СТРАХ ОД УНИШТЕЊА

Неодустајање НАТО-а од агресивног наступања према Русији води до тачке без повратка и у нуклеарну катастрофу. Да ли би друга нуклеарна криза могла да буде кобна?

Свет је до сада упознао само једну нуклеарну кризу која је довела човечанство на ивицу нуклеарног рата. Била је то Кубанска криза далеке 1962. године. Тада САД нису дозволиле инсталирање совјетских нуклеарних ракета на Куби, јер су то протумачиле као постављање нуклеарног арсенала на својим границама и директно угрожавање америчке безбедности. Супротставили су се крајње одлучно, по цену нуклеарног рата. Совјети су попустили и повукли нуклеарни арсенал.

ТОТАЛНО УНИШТЕЊЕ Још тада се знало да је нуклеарни рат тотално уништење у коме неће бити победника.

Безбедност су након тога регулисали многи споразуми између САД и СССР-а (касније Русије) о контроли нуклеарног наоружања, како се слична криза не би поновила. Суштина је била у томе да се другој страни обезбеди довољно времена за контраудар, ако би се једна од страна одлучила да лансира нуклеарно оружје. То је подразумевало забрану производње и инсталирања ракета малог и средњег домета, чије време лета до циља је кратко и нема довољно времена за нуклеарни одговор.

Из тог историјског споразума, који је сматран кључним за нуклеарну безбедност (потписан између САД и СССР-а 1987. године), САД су се 2019. повукле под образложењем да га Русија тајно крши.

[restrict]

НУКЛЕАРНИ КИШОБРАН У трагању за договором у почетку је прихваћена идеја да се не граде противракетни системи, што би била поуздана гаранција за контраудар, али су је САД брзо одбациле као неприхватљиву. Јасно је и зашто; наиме, радили су на изградњи противракетних система који би представљали „нуклеарни противракетни штит – кишобран“ не само у Америци него и у Европи. То нарушава поверење јер једна страна стиче лажни утисак да је заштићена.

Интересантан је и помало увредљив био амерички одговор када је Русија протестовала због инсталирања противракетног штита у близини руских граница, да је у питању одбрана од иранских нуклеарних ракета.

Тако смо дошли у ситуацију општег хаоса и неповерења, где је и Русија произвела моћне противракетне системе, али и ракете које брзином и маневрима пробијају сваки противракетни штит.

Данас више и не постоји заштита од нуклеарног оружја, сем страха од општег уништења. Сада се чини да тај страх више није довољан, јер смо након 60 година упали у другу нуклеарну кризу, која је много опаснија због модернизације нуклеарних арсенала. Они постају све разорнији.

САД су поставиле нуклеарне системе на границама Русије у више европских држава, а такве намере имале су и у Украјини, на само 700 километара од Москве, што је у домету ракета кратког домета. Разлика је у томе што они и након енергичних упозорења Русије немају намеру да се повуку као што су то учинили Руси за време Кубанске кризе. Штавише, настављају успостављање својеврсног полуокружења Русије од Балтичког мора до Турске, не само нуклеарним него и конвенционалним наоружањем, па чак и мистичним и застрашујућим биолошким лабораторијама у којима се испитују специфична забрањена биолошка оружја. И при томе се праве наивни и невини, као да се ништа о питању угрожавања руске безбедности не дешава. Њихов је став да је само Русија глобална опасност коју они морају обуздати.

ОДГОВОР РУСИЈЕ Уследио је конвенционални одговор Русије у Украјини, уз јасна упозорења руског државног врха да је спремно да употреби и нуклеарно оружје ако процене да је опстанак Русије угрожен. Зато је време да се стварно размисли о томе да ли је могуће Русију покорити или разбити на више малих и безопасних држава, што је одавно жеља и план западних сила. Крајњи циљ је приступ огромним руским природним ресурсима. Одавно они то меркају, а понекад и јавно кажу да због огромних количина то нису и не могу бити само руска природна богатства, него да припадају целом свету. Наравно, када то кажу, они мисле на себе, јер они су „свет“. Када се каже „светска јавност“, они ту редовно подразумевају само САД и Западну Европу.

Русија је опасност схватила озбиљно, проценила да је способна да се супротстави и одлучила да више нема повлачења. Њену одлучност и способност Запад још увек не препознаје. Чак и конвенционални одговор потцењују тиме што тврде да Украјина може добити рат против Русије ако јој се дотури довољно квалитетног наоружања. У ствари, одлучили су да се НАТО, у склопу тоталног хибридног рата против Русије, посредно укључи и у конвенцијални сукоб у Украјини.

ДИРЕКТАН СУКОБ Уместо да незамисливо постане немогуће, свет је стигао до тачке да оно постаје скоро извесно.

Индиректно укључивање у рат у Украјини провоцира директан сукоб НАТО-а и Русије који једноставно мора завршити нуклеарним ратом јер ниједна страна неће прихватити пораз као решење. Стварно је време да се објасни шта то значи. Руски нуклеарни потенцијал је нешто јачи и напреднији од америчког, ако је то уопште битно, јер и једна и друга страна појединачно вишеструко могу да униште живот на Земљи. И једни и други имају нуклеарну тријаду, што значи интерконтиненталне нуклеарне ракете, стратешке бомбардере и нуклеарни потенцијал на бродовима и подморницама.

Руске предности су у домену: хиперсоничних ракета које могу носити нуклеарну бојеву главу и које пробијају сваки противракетни систем; подводних нуклеарних дронова који имају интерконтинентални домет а детонацијом у близини обале изазивају огромне цунами таласе који уништавају комплетне градове; и нове незаустављиве интерконтиненталне нуклеарне ракете које су десет пута јаче од најјаче америчке. Нуклеарна ракета „Сармат-2“ може да досегне сваку тачку на планети јер јој је домет 18.000 километара, а носи 10–15 нуклеарних бојевих глава од којих свака има снагу од 750 килотона. Поређења ради, нуклеарна бомба бачена на Хирошиму имала је 15 килотона, а процењује се да је усмртила 140.000 од 350.000 становника Хирошиме.

Данас, шансе за преживљавање не постоје. Само један „Сармат-2“ може да уништи територију величине Француске или Тексаса. То се једноставно не сме игнорисати, поготово што је Русија одлучна да у својој одбрани употреби нуклеарно оружје, а на располагању има 6.375 бојевих глава, док САД имају 5.800, чему треба додати и 215 британских и 290 француских.

ПОГРЕШНЕ ПРОЦЕНЕ Да је ђаво однео шалу, више нема никакве дилеме. Застрашујуће је то што моћници на Западу поново праве погрешну процену ризика, и понашају се као да се више не плаше нуклеарног рата. Русија упорно шаље упозорења на крајњу опасност, али се то на Западу погрешно тумачи, као што су погрешно тумачили упозорења која су довела до конвенционалног одговора Русије у Украјини.

Несхватање претходног упозорења изазвало је ратну катастрофу у Украјини, али сада је улог много већи. У питању је опстанак човечанства. Моћници на Западу не чују чак ни јасна упозорења руског председника Владимира Путина, који каже: „Они вуку свет до тачке без повратка, а понашају се као да се ништа не дешава.“

Зато је министар иностраних послова Русије Сергеј Лавров одлучио да отворено каже да је опасност од нуклеарног рата реална. Уместо да нешто предузму, они су жестоко напали Лаврова што је уопште споменуо „нуклеарни рат“, као да ће његово неспомињање умањити опасност. Што је још горе, они његово упозорење тумаче као да Москва циљано на Западу подстиче страхове од нуклеарне катастрофе. Значи, третирају то као психолошки трик Русије, а не као опасну могућност нуклеарног одговора ако под невиђеним хибридним нападима опстанак Русије дође у питање.

Из одговора британског министра одбране Бена Воласа, који каже да је и Британија нуклеарна сила спремна да употреби нуклеарно оружје, види се да је све то схватио као психолошко препуцавање. И немачки канцелар Олаф Шолц има погрешан приступ решењу кризе. Он каже да је забринут због могућности избијања Трећег светског рата, па да би такву могућност спречио, шаље оружје у Украјину.

НАТО као да свесно провоцира сукоб, провокативно показује Русији да неће да се повуче нити да стане ни о питању даљег ширења НАТО-а, ни о питању Украјине. Украјинска војска је саопштила да прелази на НАТО стандарде, што је прилично јасна порука њене даље оријентације, а Шведска и Финска су изненада одлучиле да уђу у НАТО, што долива уље на ватру у најкритичнијем тренутку. Тако се све више приближавамо тачки након које нема повратка о којој говори Путин.

ТОТАЛНИ ХИБРИДНИ РАТ Да ли су фактори одвраћања довољно уверљиви за Запад?

Став колективног Запада јесте да су сви безбедносни проблеми почели руском „агресијом“ на Украјину и сада се понашају као изненађени посматрачи који с претходним догађајима у тој земљи немају баш никакве везе.

Да ли су били изненађени покретањем руске специјалне војне операције? Наравно да нису. Знали су да Русија пре или касније мора реаговати на процес ширења НАТО-а на исток, јер је све време протестовала, упозоравала и померала своје „црвене линије“ до крајњих граница.

Та крајња граница била је Украјина коју су западне обавештајне службе добро организованим превратом претвориле у платформу за антируско деловање. Увлачењем Украјине у НАТО она је требало да постане и кључна платформа за безбедносно угрожавање Русије. Нова америчка стратегија, изнуђена руским конвенционалним одговором, јесте да је могуће искористити Украјину као војни полигон за исцрпљивање и слабљење Русије и стварање унутрашњег незадовољства као последице рата, санкција и изолације. Наравно, незадовољство ће подстицати невиђена пропаганда и унутрашње политичке снаге под контролом Запада.

Хибридни рат се не би звао хибридни када не би имао и војну димензију. Државе НАТО-а за сада немају петљу за директан конвенционални обрачун с Русијом, али су брзо пронашле лукаво решење, као да су се за све то одавно припремале. Слањем „добровољаца“ и пешадијског наоружања распириле су ратни сукоб и створиле услове за своје посредно оружано ангажовање. Међутим, све то је постало исувише провидно. Организованим слањем оклопних возила, тенкова, артиљерије, ракетних система и авиона у Украјину, што није могуће без инструктора и обучених посада, свима постаје јасно да се ради о сукобу НАТО-а с Русијом, а не о рату између Русије и Украјине.

Ако је на хибридни рат против Русије уследио конвенционални одговор у Украјини, шта би могао бити одговор на до сада невиђени „тотални хибридни рат“, сем нуклеарног? Све почиње да личи на некакав коначни обрачун Запада с Русијом који је дуго припреман, где је од руског оружја још опаснија чврста америчка процена да Русија неће употребити нуклеарно оружје.

Да би се хибридним нападима могли постићи што јачи удари на Русију, водеће НАТО земље формирале су антируски фронт многобројних држава. У тај антируски хистерични фронт значајан број држава ушао је под претњама и уценама, жртвујући своје интересе.

Русија нема ни приближно сличне механизме супротстављања прљавим и подмуклим хибридним нападима, сем што понешто од поплаве лажи и подметања успе да раскринка. Наравно да Русија зна да је тотални хибридни рат животно угрожава и да му се мора супротставити, јер је то лукаво смишљена војна стратегија за подстицање преврата у типованим државама и успостављање марионетских влада. Ко не схвата да је одговор Русије морао бити конвенционални, он не може схватити да је и то једна врста упозорења Западу да је нуклеарни одговор не само могућ него сасвим известан ако се НАТО не заустави и не повуче с руских граница.

Добро је што је у овом тренутку, поред нуклеарног, Русији остао још један јак „адут“ одвраћања. Њихов нови ПВО систем С-500 може дејствовати и по циљевима у свемиру. Значи, може обарати противничке сателите без којих најмоћније западне државе не могу да функционишу. Свемир почиње негде на висини од 100 километара, па од те висине надаље круже лансирани цивилни и војни сателити различите намене. Домет С-500 по висини је до 200 километара, што је озбиљна претња државама које такво оружје још немају. Додуше, Кинези тврде да Руси имају и неко тајно оружје за уништавање сателита, али о томе још нема званичних података. Остаје нам да се надамо да ће бар претње, ако не разум, смањити нуклеарне тензије и да ће свет превазићи и ову нуклеарну кризу.  

[/restrict]