Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Током посета делегација Сената САД, а затим и помоћнице државног секретара Бајденове администрације Карен Донфилд Сарајеву, гости из Вашингтона оптужили су руководство РС да „политиком успостављања српских институција настоје разбити државу БиХ“, те да „прете да уведу регион у нови рат“
ЗАБРИНУТИ СЕНАТОР Најпре су у Сарајеву боравили амерички сенатори Крис Марфи, Џин Шејхин и Том Тилсон (прво двоје су чланови Комитета за спољне послове, а трећи Комитета за оружане снаге), који су водили разговоре с тројицом чланова Председништва БиХ.
[restrict]Након састанка током којег је Милорад Додик гостима саопштио разлоге због којих сматра да његова земља треба да задржи неутралан став према сукобу у Украјини, огласио се „забринути“ сенатор Крис Марфи. Оценивши како би БиХ „могла бити једно од других места на којима ће Путин покушати да оствари победе“, изразио је страховање да би политика српског члана Председништва БиХ „који прети да ће се повући из коалиционе власти и успоставити властите српске институције могла довести до сукоба и поново увести овај регион у рат“.
Ако је веровати прозваном државнику из Лакташа (а немамо разлога да му не верујемо), овакве оптужбе на његов рачун гост из Америке није изнео током разговора са члановима Председништва државе коју је посетио. Нагласивши да Марфијев коментар „скоро да нема никакве везе са стварношћу и изјавама које су дате током састанка и за које постоје уредно вођене забелешке“, Додик је констатовао да „матрица коју деценијама прате званичници и медији у САД показује да смо народ који је, по њиховом мишљењу, потребно дисциплиновати ако треба и потпуно недемократским методама, лажима и претњама“.
Осим тога Додик је, демантујући сенаторове тврдње да су се чланови Председништва БиХ на састанку с делегацијом из Вашингтона „међусобно вређали и оптуживали“, презентовао јавности информацију да је он током ових разговора предложио договор између представника три народа о „минимуму (заједничких интереса) који би прибавио Босни и Херцеговини нових 20 година како би могла да функционише“.
Треба ли подсећати да је доскора неприкосновена суперсила, не тако ретко потпаљујући фитиљ за ратни пожар на неком простору, унапред за кривца за избијање сукоба проглашавала жртву своје политике, а њеног неподобног лидера медијски демонизовала као виновника свих зала који мора бити елиминисан? Зато се и бојимо да Марфијево (наводно) страховање од поновног увођења нашег региона у рат заправо треба схватити као упозорење да би Америка (у сарадњи, у првом реду, с Великом Британијом и њеним службама), уколико претходно не оствари жељене циљеве другим средствима, могла још једном дати сигнал својим штићеницима на простору некадашње Југославије (у БиХ и на Косову) да започну оружане сукобе. За шта ће, наравно, као једини кривци бити проглашени „мали Руси“ с Балкана.
МАНДАТ ЕУФОР-а По повратку сенатске делегације у САД, сенаторка Џин Шејхин је, верујемо нимало случајно, изразила страховање да би Русија у Савету безбедности УН „могла да блокира продужење мандата ЕУФОР-а у Босни и Херцеговини који истиче у новембру“.
Да њену бригу дели и државни секретар у Бајденовој администрацији, сазнали смо од самог Ентонија Блинкена. Он је, уз понављање већ добро познате тврдње да су „међународне снаге потребне БиХ да би се обезбедили мир и стабилност“, поручио да ћемо, у случају да Савет безбедности због блокаде Москве не продужи мандат ЕУФОР-а, „морати да имамо резервну опцију“.
Мада први дипломата Америке није јавности открио која је то „резервна опција“, може се претпоставити да ће колективни Запад – који некадашњу централну југословенску републику третира као своју колонију (или окупирану територију) – сам себи дати мандат да мисију ЕУФОР-а наставе НАТО снаге. Заправо, и садашње мировне трупе европских војних снага у БиХ, које формално функционишу на основу мандата Савета безбедности УН, не само да чине војници из земаља Северноатлантске алијансе већ и практично на терену делују у складу с директивама које добијају од команде НАТО-а.
Па зато уопште не треба да чуди што су након избијања рата у Украјини војници ЕУФОР-а, у функцији притиска на Републику Српску, почели да патролирају градовима мањег ентитета и провокативно долазе пред школе, вртиће и институције РС.
УСИСАВАЊЕ У НАТО Вашингтон и његови савезници би, баш као и у случају „увођења у посао“ Кристијана Шмита у Сарајеву, активирањем „резервне опције“ желели да ставе до знања Москви, Београду и Бањалуци како је њихова (у овом случају војна) моћ важнија од међународног права. Али би и проглашењем НАТО-а за мировне снаге у дејтонској творевини без претходно добијеног мандата Савета безбедности УН учинили можда и одлучујући корак ка усисавању БиХ у војну алијансу из Брисела.
А да Бошњаци чекају такав епилог као озебао сунце, потврдио је недавно у интервјуу бањалучким „Независним новинама“ генерал-пуковник Сенад Машовић, начелник заједничког штаба Оружаних снага БиХ. Овај високи официр армије која у свом садашњем облику функционише искључиво захваљујући вољи Запада „објаснио“ је јавности како је „након руске војне операције Русије у Украјини војна неутралност БиХ постала неодржива, па се мора убрзати пут ка чланству у НАТО-у“.
Офанзива Американаца на непослушни део Босне и Херцеговине настављена је посетом помоћника државног секретара САД за Европу и Евроазију Карен Донфрид и неизбежног Габријела Ескобара Сарајеву.
ПРЕТЊА АМЕРИЧКЕ АМБАСАДЕ Индикативно је да се поводом доласка ових дипломата у БиХ огласила и америчка амбасада у граду на Миљацки, која је у претеће интонираном саопштењу поручила како ће Вашингтон „сматрати одговорним све који подривају евроатлантску перспективу Босне и Херцеговине кроз коруптивне или дестабилизујуће поступке“. Није било никакве дилеме на кога се ово упозорење конкретно односило, што је, уосталом, након разговора који су гости водили с двојицом домаћина из Председништва БиХ (Жељко Комшић је био одсутан) потврдила и Карен Донфилд.
Она је, попут сенатора Марфија, искључивог кривца за проблеме у протекторату пронашла у Милораду Додику и његовим сарадницима, па је у поруци објављеној на твитер налогу америчке амбасаде у Сарајеву запретила да „САД неће стајати по страни док садашње руководство Републике Српске настоји да разбије државу“. Мада је антисрпски курс своје владе покушала да ублажи тврдњом да Сједињене Америчке Државе „не намеравају да укину РС“, сасвим је очигледно да Бајденова администрација устрајава на плановима да мањи ентитет БиХ претвори у празну, нефункционалну љуштуру.
Милорад Додик је, баш као и након посете делегације сената САД, демантовао оптужбе помоћнице Ентонија Блинкена, нагласивши да „Република Српска нема ниједан план, нити документ који би потврдио тврдње Донфилдове“. И њему је, међутим, потпуно јасно да лидере „слободног света“ уопште не интересују чињенице већ само њихове унапред пројектоване „истине“ које помажу да се објекти удара медијски сатанизују као главни кривци за проблеме.
СТАТУС ХРВАТА Осим атака из Вашингтона и Лондона, српски члан Председништва БиХ и његови сарадници су и на удару Немачке, која настоји да приволи остале чланице Европске уније да уведу заједничке санкције челницима из Бањалуке. Постизању неопходног консензуса у „европској породици“ за сада се успешно супротставља Мађарска, чији је министар спољних послова Петер Сијарто у разговору с хрватским колегом Горданом Грлићем Радоманом саопштио како његова земља не подржава „политички лов на вештице“ и санкције против Милорада Додика.
Орбанов шеф дипломатије је, такође, говорећи о начинима да се реши криза у некадашњој централној југословенској републици, инсистирао на томе да „хрватског члана Председништва БиХ мора изабрати хрватска заједница“, док је председник „лијепе њихове“ Зоран Милановић запретио блокадом најављеног пријема Финске и Шведске у НАТО уколико претходно Запад не „натера Бакира Изетбеговића да прихвати предлог босанскохерцеговачких Хрвата о промени изборног закона“.
И поред инсистирања глобалних центара моћи да, као у току рата деведесетих година прошлог века, помире партнере из Федерације БиХ како би се лакше обрачунали са Србима, Бошњаци не желе да обезбеде равноправни статус онима с којима деле већи ентитет Босне и Херцеговине. Па су тако делегати клуба Бошњака у Дому народа Парламента БиХ ставили вето (позивајући се на заштиту виталног националног интереса) на предлог измене Изборног закона БиХ који је предложио Клуб Хрвата. Њиме је било предвиђено да гласачи из Федерације БиХ убудуће на изборима могу бирати само једног члана Председништва БиХ, чиме би било спречено да Жељко Комшић, или неко са сличном „босанском оријентацијом“, гласовима бошњачке већине буде изабран за хрватског члана овог органа.
Коначну реч о вету Бошњака требало би да изнесе Уставни суд БиХ, а уколико не буду испуњени захтеви Хрвата, њихове странке би могле да бојкотују опште изборе које ће, како најављује, Централна изборна комисија БиХ расписати 4. маја (по закону би они морали бити одржани у року од 150 дана од дана расписивања).
На њима ће, како сад ствари стоје, наступити и Додиков СНСД иако у највећој странци Српске не скривају незадовољство саставом Централне изборне комисије, те страхују од могућности „штимовања“ резултата гласања. Пошто је до одржавања избора остало још доста времена, не треба искључити могућност да западни сценаристи покушају административним мерама (пресудом Суда БиХ или Шмитовим коришћењем бонских овлашћења) да спрече српског члана Председништва БиХ или његове најближе сараднике да се кандидују за неку од најважнијих ентитетских или државних функција. Јер евроатлантски партнери, предвођени газдом из Вашингтона, сигурно неће одустати од намере да што је пре могуће, „демократским“ или недемократским средствима, скину с власти неподобног Милорада Додика.
[/restrict]
