РАТ ЈЕ УВЕК ОЗБИЉАН

ОБЗОРЈЕ НОВОГ СВЕТА

Зашто се ратна победа не може добити у виртуелном свету пропаганде?

Класична теза Клаузевица према којој је рат само „наставак политике другим средствима“ тек делимично може да помогне разумевању природе и циљева Трећег светског рата, који се ево већ скоро три месеца води између колективног Запада и Русије на територији Украјине.

СРАМНО БЕКСТВО – СНАЖНА ПОРУКА Рат је, како примећује Александар Дугин, „увек reality check“. Чак и када као актуелни рат има хибридни карактер, чија је важна компонента информационо ратовање, а оно се по правилу састоји у формирању виртуелне слике света, како код становника државе која је објект агресије, тако и код грађана државе агресора. Концепт хибридног рата, по речима познатог руског американолога Дмитрија Јевстафјева, сасвим одговара „духовном стању скоројевића из епохе постмодерне, када се могу добити невелике победе и трпети не тако страшни порази, без узнемиравања ’квалификованог потрошача’ који политику посматра кроз телевизор или интернет“.

Идеја западних глобалиста да победа на информационом пољу може донети и победу у рату, на којој се од почетка деведесетих година прошлог века градила својеврсна постмодернистичка концепција рата (војна интервенција колективног Запада против СРЈ, Ирака, Авганистана), доживела је, међутим, крах и пре почетка светског рата у Украјини.

„Срамно бекство војске САД из Авганистана“ представљало је, речју А. Дугина, „снажну потврду да пораз може наступити и поред потпуне контроле у глобалним оквирима над информационом сфером.“

ТАКМИЧЕЊЕ СЛИКА „Рат је увек озбиљан“, подсећа ових дана на свом телеграм каналу Дмитриј Јевстафјев. С обзиром на то, теза Клаузевица о рату као наставку политике тешко се може применити на започети Трећи светски рат, јер овом рату није претходила стварна него виртуелна политика епохе постмодерне. И то не само на колективном Западу већ и широм света, па и у самој Русији. Наиме, виртуелизација економије у условима постиндустријске ере „створила је виртуелизацију политике“, пошто је током последњих скоро четрдесет година била очигледна „универзална тежња да се политика замени комуникацијом, простије речено, ’пиаром’, ’управљањем агендом’“.

Чак је и сама „држава постала виртуелна“, она се „пројављивала у свету потрошње“, а у „последњој фази – у свету потрошње перцепција“. Па је, сходно томе, „држава сама по себи постала перцепција“, и то „неоптерећујућа перцепција, која се преноси посредством лепих слика“. Стога је, како даље примећује Јевстафјев, „међудржавна конкуренција у годинама пред украјинску кризу била такмичење слика“, што се, по његовим речима, нарочито запажало у односима САД и Кине и Француске и Немачке.

НЕСТАЈУ ИДЕОЛОШКИ УКРАСИ У виртуелне животе савремених потрошача грунула је 24. фебруара стварност, а уместо Фукујаминог „краја историје“ с ратом у Украјини на велика врата вратила се у садашњост и историја, испуњавајући постепено празну љуштуру виртуелне политике постмодерне. Управо онако како је мислио Готфрид Вилхелм Лајбниц, да је садашњост испуњена прошлошћу и бременита будућношћу.

У ратној стварности разобличио се и прави смисао многих глобалистичких правних института, с којих убрзано отпадају идеолошки украси. При томе је епоху стварања и успона глобалистичког пројекта, која је започета крајем осамдесетих година прошлог века, карактерисао парадокс у виду, с једне стране, официјелно проглашеног краја идеологије као последице краја Хладног рата, док се, с друге стране, одвијао, чини се, никада свеобухватнији глобални (комунистичка идеологизација је била географски ограничена) процес неолибералне идеологизације права.

Сасвим у складу с оценом Жака Елила да „што је систем стриктнији, крући, тоталитарнији и, у извесном смислу, нехуманији, утолико је више потребно испоручити идеологију која ће осујетити свест о његовом правом лицу и човеку пружити компензацију која му такву ситуацију може учинити подношљивом“.

РУКОВОДНО НАЧЕЛО ПОЛИТИЧКОГ ЗАПАДА Бомбардован неолибералном идеолошком скаском о аксиоматској вредности универзалних људских права, савремени човек није ни могао да примети да се пред његовим очима рађа глобални Левијатан са застрашујућим техничко-технолошким могућности да једном засвагда укине разлику између јавне и приватне сфере, као кључног јемства слободе у европској традицији, које је утемељено на Христовим речима – подајте Богу божије, а цару цареву, а правно потврђено у чувеној 6. Новели Св. цара Јустинијана.

Тако се у стварности рата показало да у свету не важе универзална људска права, те да дискриминација по основу националне припадности не само да није забрањена него је руководно начело колективног Запада. Тако се, примера ради, руским спортистима забрањује да учествују на спортским такмичењима само зато што су држављани Русије. Физичким и правним лицима из Русије плени се и конфискује имовина само на основу тога што потичу из Русије.

СЛОБОДНО ТРЖИШТЕ? Санкције које је колективни Запад увео против на хиљаде руских физичких и правних лица показују, како ових дана примећује на сајту Руског савета за међународне послове Елзира Ержанова, да слободно тржиште и слобода трговине коју промовише Светска трговинска организација више не постоје.

„Неоколоније су пре свега позване да опслужују неометрополе и њихове становнике у циљу подизања нивоа њиховог животног стандарда“, док ће „друге независне државе које су нелојалне према неометрополама, и које сходно томе нису неоколоније, максимално бити искључене из светске трговине.“ Постало је очигледно да иза званичне пропагандне приче о слободној светској трговини функционише систем у коме колективни Запад „додељује трговачке и друге преференцијале или намеће санкције у зависности од лојалности неометрополи – колективном Западу са САД на челу“. Тобожње глобалне финансијске установе, као ММФ и Светска банка, те глобални финансијски институти као што су SWIFT и међународне финансијске агенције за оцену рејтинга, „искључиво служе интересима колективног Запада“.

КОРИСНА УЗНЕМИРАВАЊА Противправне санкције којим колективни Запад кажњава нелојалне државе и појединце имају исту сврху као судски поступци који су у име Римске курије били вођени против екскомуницираних лица.

Тужбе против таквих лица сматрале су се „корисним узнемиравањем“. Суочена с тужбом, а лишена по основу екскомуникације из Римокатоличке цркве бројних процесних права, екскомуницирана особа се налазила у ситуацији да бира између губитка судског поступка и признања непостојећег преступа и ауторитета папске власти. Ова средњовековна представа добија већ више деценија своју постмодерну репризу. Тако је недавно због кршења америчких прописа о трговини и санкцијама Ирану у периоду 2010–2017. једна немачка информатичка компанија (SAP SE) била принуђена да закључи споразум с америчким Секретаријатом за правду, на основу ког се обавезала да САД плати новчану казну у износу од осам милиона долара. Приликом утврђивања износа новчане казне Секретаријат је узео у обзир као олакшавајућу околност да је немачка компанија сама добровољно пријавила свој преступ, те да је у међувремену потрошила око 27 милиона долара на имплементацију информационих система који врше блокирање геолокације, аутоматско откривање иранских корисника, као и на унајмљивање бројних експерата за контролу извоза.

ЕКСКОМУНИЦИРАЊЕ МАЛИХ РУСА Тек што је ових дана федерални суд америчког округа Колумбија скинуо са списка санкција кинеског ИТ гиганта XiaomiВолстрит џорнал је објавио вест како Xiaomi и други кинески ИТ Леново смањују испоруке своје робе за руско тржиште. Синолог Николај Вавилов јасно показује да наведена тврдња није поткрепљена ниједном чињеницом, те да је за прва четири месеца ове године кинески извоз у РФ порастао за 11,3%, као и да ће кинеске ИТ компаније тешко себи дозволити такав луксуз да напусте руско тржиште после искуства са санкцијама које су САД увеле компанији Хуавеј.

И док стварност економског живота Русије показује неефективност санкција, колективни Запад изгледа и даље верује да се ратна победа може добити у виртуелном свету пропаганде. Могуће је и да је виртуелни свет пропаганде већ сада углавном усмерен на добрано узнемиреног западног потрошача, не би ли га како-тако држао у стању хилијастичке вере у незалазну моћ Запада. Истине ради, Срби би морали да буду захвални колективном Западу, који не пропушта прилику да их суочи с истином да су „мали Руси“ трајно екскомуницирани из њиховог поретка. Док се ових дана уводе санкције бројним Русима од стране САД и ЕУ, брат Радована Караџића Лука Караџић добио је 6. маја ове године пресуду федералног америчког суда округа Колумбија, који није усвојио његов тужбени захтев да буде скинут са списка лица против којих су САД увеле санкције због пружања помоћи у скривању Радована Караџића.

 


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.