ЗАРОБЉЕНИ У СФРЈ

Можда би било вријеме да се о југоносталгији, тј. носталгичном титоизму почне размишљати као о нечему што би требало да као народ освјестимо. Да јој остане мјеста колико да нас опомене на цијену слетова и уранака плаћену крвљу регрута

Прољеће је започело с носталгијом. Другачије, чини се, није ни могуће. Нешто је до прољећа, које увијек носи неку болну личну успомену. Осим априла у Београду и географски неодређене пјесме Арсен(иј)а Дедића коју је прославила Ксенија Еркер, у прољећима оне с некадашњим животима сусрећу и друге, неромантичне, али болније успомене. На раскршћу личних судбина и колективних траума, сарајевски Срби, људи чији је глас Југословенима неважан а Србима мало познат, сваког прољећа излазе из свог града уз неупоредиво мање познату пјесму сасвим на трагу југословенског попа: „Ово је мој град, да ли си знао?“, или понављајући у себи стихове Дејана Гутаља „у сну понекад свратим у Сарајево, лепи град…“ У сну или на јави.

[restrict]

Наш поход се наставља, као и наш живот те 1992: пролазимо почетком маја 1992. Добровољачком. Горе и страдају наше успомене заједно с регрутима и официрима ЈНА чије је једина намјера била да изађу из Сарајева. Да изађу… Да не буду више ту. Јер Сарајево заробљава људе. Оно човјеку, у сновима и на јави, не дозвољава ни да изађе, да се склони у презрена брда потоње Српске. Као што ни у априлу и мају 1941. није страдао само један српски сељак с Требевића приликом повратка из Сарајева: НДХ би их пустила да се спусте у град, продају и купе потребно, али им се на успонима из града губи сваки траг. Сарајево воли да зароби човјека и да га не пусти док он не буде или мртав или „раја“. Та двосмисленост најзначајније илузије о Сарајеву – да су тамо сви „раја“ – сама по себи открива положај у коме прихватљиви Срби могу да буду: да би био „раја“, треба да будеш раја.

Но крсни ход Добровољачком остаје увијек уклештен између првог и четвртог маја, два празника југоносталгије. Два дана заборава пасија по регруту Југословенске народне армије.

Човјек воли дјетињство. Чак и ратно. Ако је оно протекло повезано с изгледом економске стабилности, друштвене уређености и свеопштег задовољства, волимо га још више. Заједно волимо дјетињство и кулисе тога живота – у човјеку срасту лица, осјећања и призори. Вјероватно да би дјеца одрасла у Потемкиновим селима сматрала да су кулисе њихових успомена ништа мање стварне од било које петроградске зграде или сеоске колибе. Питање свих питања, ипак, остаје: да ли је и пад тих кулиса нешто што можемо вољети, ако су под њима страдали људи? Да ли је српски народ у стању да освјетли суштинске духовне проблеме сопственог бића? Да ли смо у некритичкој евокацији СФРЈ истовјетни другосрбијанским и иним „регионалним“ лажним елитама у њиховој репродукцији сањиве идеалности СФРЈ? Да ли смо и ми Срби само југоносталгични остатак једног бившег космоса изграђеног на титоистичким двосмисленостима?

ЈУГОСЛОВЕНСКИ САН СФРЈ је и данас, у њеном митологизованом виду, најдвосмисленија, готово па постмодернистичка творевина. Цјелокупан њен садржај, обликован титоизмом, активира један непрекидни изглед двојакости, у којој постоји истурено лице док унутрашњост остаје неосвјешћена, прихваћена, норматизована – иако је то наличје двојакости, оно проблематично. Та двосмисленост избија и из накнадно митологизованих предоџби. Она је системска у парадигми комунизма без одрицања. Рецимо, схватање о свеопштој запослености („свако је радио“) и лежерности према раду („радио си колико си хтио, нико те није тјерао канџијом“). Схватање о сведоступности материјалних добара и повластица („могао си купити ауто и кућу од своје плате“) сакрива да се чак и на ауто произведен у Југославији чекало релативно дуго, поред чињенице да су аутомобили произведени изван СФРЈ увијек били привлачнији. Уосталом, сама могућност и жеља за посједовањем личног возила сакрива још дубљи слој идеолошког подешавања: партијска врхушка је дуго замишљала СФРЈ у којој ће лично возило бити доступно само онима којима је „потребно“ (дакле: увијек њима) и онима којима се то по службеним потребама дозволи. Ако је из насљеђа хришћанства у комунизам темељно пренесен идеал свеопштости добара, али и потреба да се од њих одричемо, онда је југословенски комунизам, тј. титоизам капитулирао пред људском жељом за посједовањем још у временима када је помислио да је један комунизам контролисане потрошње могућ.

Узмимо на примјер и данас често титоистичко схватање о „вјерским слободама“, обично приповједано у личном тону: „Моји су славили и били чланови Партије и нико им ништа није урадио.“ Наравно, таквих примјера јесте било – мада се заборавља да је репресалија према свештенству и вјерујућем народу такође било и то још дубоко у осамдесетим годинама. Ипак, испод свијести о томе да „нико им ништа није урадио“ раскрива се нормативна репресија према испољавању вјерских осјећања: требало је да буду кажњени јер земљом је управљала званично атеистичка КПЈ/СКЈ, али се то ипак није дешавало јер, ето, нека имагинарна доброта тог система ипак није забрањивала (свима) да буду вјерници.

Та непрекидна двосмисленост у много чему јесте уткана у „југословенски пут у социјализам“. Од резолуције Информбироа и момента када су дојучерашњи другови на Голом отоку преваспитавали своју браћу, кумове, другове из офанзива, људе с којима су до прије три године дијелили добро и зло, у рату и након њега, титоисти су били људи најприје извјежбани у способности селективног сјећања. Најзначајнија способност титоизма, она која се прелила у колективни дух сфрјугословенштине управо јесте способност заборава непријатних људи, чињеница, процеса, догађаја.

ЈУГОНОСТАЛГИЧНА ПАРАЛИЗА Зато је југоносталгична парализа, која погађа чак и људе који за себе држе да су јасно на српском становишту, дејствујућа и данас. Активирањем пријатности сјећања на дјетињство, на стабилност, на „стандард“, за собом се повлачи и лојалност према изгледу тих сјећања. Затим панорама сјећања опет нормативизује готово све претпоставке система у коме се југоносталгија одиграва: титоизам тако опет задобија мјесто „норме“ које му самјеравање са садашњошћу опет потврђује. Контрастно упаривање онога „некад“ (које је драго и ваљано) са „овим сад“ (које је, дакако, лоше и неподношљиво) тако замагљује могућност да се размисли о корелацији која постоји између „некад“ и „сад“, али и између 1. и 4. маја (слављеног, иначе, 25. маја!) с једне стране и Добровољачке 2. и 3. маја с друге стране. Југоносталгично сјећање онемогућава бар дијалектичко сагледавање те везе. Чиме? Управо тиме што јесте способност селективног сјећања само на оно што је идеолошки опортуно.

У светоотачкој књижевности и пракси постоји један систематски опрез према сјећањима. С једне стране чини се да ти древни гласови људи који су се борили с демонима у људској природи опомињу и себе и нас да се не препуштамо сјећањима на претходни живот. С друге: почесто нас опомињу да смо дужни да памтимо: као хришћани, тј. као Црква ми се сјећамо Христа, па је сјећање на његово оваплоћење, страдање, васкрсење и поновни долазак – средиште и литургије и нашег живота. И на плану личних сјећања, отачка књижевност нас понекад опомене да нас сјећање на погубност учињеног гријеха може опоменути да тај гријех не поновимо. Опет: иста та отачка књижевност нас опомиње да у нама понекад управо успомена на гријех активира тренутак и механизам привлачности гријеха. Не постоји једна, свеопшта, хришћанска теологија сјећања. Идеал коме се тежи би свакако била једна ситуација у којој из сјећања покајањем екстрахујемо оно опомињуће и изграђујуће, док оно токсично најприје освјешћујемо, а потом препуштамо забораву.

Кључна ријеч јесте: покајање. Преумљење. Не носталгично „кајање“ већ метафизичко окретање од заблудног (аспекта) себе. Хришћанин се сјећа не онога што је прописано идеологијом сјећања већ онога што представља Живот (са великим, али и малим „ж“) у његовој борби за бољег себе. У том смислу, југоносталгија, којој се масовно одајемо с прољећа, управо је контрастна духовна појава: тамо жалимо за бољим свијетом, подразумијевајући свесавршеног себе.

[/restrict]