СУДЊИ ДАН И АТЛАНТИДА

Појава моћних офанзивних и дефанзивних руских стратешких система свакако додаје самопоуздање људима у Кремљу, јер су иступили бар два корака испред Америке и Запада у целини

Криза у Украјини и војни сукоб који се у овој земљи води већ осам година одавно су прерасли у битку за ново форматирање света и глобалног поретка за читав 21. век. И с обзиром на то да је улог и за Русију и за Запад, а посебно за Вашингтон, веома велики – све отвореније се говори да би рат могао да се излије с територије Украјине и захвати друге делове европског континента и шире. У том смислу, с обе стране све чешће се помиње и могућност не само конвенционалног већ и нуклеарног рата између Русије и САД. Како упозоравају на Западу, у овом рату не би било победника, мада се сви припремају, и своје стратешке планове кроје, узимајући у обзир управо ту, најгору опцију.

Томе има више разлога. Пре свега, имајући у виду да се Москва не бори само против Кијева већ иза њега стоји НАТО који га снабдева огромним количинама тешког наоружања и финансијским средствима за покретање армије од преко пола милиона људи, јасно је да је пред Русијом нимало лак задатак од чијег исхода зависи и њена будућност. Као што је јасно и да би се овај сукоб пре или касније десио без обзира на то ко га је први започео. Било је то само питање времена, јер је сваким даном у последњих неколико година украјинска војска јачала и том процесу није било краја. Тако се Москва нашла у ситуацији да наспрам себе има техничку, логистичку, стручну и финансијску моћ више од 30 земаља Запада које не крију одлучност да једном засвагда „заврше с Русијом“, на сличан начин како су покушавали 1812, 1914, 1918. и 1941. године.

[restrict]

ПРАВО УПОТРЕБЕ НУКЛЕАРНОГ НАОРУЖАЊА По руским војним доктринама из 2010. и 2020. године (последњу је председник Владимир Путин потписао 2. јуна 2020), Москва има право да прва употреби нуклеарно оружје у случају да је угрожен опстанак земље. И војна операција у Украјини у складу је с овим документом. Како је наведено у тачки 22, Оружане снаге РФ могу бити употребљене не само за одбијање агресије против себе и својих савезника већ и „за осигурање заштите својих грађана који се налазе изван Руске Федерације“. Будући да је у украјинском сукобу од 2014. погинуло више од 14.000 људи само у Донбасу, од којих су многи били руски држављани, војна акција је била више него логичан след догађаја. Како се наводи у тачки 26, „у оквиру извршења мера стратешког обуздавања применом силе од стране, Руска Федерација предвиђа употребу високопрецизног наоружања“, што је и учињено у првим данима рата у Украјини и касније.

Затим долази најважнија, тачка 27, која дефинише право употребе нуклеарног наоружања. Она гласи: „Руска Федерација задржава за себе право да примени нуклеарно оружје као одговор на примену против ње и (или) њених савезника нуклеарног и других типова оружја за масовно уништење, као и у случају агресије против Руске Федерације применом обичног оружја, када је под претњу стављено само постојање државе.“ Другим речима, како је и показало досадашње искуство рата у Украјини, где је Кремљ „ишао редом“ по свим тачкама војне доктрине, масовна војна инвазија НАТО армија на руску територију била би недвосмислен окидач за примену нуклеарног оружја. У доктрини се не наводи које врсте и снаге би то атомско оружје било, што значи да је одлука о томе на државном и војном врху Русије. А Русија таквих средстава има заиста много, свих могућих типова и модификација, као и потпуну стратешку нуклеарну тријаду – на копну, мору и ваздуху. Осим Москве, у свету такву моћ поседује још једино Вашингтон, али је у овој области последњих година Русија искорачила испред САД на више праваца.

АКО СЕ „ПОСЕЈДОН“ ДЕТОНИРА… Осим нове тешке интерконтиненталне ракете „Сармат“ повећаног домета и разорне моћи, која може да нападне било коју тачку на планети из било ког правца и практично је неухватљива за сваки постојећи или будући систем противракетне одбране (ПРО), нови руски нуклеарни арсенал има још низ других адута. Један од најмистериознијих система, чији је сценарио употребе недавно у својој емисији приказао познати руски новинар Дмитриј Кисељов, јесте подводни дрон „Посејдон“, познат и под називом „Статус 6“, покретан нуклеарним мотором који му омогућава неограничен домет и опремљен супермоћном атомском бомбом. Дрон се брзином од 200 километара на час креће на дубини од хиљаду метара, где подморнице с људском посадом не могу да се спусте, и нуклеарна експлозија снаге 100 мегатона коју изазове покрај саме обале подиже цунами талас висине 500 метара. Како је приказао Кисељов, ако се „Посејдон“ детонира поред обале Велике Британије, буквално би је потопио и „спрао“ с лица земље. Други аутори процењују да би за САД биле довољне четири бомбе на различитим крајевима ове земље. „Улазак“ таласа у копно процењује се и до 500 километара у равничарском пределу.

Да ли је све то тачно или није, у овом тренутку не постоје докази, али је чињеница да је Путин овај систем представио јавности у свом обраћању нацији још 2018. године – и од тада га нико из војног или политичког врха водећих западних држава није демантовао. „До сада нас нисте слушали, чујте нас бар сада“, поручио је руски председник и приказао анимацију дејства „Посејдона“. Чињеница је да би, ако су ови системи заиста оперативни поред обала Британије и Америке, они могли да нанесу огромна, неприхватљива разарања њиховим највећим градовима, уз уништење читаве обалске војне и цивилне инфраструктуре. О загађеној, радиоактивној води која би запљуснула ту територију да се и не говори.

ШТА ЈЕ СТРАТЕШКА ПРЕДНОСТ РУСИЈЕ И ту се долази до „старог, доброг“, хладноратовског питања – да ли је ипак могуће победити у нуклеарном сукобу, или је у праву генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг који истиче да би „након употребе нуклеарног наоружања све стране постале губитнице“ и да се „атомски рат не може добити и не сме никада бити вођен, а то важи и за Русију“. Тако смо дошли до сасвим обрнуте ситуације: деценијама је Москва упозоравала Вашингтон да се не игра „рата звезда“ и не развија скупоцене системе ПРО и инсталира их свуда по свету, укључујући и такве земље као што су Румунија и Пољска – с неизреченом, али злокобном претњом да би могли да изведу „први разоружавајући удар“ по Русији, у складу с појединим теоријама развијаним на Западу током Хладног рата.

Исте теорије разматрају се вероватно и у Москви. Примена „Посејдона“ даје Русији стратешку предност утолико што против њега не постоји одбрана, али и тиме што, ако би и друга страна развила овакав систем, већина руских градова не би била у домету јер се налазе сувише далеко од мора, а они који јесу на обали – преблизу су територија ЕУ и Јапана, које би такође биле уништене. Такође, таква врста напада била би много бржа од класичног удара ракетама којима је потребно и до једног сата да стигну до циља и могу се пратити од старта, па све време лета. У случају напада подводног дрона, опасност би дошла изненада и све би било окончано за неколико минута, па нападнута страна не би са сигурношћу ни знала ко је извео удар (иако би било очигледно).

У овим теоријама посебан значај имала би управо руска ПРО, јер би она морала да брани земљу од првог, или узвратног удара, ако би после цунамија био очуван највећи део стратешког потенцијала противника. Управо је Москва и развила први ПРО систем у свету, још 1971, након што је годину раније постигнут нуклеарни паритет између САД и СССР-а. Совјети су 25. марта 1971. поставили први ПРО систем А-35. Након 14 месеци Москва и Вашингтон потписали су споразум о ограничењу система ПРО, а убрзо и додатни протокол, по коме су обе стране имале право на по један „ПРО рејон“ који би браниле. СССР је изабрао да то буде престоница Москва, а САД су се одлучиле да бране базу Ванденберг, где се налазе њихови лансери за интерконтиненталне балистичке ракете. Одмах по потписивању споразума о ПРО, Совјетски Савез је почео истраживања на усавршеном систему А-135 „Амур“ за одбрану Москве, али је он ступио на бојево дежурство најраније 1989. године.

УМЕСТО ТРКЕ У НАОРУЖАЊУ – НАЧИН ЗА ПРЕВАЗИЛАЖЕЊЕ ПРО Споразум о ПРО су 2002, на 30. годишњицу потписивања и на Дан независности РФ, једнострано напустиле САД Џорџа Буша Млађег и од тада почиње нова врста трке у наоружању. Америка поставља ПРО системе на својој територији, али и у источној Европи и Јапану, као на 16 бродова опремљених системом „Иџис“ у Атлантском и Тихом океану. Путин је рекао да се Москва неће увлачити у трку у наоружању, зато што је то скупо и неефикасно. „Уместо тога, фокусираћемо се на стварање средстава и начина за превазилажење ПРО“, поручио је руски лидер. Тако је и било, Москва је у релативно кратком року произвела неколико нових нуклеарних ракетних система, са акцентом на њиховој мобилности, због чега не могу бити погођене. САД су радиле на развоју ПРО и нису правиле мобилне системе, осим на подморницама и стратешким бомбардерима.

Показало се, ипак, да је руска визија развоја стратешких система била реалистичнија – с појавом „Посејдона“, „Сармата“ и других видова новог атомског оружја, скупи системи ПРО губе на значају. Али не сасвим. У комбинацији са тако моћним и напредним ударним системима какве Русија поседује, теорије о „првом удару“ постају поново актуелне. Столтенберг је свакако у праву када каже да у нуклеарном сукобу не би било победника, али комбинација најнапреднијих ударних и одбрамбених система у руским рукама не може да не узнемири западне стратеге. Оно што је недостајало у целој слагалици Русија је започела у новембру 2015, испитивањем новог ПРО система А-235 „Нудољ“. Без много буке, Москва је до новембра 2021. извела седам успешних тестирања новог система, укључујући и с мобилног лансера, а последњи тест било је обарање старог совјетског сателита у орбити, на висини од 500 километара. Управо ова успешна проба уздрмала је западне кругове, јер је било јасно су Руси направили још један огроман корак ка стратешкој доминацији. Тиме се може објаснити и овако огорчени медијски рат Запада против Русије, јер бар у тој сфери Москва и даље заостаје за Вашингтоном.

Али када је реч о „тврдој моћи“, бројеви су неумољиви. Према доступним подацима, ракете А-235 „Нудољ“ развијају брзину већу од седам километара у секунди, односно преко 25.200 километара на час (20 пута бржа од звука), што значи да сустижу и престижу не само балистичке ваздушно-космичке циљеве већ и маневришуће пилотиране и беспилотне космичке апарате. Максимална висина лета се не саопштава и очигледно није мања од 500 километара, док се максимална даљина процењује на 1.500 километара, што значи да из Москве „добацује“ до Урала, Немачке, Турске – и скоро до Србије. Штити, дакле, цео европски део Русије, где и живи највећи део становништва. Ракете система А-235 могу да носе нуклеарне и конвенционалне бојеве главе. Нуклеарне праве веће загађење, али детонацијом и на већем растојању од циља гарантовано га обарају. Инсталирање овог система на локацијама у Русији одвија се у највећој тајности, којом је обавијен и читав пројекат.

Прича о нуклеарном рату, Армагедону, крају света и сличним сценаријима распаљује машту оних који траже мистичне узроке глобалних сукоба. Појава тако моћних офанзивних и дефанзивних руских стратешких система свакако додаје самопоуздање људима у Кремљу – иступили су бар два корака испред Америке и Запада у целини. Претња „Посејдона“, тј. „торпеда Судњег дана“ како су га већ назвали, намеће и једну заиста мистичну, али нимало занемарљиву паралелу – с Атлантидом, која је због Зевсове љутње потопљена за један дан, што је сценарио који је Москва предочила Америци и Великој Британији преко своје државне телевизије. Бог мора Посејдон у руци држи трозубац, што је и државни симбол данашње Украјине. Ратни сукоб у овој земљи има злослутни потенцијал да прободе читаву планету попут Посејдоновог трозупца и да је целу – а не само Америку и Енглеску – потопи као Атлантиду.

[/restrict]