ПУТИНОВА ПОРУКА

ДА ЛИ СЕ РУСИЈА ОДРЕКЛА СРБИЈЕ?

Шта заправо значи став који је председник Русије Владимир Путин изнео у разговору с генералним секретаром УН Антониом Гутерешом у којем је проглашење независности Доњецка и Луганска од Украјине повезао с проблемом Косова и Метохије?

Добро памтим одлуку Међународног суда правде у којој се наводи да територија било које државе у спровођењу права на самоопредељење не мора да тражи дозволу централних власти земље да би прогласила своју сувереност – рекао је Владимир Путин током разговора с генералним секретаром УН Антониом Гутерешом 26. априла у Кремљу. Према извештају РТ-а, Гутереш је узвратио да УН не признају Косово као независну државу, али је Путин рекао да се ради о правном преседану који се не може негирати, јер је Запад признао ту независност. „Толико држава света, укључујући и наше противнике са Запада, то (признање једностране независности) су учинили у односу на Косово. Косово је признало много држава, то је чињеница, много западних држава га је признало као независну државу. Ми смо то исто учинили са републикама Донбаса“, рекао је Путин.

[restrict]

Медији на „случајносрпском“, како би то рекао Зоран Ћирјаковић, али и неки који се представљају као просрпски (а суштински прорежимски) од оних традиционално русофобних попут „Српског телеграфа“ до оних који се обично приказују као проруски, какав је, на пример „Информер“, искористили су те речи да оптуже Путина да је „забио нож у леђа Србији“ („С. телеграф“), јер „својом изјавом штити голи интерес Русије“ („Курир“). Занимљиво је да „Курир“ истиче да „наша држава мора да се води искључиво својим интересима“, док истовремено Путина оптужује да следи „голи интерес“. Идеја која стоји иза оваквог става већине медија у Србији је да Руси желе да отцепе неке делове Украјине, па се позивају на отцепљење КиМ и у складу с тим се окрећу против Србије, говорећи својим западним противницима отприлике „ви сте то урадили с Косовом, а сада ћемо ми то урадити с Кримом и Донбасом“, и импутира им се да су спремни да се, ако се Запад сагласи, „одрекну“ КиМ, што је једначина у којој Србија постаје губитник, напуштена и издана од Руса, па је потребно да се окрене против Русије да би то тобоже предупредила, или вратила „вероломним“ Русима мило за драго.

То је исти дискурс као и новопостављеног амбасадора САД у Србији, ноторног Кристофера Хила, када каже да „ако мислимо да ће нам Русија помоћи у вези са Косовом, размислимо поново“ („Глас Америке“, 1. мај 2022). А не, но ће нам Америка помоћи, као и раније, евентуално неким бомбардовањем. На страну сад то што УН, како је и Гутереш приметио, не признају Косово управо у највећој мери заслугом Русије.

ЗАМЕНА ОКВИРА Сам Путин, и руска дипломатија уопште, до сада су показали (макар откад ликови попут Андреја Козирјева више немају никакву улогу) да су њихове поруке много озбиљније и сложеније од баналног тумачења којем је склона већина медија у Србији, а банализација може довести до великих промашаја (под условом да се мета не промашује и намерно). Шта је заправо значење руске аргументације и употребе тих, нама не баш пријатних паралела са КиМ?

У ширем контексту, који укључује и овај моменат, Русија руши актуелни оквир међународних односа и поретка под доминацијом САД. На теоријском нивоу то је започето од Путиновог обраћања на Минхенској безбедносној конференцији 2007, а у пракси најкасније од интервенције у Сирији 2015, ако не и од оне у Грузији 2008. Оквир који Русија (али и Кина и неке друге државе) руши и у којем САД доминирају Вашингтон је лагано успостављао од краја Другог светског рата, а климакс је доживео 1989. године рушењем Берлинског зида и у деценији која је следила, а окончан је бомбардовањем Србије. Америка је у том периоду успоставила своја правила, свој оквир који укратко гласи: „Нама је све дозвољено, а осталима – оно што им ми дозволимо.“ Вашингтон је, у зависности од администрације, имао два приступа – либерално интервенционистички, „клинтоновски“ (тежило се успостављању некаквог привида мултилатералности) и неоконзервативни, „бушовски“ (радило се о једностраним потезима којима би се придруживале неке земље у оквиру некаквих „коалиција вољних“). У нашем, а и садашњем руском контексту битан је овај први, где је прављен привид „међународних правних норми“, оправдаваних позивањем на флоскуле о заштити „људских и мањинских права“ и „демократије“.

Суштина правила америчког поретка под скривеним геслом „нама је све дозвољено“ уочљива је у сталним заменама принципа, у зависности од тога шта одговара америчком „голом интересу“ и то је оно што и ми, а и добар део света, на својој кожи осећа као примену „двоструких аршина“. Тако је, у једној ситуацији, Америка бранила један принцип (право народа на отцепљење), а у другој сасвим други (суверенитет и територијални интегритет неке државе). Иза тога стоји врховни принцип понашања САД, па и њиховог постојања – идеја о америчкој изузетности која је у том друштву присутна од доласка првих англосаксонских досељеника на тај континент и говора Џона Винтропа на броду „Арбела“ у Масачусетском заливу 1630. године.

Када би Русија с „америчком аргументацијом“ у вези са КиМ наступала само да би оправдала своју „анексију“ Крима и Донбаса (што неки у Србији верују), то би заправо било играње по правилима САД, односно – прихватање оквира у којем је Америци „било дозвољено“ да отме Косово, па у истом оквиру Русија „моли Америку за дозволу“ да и њој буде дозвољено да се позове на исти „принцип“ да би анектирала неке територије. То би било „давање за право“ Америци и прихватање оног америчког гесла „нама је све дозвољено, а осталима – оно што им дозволимо ми“ и тиме би Русија пристала да игра улогу „осталих“ у америчком оквиру.

Русија, међутим, на амерички оквир не пристаје, па то и није суштина њене аргументације. Суштина је да Русија, подсећајући САД и њихове вазале на преседан КиМ, заправо каже: „Подразумевајући да је вама све дозвољено, а кријући се иза међусобно потпуно супротних принципа и норми само да бисте удовољили својим интересима, ви сте све принципе и норме извргли руглу, срушили их и обесмислили. Они од тренутка када је почела ваша доминација нису важили само за вас, док је читав остали свет морао да их се придржава, па сте били изузетни и изузети. Сада је томе крај. Међународно право је мртво, принципи су мртви и за нас. Тиме ви више нисте изузетни, од сада и ми радимо по своме, следећи сопствени голи интерес.“

Овде се ради о покушају успостављања новог поретка, нове поделе карата за које је неопходно да се прво потпуно сруши постојећи поредак, односно оквир и за то је потребно да друге силе покажу да имају моћ да раде исто што и САД и без страха до краја сруше табуе које САД саме руше својом „изузетношћу“. Једини табу који Русија сада заправо руши је управо тај, о америчкој „изузетности“.

ПОЗИЦИЈА СРБИЈЕ Притеран уза зид америчким оквиром правила, имаш само два могућа избора – подржавати суверенитет и територијални интегритет држава увек и свуда, или подржавати право на самоопредељење народа, такође увек и свуда. Мораш тако, ако си подређен Америци и њеном оквиру. Једном се позивати на један, а други пут на други принцип може само Америка. Русија сада верује да је или довољно јака, или да нема другог избора него да одбаци тај вештачки наметнути избор, да може да одбије тај оквир и правила. Према томе, када би се Русија заиста одрекла Србије да би „оправдала“ припајање Донбаса, Крима и можда још неких делова предратне Украјине, то би онда значило само да је она, у оквиру који је поставила Америка, направила нови избор између два понуђена – уместо инсистирања на међународном праву, те на суверенитету и територијалном интегритету као до сада, она би изабрала да подржава право народа на самоопредељење, али тиме би пристала да и даље игра у америчком оквиру, а САД би и даље биле изузете и „изузетне“ и једине које раде оно што хоће.

Да би заиста оспорила такав положај САД, Русија се мора отворено и директно понашати по правилима ван америчког оквира, односно по правилима по којим се до сада понашала само Америка. Постоји, ипак, једна разлика. Русија не тражи за себе да буде једина, изузетна и изузета. Она не жели да постане друга, или нова Америка, него да развије оквир који ће онемогућити поновну појаву неке глобалне изузетне империје, јер право на слободно вођење политике признаје и другим силама и државама, под условом да је не угрожавају.

Због тога, није питање да ли Русија жели или не жели да настави да подржава Србију него она то мора да учини и то, опет на два наизглед сасвим супротстављена начина – подршком суверенитету и територијалном интегритету Србије и давањем права Републици Српској на самоопредељење. Карте се, дакле, мешају, а оквир је разбијен и сада треба бити мудар, а то у овом случају значи не кидати односе с једним од два велика савезника који ће, без обзира на аргументацију, изјаве или чак „принципе“, увек бити на нашој страни.    

[/restrict]