ЗАРОБЉЕНИ У СФРЈ

Можда би било вријеме да се о југоносталгији, тј. носталгичном титоизму почне размишљати као о нечему што би требало да као народ освјестимо. Да јој остане мјеста колико да нас опомене на цијену слетова и уранака плаћену крвљу регрута

Прољеће је започело с носталгијом. Другачије, чини се, није ни могуће. Нешто је до прољећа, које увијек носи неку болну личну успомену. Осим априла у Београду и географски неодређене пјесме Арсен(иј)а Дедића коју је прославила Ксенија Еркер, у прољећима оне с некадашњим животима сусрећу и друге, неромантичне, али болније успомене. На раскршћу личних судбина и колективних траума, сарајевски Срби, људи чији је глас Југословенима неважан а Србима мало познат, сваког прољећа излазе из свог града уз неупоредиво мање познату пјесму сасвим на трагу југословенског попа: „Ово је мој град, да ли си знао?“, или понављајући у себи стихове Дејана Гутаља „у сну понекад свратим у Сарајево, лепи град…“ У сну или на јави.

* Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању *