Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
НА МЕСТУ некадашњег, у давном бомбардовању са земљом сравњеног здања Народне библиотеке Србије, на Косанчићевом венцу, данас је уприличена још једна свечаност у част књиге – 34. додела престижног признања “Новости” за књигу године, “Меша Селимовић”.
Скулптура са ликом великог писца и повеља, праћене новчаним износом, отишле су у руке Весне Капор, за чији је роман “Небо, тако дубоко” у издању СКЗ гласало 26 од укупно 61 критичара, чланова Великог жирија.
Писање је озбиљан разговор са собом – тако је, парафразирајући Мешу, своју слављеничку беседу насловила Весна Капор, која је награду примила из руку Милорада Вучелића, главног и одговорног уредника “Новости”.
– На питање од ког писца је највише научио, и који је писац за њега најзначајнији, Меша Селимовић каже: “Достојевски ме је отровао још у петнаестој. Он за мене и данас остаје највећи свјетски писац свих времена” – беседила је добитница признања. – Дуго сам се двоумила, поштовани и драги људи, како да почнем ову беседу; у контексту онога што се збива око нас, а враћајући се Меши, овај исказ опседао ме је као окидач. Достојевски, тај угаони камен књижевности, као у најгоре мрачно време, бива проглашен непожељним писцем, у најдемократичнијем веку и земљама, како тврде твoрци постистине и нових западних вредности. Стога се, ове Мешине реченице, и љубав, ово јавно признање о улози и величини Достојевског, не могу прећутати.
Време у коме живимо, подивљало и бучно, непристојно, крши многе моралне принципе и моралне законе, навела је Капор, те одлучна да “као протест против безумља, настави у духу Мешиних речи, а сопственог искуства”, додала да се повест коју је сама живела и приповедала у књизи “Небо, тако дубоко” улива у Мешину широку поетичку реку, да се прича о Тари Сеници улива у ту реку суза, у тај трагички простор, увек исти, без обзира на то који је век.
Др Душко Бабић, члан Великог жирија “Новости” је, говорећи о награђеној књизи, рекао да би изнад свих жанровских одређења која би се могла приписати овој прози, могло да стоји: књига о болу, а испод ових речи могли бисмо додати читав низ жанровских ознака: поетски роман, прозна поема, венац песама у прози, тужбалица…
– Крећући се трагом највећег српског писца, Весна Капор је веровала да може наћи и казати себе. Роман “Небо, тако дубоко” сведочи да је ишла добрим путем – закључио је Бабић.
Још једна од критичара који су својим гласом допринели избору романа Капорове за књигу године, др Даница Андрејевић, запитала се “Како језик да разуме смрт?” и рекла:
– На ово питање које је поставио један други добитник, Драган Јовановић Данилов, одговарала је и Весна Капор својим новим награђеним романом “Небо, тако дубоко”. Наша ауторка написала је роман који је кануо у српску књижевност као чиста, голема суза ламента због изгубљеног блиског живота. Та суза је утолико духовно блиставија што долази у нашу дехуманизовану стварност и баш зато што је суза, чини лакшом неподношљиву тежину постојања. Та суза нас истовремено постиђује и уздиже у свести да смо заборавили плакати над животом и над смрћу. Та суза, најважније, чини разлику у савременој романескној пракси и доказује да сваки писац различито пројектује своје присусуво у свету. Весна Капор је ту сузу претворила у ласер којим разлаже бол.
