PUTINOVA PORUKA

DA LI SE RUSIJA ODREKLA SRBIJE?

Šta zapravo znači stav koji je predsednik Rusije Vladimir Putin izneo u razgovoru s generalnim sekretarom UN Antoniom Guterešom u kojem je proglašenje nezavisnosti Donjecka i Luganska od Ukrajine povezao s problemom Kosova i Metohije?

Dobro pamtim odluku Međunarodnog suda pravde u kojoj se navodi da teritorija bilo koje države u sprovođenju prava na samoopredeljenje ne mora da traži dozvolu centralnih vlasti zemlje da bi proglasila svoju suverenost – rekao je Vladimir Putin tokom razgovora s generalnim sekretarom UN Antoniom Guterešom 26. aprila u Kremlju. Prema izveštaju RT-a, Gutereš je uzvratio da UN ne priznaju Kosovo kao nezavisnu državu, ali je Putin rekao da se radi o pravnom presedanu koji se ne može negirati, jer je Zapad priznao tu nezavisnost. „Toliko država sveta, uključujući i naše protivnike sa Zapada, to (priznanje jednostrane nezavisnosti) su učinili u odnosu na Kosovo. Kosovo je priznalo mnogo država, to je činjenica, mnogo zapadnih država ga je priznalo kao nezavisnu državu. Mi smo to isto učinili sa republikama Donbasa“, rekao je Putin. [restrict]

Mediji na „slučajnosrpskom“, kako bi to rekao Zoran Ćirjaković, ali i neki koji se predstavljaju kao prosrpski (a suštinski prorežimski) od onih tradicionalno rusofobnih poput „Srpskog telegrafa“ do onih koji se obično prikazuju kao proruski, kakav je, na primer „Informer“, iskoristili su te reči da optuže Putina da je „zabio nož u leđa Srbiji“ („S. telegraf“), jer „svojom izjavom štiti goli interes Rusije“ („Kurir“). Zanimljivo je da „Kurir“ ističe da „naša država mora da se vodi isključivo svojim interesima“, dok istovremeno Putina optužuje da sledi „goli interes“. Ideja koja stoji iza ovakvog stava većine medija u Srbiji je da Rusi žele da otcepe neke delove Ukrajine, pa se pozivaju na otcepljenje KiM i u skladu s tim se okreću protiv Srbije, govoreći svojim zapadnim protivnicima otprilike „vi ste to uradili s Kosovom, a sada ćemo mi to uraditi s Krimom i Donbasom“, i imputira im se da su spremni da se, ako se Zapad saglasi, „odreknu“ KiM, što je jednačina u kojoj Srbija postaje gubitnik, napuštena i izdana od Rusa, pa je potrebno da se okrene protiv Rusije da bi to tobože predupredila, ili vratila „verolomnim“ Rusima milo za drago.

To je isti diskurs kao i novopostavljenog ambasadora SAD u Srbiji, notornog Kristofera Hila, kada kaže da „ako mislimo da će nam Rusija pomoći u vezi sa Kosovom, razmislimo ponovo“ („Glas Amerike“, 1. maj 2022). A ne, no će nam Amerika pomoći, kao i ranije, eventualno nekim bombardovanjem. Na stranu sad to što UN, kako je i Gutereš primetio, ne priznaju Kosovo upravo u najvećoj meri zaslugom Rusije.

ZAMENA OKVIRA Sam Putin, i ruska diplomatija uopšte, do sada su pokazali (makar otkad likovi poput Andreja Kozirjeva više nemaju nikakvu ulogu) da su njihove poruke mnogo ozbiljnije i složenije od banalnog tumačenja kojem je sklona većina medija u Srbiji, a banalizacija može dovesti do velikih promašaja (pod uslovom da se meta ne promašuje i namerno). Šta je zapravo značenje ruske argumentacije i upotrebe tih, nama ne baš prijatnih paralela sa KiM?

U širem kontekstu, koji uključuje i ovaj momenat, Rusija ruši aktuelni okvir međunarodnih odnosa i poretka pod dominacijom SAD. Na teorijskom nivou to je započeto od Putinovog obraćanja na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 2007, a u praksi najkasnije od intervencije u Siriji 2015, ako ne i od one u Gruziji 2008. Okvir koji Rusija (ali i Kina i neke druge države) ruši i u kojem SAD dominiraju Vašington je lagano uspostavljao od kraja Drugog svetskog rata, a klimaks je doživeo 1989. godine rušenjem Berlinskog zida i u deceniji koja je sledila, a okončan je bombardovanjem Srbije. Amerika je u tom periodu uspostavila svoja pravila, svoj okvir koji ukratko glasi: „Nama je sve dozvoljeno, a ostalima – ono što im mi dozvolimo.“ Vašington je, u zavisnosti od administracije, imao dva pristupa – liberalno intervencionistički, „klintonovski“ (težilo se uspostavljanju nekakvog privida multilateralnosti) i neokonzervativni, „bušovski“ (radilo se o jednostranim potezima kojima bi se pridruživale neke zemlje u okviru nekakvih „koalicija voljnih“). U našem, a i sadašnjem ruskom kontekstu bitan je ovaj prvi, gde je pravljen privid „međunarodnih pravnih normi“, opravdavanih pozivanjem na floskule o zaštiti „ljudskih i manjinskih prava“ i „demokratije“.

Suština pravila američkog poretka pod skrivenim geslom „nama je sve dozvoljeno“ uočljiva je u stalnim zamenama principa, u zavisnosti od toga šta odgovara američkom „golom interesu“ i to je ono što i mi, a i dobar deo sveta, na svojoj koži oseća kao primenu „dvostrukih aršina“. Tako je, u jednoj situaciji, Amerika branila jedan princip (pravo naroda na otcepljenje), a u drugoj sasvim drugi (suverenitet i teritorijalni integritet neke države). Iza toga stoji vrhovni princip ponašanja SAD, pa i njihovog postojanja – ideja o američkoj izuzetnosti koja je u tom društvu prisutna od dolaska prvih anglosaksonskih doseljenika na taj kontinent i govora Džona Vintropa na brodu „Arbela“ u Masačusetskom zalivu 1630. godine.

Kada bi Rusija s „američkom argumentacijom“ u vezi sa KiM nastupala samo da bi opravdala svoju „aneksiju“ Krima i Donbasa (što neki u Srbiji veruju), to bi zapravo bilo igranje po pravilima SAD, odnosno – prihvatanje okvira u kojem je Americi „bilo dozvoljeno“ da otme Kosovo, pa u istom okviru Rusija „moli Ameriku za dozvolu“ da i njoj bude dozvoljeno da se pozove na isti „princip“ da bi anektirala neke teritorije. To bi bilo „davanje za pravo“ Americi i prihvatanje onog američkog gesla „nama je sve dozvoljeno, a ostalima – ono što im dozvolimo mi“ i time bi Rusija pristala da igra ulogu „ostalih“ u američkom okviru.

Rusija, međutim, na američki okvir ne pristaje, pa to i nije suština njene argumentacije. Suština je da Rusija, podsećajući SAD i njihove vazale na presedan KiM, zapravo kaže: „Podrazumevajući da je vama sve dozvoljeno, a krijući se iza međusobno potpuno suprotnih principa i normi samo da biste udovoljili svojim interesima, vi ste sve principe i norme izvrgli ruglu, srušili ih i obesmislili. Oni od trenutka kada je počela vaša dominacija nisu važili samo za vas, dok je čitav ostali svet morao da ih se pridržava, pa ste bili izuzetni i izuzeti. Sada je tome kraj. Međunarodno pravo je mrtvo, principi su mrtvi i za nas. Time vi više niste izuzetni, od sada i mi radimo po svome, sledeći sopstveni goli interes.“

Ovde se radi o pokušaju uspostavljanja novog poretka, nove podele karata za koje je neophodno da se prvo potpuno sruši postojeći poredak, odnosno okvir i za to je potrebno da druge sile pokažu da imaju moć da rade isto što i SAD i bez straha do kraja sruše tabue koje SAD same ruše svojom „izuzetnošću“. Jedini tabu koji Rusija sada zapravo ruši je upravo taj, o američkoj „izuzetnosti“.

POZICIJA SRBIJE Priteran uza zid američkim okvirom pravila, imaš samo dva moguća izbora – podržavati suverenitet i teritorijalni integritet država uvek i svuda, ili podržavati pravo na samoopredeljenje naroda, takođe uvek i svuda. Moraš tako, ako si podređen Americi i njenom okviru. Jednom se pozivati na jedan, a drugi put na drugi princip može samo Amerika. Rusija sada veruje da je ili dovoljno jaka, ili da nema drugog izbora nego da odbaci taj veštački nametnuti izbor, da može da odbije taj okvir i pravila. Prema tome, kada bi se Rusija zaista odrekla Srbije da bi „opravdala“ pripajanje Donbasa, Krima i možda još nekih delova predratne Ukrajine, to bi onda značilo samo da je ona, u okviru koji je postavila Amerika, napravila novi izbor između dva ponuđena – umesto insistiranja na međunarodnom pravu, te na suverenitetu i teritorijalnom integritetu kao do sada, ona bi izabrala da podržava pravo naroda na samoopredeljenje, ali time bi pristala da i dalje igra u američkom okviru, a SAD bi i dalje bile izuzete i „izuzetne“ i jedine koje rade ono što hoće.

Da bi zaista osporila takav položaj SAD, Rusija se mora otvoreno i direktno ponašati po pravilima van američkog okvira, odnosno po pravilima po kojim se do sada ponašala samo Amerika. Postoji, ipak, jedna razlika. Rusija ne traži za sebe da bude jedina, izuzetna i izuzeta. Ona ne želi da postane druga, ili nova Amerika, nego da razvije okvir koji će onemogućiti ponovnu pojavu neke globalne izuzetne imperije, jer pravo na slobodno vođenje politike priznaje i drugim silama i državama, pod uslovom da je ne ugrožavaju.

Zbog toga, nije pitanje da li Rusija želi ili ne želi da nastavi da podržava Srbiju nego ona to mora da učini i to, opet na dva naizgled sasvim suprotstavljena načina – podrškom suverenitetu i teritorijalnom integritetu Srbije i davanjem prava Republici Srpskoj na samoopredeljenje. Karte se, dakle, mešaju, a okvir je razbijen i sada treba biti mudar, a to u ovom slučaju znači ne kidati odnose s jednim od dva velika saveznika koji će, bez obzira na argumentaciju, izjave ili čak „principe“, uvek biti na našoj strani.    

[/restrict]