SUDNJI DAN I ATLANTIDA

Pojava moćnih ofanzivnih i defanzivnih ruskih strateških sistema svakako dodaje samopouzdanje ljudima u Kremlju, jer su istupili bar dva koraka ispred Amerike i Zapada u celini

Kriza u Ukrajini i vojni sukob koji se u ovoj zemlji vodi već osam godina odavno su prerasli u bitku za novo formatiranje sveta i globalnog poretka za čitav 21. vek. I s obzirom na to da je ulog i za Rusiju i za Zapad, a posebno za Vašington, veoma veliki – sve otvorenije se govori da bi rat mogao da se izlije s teritorije Ukrajine i zahvati druge delove evropskog kontinenta i šire. U tom smislu, s obe strane sve češće se pominje i mogućnost ne samo konvencionalnog već i nuklearnog rata između Rusije i SAD. Kako upozoravaju na Zapadu, u ovom ratu ne bi bilo pobednika, mada se svi pripremaju, i svoje strateške planove kroje, uzimajući u obzir upravo tu, najgoru opciju.

Tome ima više razloga. Pre svega, imajući u vidu da se Moskva ne bori samo protiv Kijeva već iza njega stoji NATO koji ga snabdeva ogromnim količinama teškog naoružanja i finansijskim sredstvima za pokretanje armije od preko pola miliona ljudi, jasno je da je pred Rusijom nimalo lak zadatak od čijeg ishoda zavisi i njena budućnost. Kao što je jasno i da bi se ovaj sukob pre ili kasnije desio bez obzira na to ko ga je prvi započeo. Bilo je to samo pitanje vremena, jer je svakim danom u poslednjih nekoliko godina ukrajinska vojska jačala i tom procesu nije bilo kraja. Tako se Moskva našla u situaciji da naspram sebe ima tehničku, logističku, stručnu i finansijsku moć više od 30 zemalja Zapada koje ne kriju odlučnost da jednom zasvagda „završe s Rusijom“, na sličan način kako su pokušavali 1812, 1914, 1918. i 1941. godine.

[restrict]
Jedan od najmisterioznijih sistema, čiji je scenario upotrebe nedavno u svojoj emisiji prikazao poznati ruski novinar Dmitrij Kiseljov, jeste podvodni dron „Posejdon“, poznat i pod nazivom „Status 6“, pokretan nuklearnim motorom koji mu omogućava neograničen domet i opremljen supermoćnom atomskom bombom

PRAVO UPOTREBE NUKLEARNOG NAORUŽANJA Po ruskim vojnim doktrinama iz 2010. i 2020. godine (poslednju je predsednik Vladimir Putin potpisao 2. juna 2020), Moskva ima pravo da prva upotrebi nuklearno oružje u slučaju da je ugrožen opstanak zemlje. I vojna operacija u Ukrajini u skladu je s ovim dokumentom. Kako je navedeno u tački 22, Oružane snage RF mogu biti upotrebljene ne samo za odbijanje agresije protiv sebe i svojih saveznika već i „za osiguranje zaštite svojih građana koji se nalaze izvan Ruske Federacije“. Budući da je u ukrajinskom sukobu od 2014. poginulo više od 14.000 ljudi samo u Donbasu, od kojih su mnogi bili ruski državljani, vojna akcija je bila više nego logičan sled događaja. Kako se navodi u tački 26, „u okviru izvršenja mera strateškog obuzdavanja primenom sile od strane, Ruska Federacija predviđa upotrebu visokopreciznog naoružanja“, što je i učinjeno u prvim danima rata u Ukrajini i kasnije.

Zatim dolazi najvažnija, tačka 27, koja definiše pravo upotrebe nuklearnog naoružanja. Ona glasi: „Ruska Federacija zadržava za sebe pravo da primeni nuklearno oružje kao odgovor na primenu protiv nje i (ili) njenih saveznika nuklearnog i drugih tipova oružja za masovno uništenje, kao i u slučaju agresije protiv Ruske Federacije primenom običnog oružja, kada je pod pretnju stavljeno samo postojanje države.“ Drugim rečima, kako je i pokazalo dosadašnje iskustvo rata u Ukrajini, gde je Kremlj „išao redom“ po svim tačkama vojne doktrine, masovna vojna invazija NATO armija na rusku teritoriju bila bi nedvosmislen okidač za primenu nuklearnog oružja. U doktrini se ne navodi koje vrste i snage bi to atomsko oružje bilo, što znači da je odluka o tome na državnom i vojnom vrhu Rusije. A Rusija takvih sredstava ima zaista mnogo, svih mogućih tipova i modifikacija, kao i potpunu stratešku nuklearnu trijadu – na kopnu, moru i vazduhu. Osim Moskve, u svetu takvu moć poseduje još jedino Vašington, ali je u ovoj oblasti poslednjih godina Rusija iskoračila ispred SAD na više pravaca.

Pretnja „Posejdona“, tj. „torpeda Sudnjeg dana“ kako su ga već nazvali, nameće i jednu zaista mističnu, ali nimalo zanemarljivu paralelu – s Atlantidom, koja je zbog Zevsove ljutnje potopljena za jedan dan, što je scenario koji je Moskva predočila Americi i Velikoj Britaniji preko svoje državne televizije. Bog mora Posejdon u ruci drži trozubac, što je i državni simbol današnje Ukrajine

AKO SE „POSEJDON“ DETONIRA… Osim nove teške interkontinentalne rakete „Sarmat“ povećanog dometa i razorne moći, koja može da napadne bilo koju tačku na planeti iz bilo kog pravca i praktično je neuhvatljiva za svaki postojeći ili budući sistem protivraketne odbrane (PRO), novi ruski nuklearni arsenal ima još niz drugih aduta. Jedan od najmisterioznijih sistema, čiji je scenario upotrebe nedavno u svojoj emisiji prikazao poznati ruski novinar Dmitrij Kiseljov, jeste podvodni dron „Posejdon“, poznat i pod nazivom „Status 6“, pokretan nuklearnim motorom koji mu omogućava neograničen domet i opremljen supermoćnom atomskom bombom. Dron se brzinom od 200 kilometara na čas kreće na dubini od hiljadu metara, gde podmornice s ljudskom posadom ne mogu da se spuste, i nuklearna eksplozija snage 100 megatona koju izazove pokraj same obale podiže cunami talas visine 500 metara. Kako je prikazao Kiseljov, ako se „Posejdon“ detonira pored obale Velike Britanije, bukvalno bi je potopio i „sprao“ s lica zemlje. Drugi autori procenjuju da bi za SAD bile dovoljne četiri bombe na različitim krajevima ove zemlje. „Ulazak“ talasa u kopno procenjuje se i do 500 kilometara u ravničarskom predelu.

Da li je sve to tačno ili nije, u ovom trenutku ne postoje dokazi, ali je činjenica da je Putin ovaj sistem predstavio javnosti u svom obraćanju naciji još 2018. godine – i od tada ga niko iz vojnog ili političkog vrha vodećih zapadnih država nije demantovao. „Do sada nas niste slušali, čujte nas bar sada“, poručio je ruski predsednik i prikazao animaciju dejstva „Posejdona“. Činjenica je da bi, ako su ovi sistemi zaista operativni pored obala Britanije i Amerike, oni mogli da nanesu ogromna, neprihvatljiva razaranja njihovim najvećim gradovima, uz uništenje čitave obalske vojne i civilne infrastrukture. O zagađenoj, radioaktivnoj vodi koja bi zapljusnula tu teritoriju da se i ne govori.

ŠTA JE STRATEŠKA PREDNOST RUSIJE I tu se dolazi do „starog, dobrog“, hladnoratovskog pitanja – da li je ipak moguće pobediti u nuklearnom sukobu, ili je u pravu generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg koji ističe da bi „nakon upotrebe nuklearnog naoružanja sve strane postale gubitnice“ i da se „atomski rat ne može dobiti i ne sme nikada biti vođen, a to važi i za Rusiju“. Tako smo došli do sasvim obrnute situacije: decenijama je Moskva upozoravala Vašington da se ne igra „rata zvezda“ i ne razvija skupocene sisteme PRO i instalira ih svuda po svetu, uključujući i takve zemlje kao što su Rumunija i Poljska – s neizrečenom, ali zlokobnom pretnjom da bi mogli da izvedu „prvi razoružavajući udar“ po Rusiji, u skladu s pojedinim teorijama razvijanim na Zapadu tokom Hladnog rata.

Iste teorije razmatraju se verovatno i u Moskvi. Primena „Posejdona“ daje Rusiji stratešku prednost utoliko što protiv njega ne postoji odbrana, ali i time što, ako bi i druga strana razvila ovakav sistem, većina ruskih gradova ne bi bila u dometu jer se nalaze suviše daleko od mora, a oni koji jesu na obali – preblizu su teritorija EU i Japana, koje bi takođe bile uništene. Takođe, takva vrsta napada bila bi mnogo brža od klasičnog udara raketama kojima je potrebno i do jednog sata da stignu do cilja i mogu se pratiti od starta, pa sve vreme leta. U slučaju napada podvodnog drona, opasnost bi došla iznenada i sve bi bilo okončano za nekoliko minuta, pa napadnuta strana ne bi sa sigurnošću ni znala ko je izveo udar (iako bi bilo očigledno).

U ovim teorijama poseban značaj imala bi upravo ruska PRO, jer bi ona morala da brani zemlju od prvog, ili uzvratnog udara, ako bi posle cunamija bio očuvan najveći deo strateškog potencijala protivnika. Upravo je Moskva i razvila prvi PRO sistem u svetu, još 1971, nakon što je godinu ranije postignut nuklearni paritet između SAD i SSSR-a. Sovjeti su 25. marta 1971. postavili prvi PRO sistem A-35. Nakon 14 meseci Moskva i Vašington potpisali su sporazum o ograničenju sistema PRO, a ubrzo i dodatni protokol, po kome su obe strane imale pravo na po jedan „PRO rejon“ koji bi branile. SSSR je izabrao da to bude prestonica Moskva, a SAD su se odlučile da brane bazu Vandenberg, gde se nalaze njihovi lanseri za interkontinentalne balističke rakete. Odmah po potpisivanju sporazuma o PRO, Sovjetski Savez je počeo istraživanja na usavršenom sistemu A-135 „Amur“ za odbranu Moskve, ali je on stupio na bojevo dežurstvo najranije 1989. godine.

UMESTO TRKE U NAORUŽANJU – NAČIN ZA PREVAZILAŽENJE PRO Sporazum o PRO su 2002, na 30. godišnjicu potpisivanja i na Dan nezavisnosti RF, jednostrano napustile SAD Džordža Buša Mlađeg i od tada počinje nova vrsta trke u naoružanju. Amerika postavlja PRO sisteme na svojoj teritoriji, ali i u istočnoj Evropi i Japanu, kao na 16 brodova opremljenih sistemom „Idžis“ u Atlantskom i Tihom okeanu. Putin je rekao da se Moskva neće uvlačiti u trku u naoružanju, zato što je to skupo i neefikasno. „Umesto toga, fokusiraćemo se na stvaranje sredstava i načina za prevazilaženje PRO“, poručio je ruski lider. Tako je i bilo, Moskva je u relativno kratkom roku proizvela nekoliko novih nuklearnih raketnih sistema, sa akcentom na njihovoj mobilnosti, zbog čega ne mogu biti pogođene. SAD su radile na razvoju PRO i nisu pravile mobilne sisteme, osim na podmornicama i strateškim bombarderima.

Pokazalo se, ipak, da je ruska vizija razvoja strateških sistema bila realističnija – s pojavom „Posejdona“, „Sarmata“ i drugih vidova novog atomskog oružja, skupi sistemi PRO gube na značaju. Ali ne sasvim. U kombinaciji sa tako moćnim i naprednim udarnim sistemima kakve Rusija poseduje, teorije o „prvom udaru“ postaju ponovo aktuelne. Stoltenberg je svakako u pravu kada kaže da u nuklearnom sukobu ne bi bilo pobednika, ali kombinacija najnaprednijih udarnih i odbrambenih sistema u ruskim rukama ne može da ne uznemiri zapadne stratege. Ono što je nedostajalo u celoj slagalici Rusija je započela u novembru 2015, ispitivanjem novog PRO sistema A-235 „Nudolj“. Bez mnogo buke, Moskva je do novembra 2021. izvela sedam uspešnih testiranja novog sistema, uključujući i s mobilnog lansera, a poslednji test bilo je obaranje starog sovjetskog satelita u orbiti, na visini od 500 kilometara. Upravo ova uspešna proba uzdrmala je zapadne krugove, jer je bilo jasno su Rusi napravili još jedan ogroman korak ka strateškoj dominaciji. Time se može objasniti i ovako ogorčeni medijski rat Zapada protiv Rusije, jer bar u toj sferi Moskva i dalje zaostaje za Vašingtonom.

Ali kada je reč o „tvrdoj moći“, brojevi su neumoljivi. Prema dostupnim podacima, rakete A-235 „Nudolj“ razvijaju brzinu veću od sedam kilometara u sekundi, odnosno preko 25.200 kilometara na čas (20 puta brža od zvuka), što znači da sustižu i prestižu ne samo balističke vazdušno-kosmičke ciljeve već i manevrišuće pilotirane i bespilotne kosmičke aparate. Maksimalna visina leta se ne saopštava i očigledno nije manja od 500 kilometara, dok se maksimalna daljina procenjuje na 1.500 kilometara, što znači da iz Moskve „dobacuje“ do Urala, Nemačke, Turske – i skoro do Srbije. Štiti, dakle, ceo evropski deo Rusije, gde i živi najveći deo stanovništva. Rakete sistema A-235 mogu da nose nuklearne i konvencionalne bojeve glave. Nuklearne prave veće zagađenje, ali detonacijom i na većem rastojanju od cilja garantovano ga obaraju. Instaliranje ovog sistema na lokacijama u Rusiji odvija se u najvećoj tajnosti, kojom je obavijen i čitav projekat.

Priča o nuklearnom ratu, Armagedonu, kraju sveta i sličnim scenarijima raspaljuje maštu onih koji traže mistične uzroke globalnih sukoba. Pojava tako moćnih ofanzivnih i defanzivnih ruskih strateških sistema svakako dodaje samopouzdanje ljudima u Kremlju – istupili su bar dva koraka ispred Amerike i Zapada u celini. Pretnja „Posejdona“, tj. „torpeda Sudnjeg dana“ kako su ga već nazvali, nameće i jednu zaista mističnu, ali nimalo zanemarljivu paralelu – s Atlantidom, koja je zbog Zevsove ljutnje potopljena za jedan dan, što je scenario koji je Moskva predočila Americi i Velikoj Britaniji preko svoje državne televizije. Bog mora Posejdon u ruci drži trozubac, što je i državni simbol današnje Ukrajine. Ratni sukob u ovoj zemlji ima zloslutni potencijal da probode čitavu planetu poput Posejdonovog trozupca i da je celu – a ne samo Ameriku i Englesku – potopi kao Atlantidu.

[/restrict]

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *