на жртву. својих принципа зарад самих правила која Запад намеће уместо међународног права“.
Да, било је, по Лаврову, „лишавања суверене државе права на вођење спољне политике“ – и то ако говоримо о Србији. Што се тиче Бугарске, Црне Горе и Северне Македоније, оне су је одавно изгубиле: заједно са својим суверенитетом. Поставши део ЕУ (Бугарска) и НАТО (све три земље), изгубили су право на самосталну спољну политику. Зато је бескорисно сада да их подсећамо да своје порекло дугују Русији (попут Бугарске) или су чак били део нашег царства (као Црна Гора). Сада не могу ни да бране своје односе са суседом, односно са Србијом, па чак ни да одржавају контакте са Русијом који су им изузетно корисни, а никако због наше специјалне операције у Украјини.
Уосталом, Бугарска је пре неколико година била принуђена да напусти гасовод испод Црног мора – као резултат тога, појавио се Турски ток. А Црна Гора, у коју је уложен огроман новац из Русије и коју су посетили милиони наших туриста, изабрала је улазак у НАТО. Сада им се већ прекидају све везе са Москвом, а њихове власти, за разлику од руководства Мађарске, ни не покушавају да бране националне интересе.
Зато што не могу? Да, авај, како због огромне зависности од ЕУ, тако и због слабости и корумпираности елита ових земаља. Балкан је одувек био бојно поље великих империја, различитих цивилизација: последњих векова овде су се борили Османлије и Хабзбурговци, затим је почео руски утицај. Пре век и по Русија је обезбедила независност балканских земаља, а после рата су се испоставиле као наши савезници (Бугарска) или неутрални, али нама блиски (Југославија). Распад СССР-а и социјалистичког логора, крвави распад Југославије довели су до тога да је Балкан постао плен Европске уније, али такав плен са којим ЕУ не зна шта да ради.
Јер репутација „буретабарута“ није само остала у прошлости: ситуације у Босни, око Косова (и албанско питање у целини, укључујући Македонију и Црну Гору) указују да су садашње границе веома условне. Зато је улазак у НАТО пред улазак у ЕУ, скоро све балканске земље (осим Србије, Босне и делимично признатог Косова) су већ у Атлантском пакту, али су само Бугарска, Хрватска и Словенија ушле у ЕУ. Односно, Запад жели да успостави војну контролу над регионом, али не жели да преузме одговорност за животни стандард сиромашних земаља са несхватљивом будућношћу. То се пре свега тиче Босне, али и Албаније са Северном Македонијом, а још више Косова са нерешеним статусом.
При томе, Србија остаје камен спотицања – најважнија балканска земља и једина која покушава да одбрани своје односе са Русијом. Сада, када је конфронтација између атлантиста и Москве достигла свој максимум, они покушавају да потисну Европску унију да брзо реши питање Западног Балкана, односно шест држава које чекају свој ред за улазак у ЕУ (Босна, Србија, Албанија, Северна Македонија, Црна Гора и Косово). Европска унија ни прошле године није могла да им обећа приступање, иако је раније било наговештаја 2025. године. Али сада се ситуација променила – и већ се чују гласови да је, на позадини конфронтације са Русијом, неопходно убрзати процес интеграције Балкана како би се спречило да Москва замути воду у овом региону. Односно, Западни Балкан се све више доживљава као једна од зона конфронтације, што значи да питање обуздавања Русије постаје све актуелније.
Канцелар Шолц је пре месец дана рекао: у будућности би цео западни Балкан требало да уђе у ЕУ, али решавање косовског питања, односно признање независности Косова од стране Београда, стоји на путу. Улазак у ЕУ Србима служи као шаргарепа, али они нису спремни да се одрекну изгубљене покрајине, поготово што косовске власти не препуштају претензије чак ни северу своје самопроглашене државе насељен Србима. Нада Србије у подршку Русије такође није бесконачна, посебно у условима када ће се суседи Београда постепено све више заплитати у атлантске и европске везе, а односи ЕУ и Русије заправо замрзнути. О ризику НАТО рата са Русијом више не причају само лењивци.
Истовремено, управо раст напетости међу њима иде на руку Србима и чини ситуацију на Западном Балкану мање предвидљивом. Јер Европска унија ионако сада неће моћи да убрза интеграцију региона: она већ има толико проблема са јединством у позадини прекида односа са Москвом, тако да неће моћи себи да приушти да прогура пријем сиромашних балканских другова. Да не говоримо о чињеници да општа економска ситуација у ЕУ у наредним годинама дефинитивно неће бити погодна за интеграцију нових чланица: уосталом, и за то су потребне пристојне субвенције. Али још важније је расположење у самој Европској унији, чије становништво већ није било жељно да се уједини са следећим делом Балкана, који, штавише, још увек није решио међусобне спорове (а ЕУ дефинитивно неће моћи да реши њих).
Под овим условима, Русији је довољно да посматра бацање Европљана и да истовремено стабилно јача своје присуство у Србији. Не само да ојачамо, већ да је што више проширимо, користећи како потенцијале узајамне симпатије, тако и заједничке геополитичке интересе. Не треба само да се трудимо да Србија постане наша испостава у Европи – треба да јој помогнемо да постане независни центар моћи у региону. Да, релативан центар моћи, али који би могао да издржи све док глобалне промене не доведу до новог односа снага како у Европи тако и на светској сцени у целини. Током три века наших активних односа са Србима, заједно и одвојено, доживели смо толико преокрета да нема разлога да не верујемо да ћемо и ми часно изаћи из садашње кризе – и то јачи него што смо у њу ушли.
А нема сумње да ће и Лавров и Путин такође летети за Београд.
Извор: https://ria.ru/20220607/balkany-1793564711.html