ПУТИНОВ ИСКОРАК У МУЛТИПОЛАРНОСТ

СМИСАО РУСКЕ БОРБЕ

Одлука је најзад пала, а она нас уводи у другачије историјско време – време отворене, а не више прикривене мултиполарности, која се још могла порицати. То је данас отворени сукоб сила добра и зла. То је рат добрих и „љубазних“ људи свих нација против ђавола, оличеног у неонацистима из Украјине и читавог света, и против банкарских клика заинтересованих једино за моћ и профит. То је рат против „полуделих елита“ Волстрита, које мисле да су Богом одабране. Повест се, очигледно, понавља. Онај ко је мислио да је фашизам неповратна прошлост, грдно се преварио

Русија, још од пада Совјетског Савеза, једноставно више није постојала на геополитичким картама света. Шта се дешавало с овом некад великом и моћном земљом? Током перестројке она је потонула у летаргију, у безвољну апатију. Стање које се продужило и после капитулације, потписане у Беловешкој шуми (1991): тамо су три „лидера“ (Русије, Украјине и Белорусије) потписала смртну пресуду СССР-у, који је коначно престао да постоји. За Запад је нестала једна ноћна мора, која га је прогањала још од 1917. године. „Совјетске републике“ су овим чином претворене у „бивше“. Термин је прецизно описивао ситуацију у којој су се ове новостворене државе нашле, и то очигледно без своје воље: неку врсту слепе улице историје, која се хранила искључиво русофобијом. Судбина ових народа постсовјетских простора стављена је у руке њихових, већином неодговорних посткомунистичких „елита“. У њима је бујао још једино национализам, усмерен против до јуче већинског, „империјалног“ народа.

 [restrict]

Био је то, у ствари, само један, почетни чин трагедије, која се на тренутке претварала у фарсу. Одиграо се упркос референдуму на којем је већина становника СССР-а захтевала његов опстанак. Сви догађаји који ће уследити само су, сада већ бивши Совјетски Савез, приближавали крвавом расплету. Расплет је морао бити крвав, јер је све што се пре и после догађало почивало на игнорисању воље народа, а поготову оног већинског – руског. Ко је тада могао да предвиди да ће се расплет одиграти на територији која се још доскора називала Совјетском Социјалистичком Републиком Украјином? И између два братска народа, чија је историја међусобно испреплетена, до непрепознавања?

Епоха Бориса Јељцина Уследила је нова, јељцинска епоха у животу Русије, која се и данас памти као „ужасне деведесете“. Према Русији Запад је наставио да се опходи као према страни пораженој у Хладном рату, на шта су је сваки пут подсећали: „Ми смо победили, ви сте изгубили, ту потпишите.“ Понижења су следила једно за другим. Губећи оквир велике државе и статус суперсиле, Русија се могла опростити и од снова о „бољем животу“ својих становника. Русију су окривљавали дословно за свашта, што се наставило све до данашњег дана. Хладни рат се, у главама западних стратега, није прекинуо ни за час; исувише дуго су живели у њему. С тим је ишао и осећање тријумфализма, својеврсно „пијанство од успеха“. У пракси, Русија се претварала у нагло осиромашену, жалосну и послушну колонију Запада. Велика земља налазила се на коленима.

На историју Совјетског Савеза, па и на самог Стаљина, може се гледати на различите начине. Расправе између „црвених“ и „белих“ обележиле су велики део руске историје 20. века. Али „Совјетски Савез био је својеврсно издање Руске империје“, подсећа руски геополитичар Александар Дугин. „Континуитет се огледао у историји – то је најбитније, као и у територији, народима, у култури, у цивилизацији.“ Истина, бољшевици су променили идеологију, од монархистичке у марксистичку, али се и с њом, после неког времена, десило исто: изгубила је своју оштрицу и претворила се у мртво слово на папиру. Једно је немогуће не признати: „Бољшевици су у почетку покушавали да сруше саму империју, али су се на време зауставили и почели су изнова да је окупљају.“

Зашто нешто слично нису покушали и Јељцин, Кравчук и Шушкевич у Беловешкој шуми, већ су починили акт отворене издаје? Да ли су они били плаћени страни агенти, или је утицај Запада напросто био прејак, толико да је заслепљивао? Интереси „источних“ народа, поготову ако су они били словенски, једноставно нису узимани у обзир. Њих је „прегазио немилосрдни точак историје“. Припадати „Истоку“, православној цивилизацији, постало је срамота, синоним за „аутократију“ и „антицивилизацију“; „демократија“ се изједначавала са Западом, који је добио митски призвук. Нешто слично се догодило и с Југославијом, коју су чинили народи словенског југа, са Србима који се представљали доминантан народ. Ипак, Срби су били једини народ који је пружио оружани отпор растакању до јуче заједничке државе. Руси нису имали такву прилику.

Изнад ове тројице, тамним сјајем блиста мрачна звезда Михаила Горбачова, последњег генералног секретара Комунистичке партије Совјетског Савеза. Он је дошао на њено чело док је Совјетски Савез још био релативно снажан, после њега остале су само рушевине моћне државе, пред којом је некад дрхтао Запад. Колонијални Запад доживео је свој закаснели геополитички реванш, своју накнадну „освету“ и за Октобар и за исход Другог светског рата. Горбачов је био нека врста наопаког краља Миде: све што је додирнуо и чега се прихватао претварало се не у злато већ у смеће. Из идеје „заједничког европског дома“ родио се оснажени НАТО, Варшавски пакт је распуштен. Из „гласности“ се изродило самооптуживање и често отворена русофобија, и међу самим Русима. Жеља за миром и крајем Хладног рата преобразила се у „пузајуће примицање“ Северноатлантске алијансе и у дрску, безочну америчку доминацију. Победници нису имали милости за страну која је показала слабост; то је у природи Запада и његовог империјализма. „Русима не можемо веровати“, то је рефрен који се непрекидно понавља. Русија је на концу опљачкана и вероватно би, у некој будућој кризи, била подељена на међусобно посвађане републике, према плану који је Западу понудио Бжежински. Све то би се заиста и догодило да се овим плановима није испречио Путин. Путин то наравно није учинио сам. Постојале су у Русији снаге које су земљу настојале спасти од провалије над којом се нагињала. Путин се нашао на њиховом челу, постао је њихов самосвесни гласноговорник и њихов симбол.

Ко је Владимир Путин? Ко је Владимир Владимирович Путин? Фотографије с почетка каријере у КБГ-у не говоре много. Показују једног бледог, мршавог и скоро стидљивог младог човека. Његова каријера се, можда, могла развијати и у другачијем смеру. Ко зна шта је он носио у глави? Како је Станко Церовић, одмах на почетку његовог ступања у високу политику, на место премијера Русије, препознао да он носи ореол који краси „велике државнике“? „Колико год чудно изгледало, филозофи, историчари, а још мање политичари, немају одговор на то питање. И то се обично назива поређењем с великим уметницима: они имају демона у себи, то јест нешто што ни сами не знају шта је. Подједнако су ретки, обоје. Познаваоци готово једногласно сматрају Бизмарка највећим државником савременог доба. Углавном се слажу да је Де Гол највећи државник 20. века. Из онога што је до сада урадио (и како је то радио), извесно је да је Путин доминантна политичка личност 21. века.“

За остале, за већину на Западу, Путин је ушетао готово неприметно на велику сцену светске политике. Жан Парвулеско додаће тој слици управо мистични ореол. Како је овај писац још тада могао да зна да је Путин предодређен за велику и само њему намењену мисију? И ко му је ту улогу доделио? У есеју објављеном током првог Путиновог мандата, овај румунски геополитички мистик тврди да је Путин личност која ће довести до „стварања јединственог федеративног континенталног блока, од Атлантика до Пацифика“. Путин је, за Парвулеска, аутентични и пуноправни наследник најскривенијих геополитичких тежњи Русије, коју су делили поједини руски цареви и неки међу бољшевицима. Заправо, он је предодређен или „изабран“ за реализацију идеје о стварању Велике евроазијске империје, која се супротставља „Атлантику“ и помодним замислима о „уједињеној Европи“ (позваној, наводно, да нам донесе толико жељени мир). Ипак, према речима професора Филипа Ковачевића, треба узети озбиљно генерални став људи као што је Парвулеско, не губећи из вида да „много тога што се одвија на глобалној политичкој позорници има своје изворе, мотивацију и протагонисте који се битно разликују од оног што се у доминантним медијима и хегемонистичким интелектуалним круговима потура као доминантна и једина истина“. Та „једина истина“ уопште није истина. Штавише, сумња према „званичним истинама и мотивисана акција да се разоткрију лажи и манипулације је права лекција из наступа Парвулеска“, и сличних, наизглед опскурних личности, без обзира на то да ли се слажемо са изреченим оценама или не.

„Од тада уживам“, додаје Церовић, „посматрајући рад Мајстора.“ Да ли је овај човек, Путин, позван да стави тачку и на нашу ноћну мору: да оконча америчку хегемонију, стављајући је пред зид, с неумољивошћу која има излазак пред зид стрељачког строја? 

Ако јесте, то је скривена логика историје, која се равна према законитостима које измичу „обичним смртницима“. Између њега и Јељцина постоји оштар, непремостиви дисконтинуитет. То су два пола опречна и супротстављена пола руске политике. Један припада сумраку 20. столећа, други 21. веку. Тако је уопште с историјом, која, наизглед без разлога, прелази из епохе у епоху.

Путинов прелазак у мултиполарност Путин данас уводи свет у стање мултиполарности, и то више нико (озбиљан) не доводи у сумњу. Први, али само први корак у томе је „специјална војна операција у Украјини“. Само од Запада данас зависи да ли ће ова операција прерасти у прави и пунокрвни рат против Русије. Ако се то деси, он ће, веома вероватно и за врло кратко време, прерасти у директни нуклеарни сукоб светских сила. Да ли то Запад заиста жели? Руско стрпљење је на измаку. Или је оно већ сасвим истекло. О томе говори и чињеница да су руске нуклеарне снаге од почетка овог сукоба стављене у стање пуне бојеве приправности.

Данас је Путин мета Запада, који против њега употребљава сва средства којима још располаже: не само пропагандна већ и економска, монетарна, па и војна (наоружавање Украјине се наставља, што је у противречности с логиком догађаја и с изјавама да „Запад жели мир“ – Запад заправо жели дуготрајни рат, „до последњег Украјинца“). Чак и да ништа не знамо о Украјини, то би био довољан разлог да га подржимо. Али кад каже „Путин“, Запад мисли на Русију.

Запад грчевито покушава да задржи свет од јуче: да одржи сопствену хегемонију, свим средствима, дозвољеним и недозвољеним. У ствари, Запад покушава да задржи сопствену привилеговану позицију, која му је омогућавала да троши све оно што су други произвели, при томе не радећи готово ништа. Толико хваљена „америчка нација“ одлично се уживела у улогу највећег светског паразита, узимајући здраво за готово да је то природно стање ствари. С друге стране, Сједињене Државе су, упркос прокламованој „зеленој агенди“, и данас највећи загађивач планете. Велики део тога отпада иде на америчке оружане снаге. Шта покреће њихове тенкове по Европи, ако не „прљава нафта“? Све те снаге Западу данас су бескорисне. Уосталом, амерички економиста Мајкл Хадсон примећује да су САД и до сада имале бескорисну војну силу, која је служила искључиво за показивање и застрашивање. Она је, са својим оружјем, била нека врста скупе луксузне робе, ствар престижа. Могла се евентуално користити против несразмерно слабијих противника, а и то не без великог ризика. Упркос десетинама и стотинама милијарди долара, америчке оружане снаге имају врло скромне резултате, фактички без добијеног рата после 1945. Ако не верујете, погледајте сасвим скорашње примере Ирака или Авганистана, одакле су Американци срамно побегли. Двадесет година жртава с обе стране, две деценије потпуно бескорисних напора да би се земља вратила у руке талибана? Треба имати доста маште да бисмо у томе препознали неки амерички „тајни“ план.

Ко се супротставља Путину? Ко се, уосталом, данас супротставља Путину? Углавном су то интелектуално и морално поткапацитиране вође Запада, међу које спадају и несумњиве карикатуре као што су Борис Џонсон, Олаф Шолц или Емануел Макрон. Изгледа да је њихова амбиција у директној супротности с њиховим способностима: што су способности мање, њихово амбиције су веће и постају мегаломанске. Да ли је овде реч о неком посебном лудилу, незабележеном у целокупној нама познатој историји? Овај последњи (Макрон) донедавно се издавао за „краља Европе“ или „Наполеона који прелази преко Јене“, само без коња. Изнад њих је дементни, болесни старац Џо Бајден, који има обичај да се рукује с ваздухом или да разговара с невидљивим саговорницима. Наравно, они нису прави владари Запада. Они су само тужне, а на тренутке и комичне креатуре. Они су лутке на концу, које се нимало не разликују од Владимира Зеленског, који је њихов први и тренутно најважнији живи кловн. Из њих и кроз њих говори неко други. Прави владари Запада су његови олигарси; они се представљају као успешни предузетници, који су искључиво својим трудом стекли своје енормно богатство. Нема их много, само неколицина. Закопајте мало по њиховим биографијама и стећи ћете сасвим другачију слику. Они само настоје да сачувају и увећају своје наслеђено, а не стечено богатство, и за то су спремни да почине било шта. Запад је олигархијска структура. Олигарси су овде свемоћни, а не у Русији или Кини, где их контролишу државне структуре. Западом влада десетак или можда двадесетак људи. На Западу олигарси имају своју државу, своју јединствену „доларску монархију“. Остатак Запада воли да размишља о себи као о „средњој класи“. То више одавно није средња класа, то су „јадници“, према изразу Хилари Клинтон, који сваког тренутка могу да изгубе своје рачуне, своје куће или аутомобиле. Они су натерани на слепу послушност и живе у сталном страху од таквог губитка.

Какве западни олигарси имају везе с било којим народом? Никакве. Они живе у сопственим „еколошким нишама“, онима које су сами створили. Њихов једини контакт с народом је контакт с њиховим возачем, куваром или чистачем базена. Чудна позиција, која их нагони на непоправљиве грешке. Штавише, они мрзе и презиру „народ“. Народ је за њих само овца предвиђена за шишање или, како је то тврдио италијански писац Ђулијето Кјеза, за клање; све зависи од тренутне жеље или потребе ових свемоћних „господара универзума“.

Живети у изолацији је опасна позиција. Човек који живи у изолацији по правилу погрешно процењује ствари. Уза све то, западни олигарси нису ни нарочито паметни. А такве су и армије „тинк-тенкова“ које их окружују. Идеологија (а овде можемо говорити о правој и ригидној идеологији Запада) битнија је од знања, правилно „усмерено мишљење“ је неупоредиво важније од стварности. Стварност има обичај да се свети када се од ње превише удаљимо.

Ново историјско време Откако је почела „специјална војна операција“ у Украјини, сви смо осетили одређено олакшање (није с њом почео „рат“, који је почео пре осам година, са „специјалном антитерористичком операцијом“, коју је, опет, започела влада у Кијеву). Осећали смо и забринутост: да ли ће се баш све одвијати онако како смо се надали? Да ли је та „операција“ била преурањена, да ли се могла још одлагати, да ли је Путин ипак донео исправну одлуку?

Неки на Западу, које смо сматрали за „антисистемске борце“, показали су своју праву природу и сместа су осудили Путинову одлуку. Путин је, наводно, починио грешку. Могли су се залагати за права руских мачака и понеког руског писца, али су били сложни и недвосмислени у осуди Путина. С друге стране, у Русији, било је и оних који су му приговарали супротно: да је с том одлуком непоправљиво закаснио.

Обуставимо те расправе. Одлука је најзад пала, а она нас уводи у другачије историјско време – време отворене, а не више прикривене мултиполарности, која се још могла порицати. То је данас отворени сукоб сила добра и зла. То је рат добрих и „љубазних“ људи свих нација против ђавола, оличеног у неонацистима из Украјине и читавог света, и против банкарских клика заинтересованих једино за моћ и профит. То је рат против „полуделих елита“ Волстрита, које мисле да су Богом одабране. Повест се, очигледно, понавља. Онај ко је мислио да је фашизам неповратна прошлост, грдно се преварио. Био је неизлечиво наиван. Ми, заправо, живимо у фашизму. Данашња Европа је Четврти рајх, или нешто још горе од тога; широка коалиција коју предводи лондонски Сити. Сви су се они ујединили у подршци овој и оваквој „Украјини“. Они не праве питање око тога колика ће бити цена њихове „победе“. Поготово не ако се жртве броје у лешевима Украјинаца и Руса.

Не треба да сада гледамо у Европу, да ли ће се она пробудити или неће. Не треба да уопште гледамо на Запад. То је задатак народа Европе, а не наш: они треба да сами себе денацификују. Ми треба да гледамо у Русију и да јој помогнемо у том јединственом напору, с пуном свешћу да Русија данас понавља изузетне подвиге из Отаџбинског и Другог светског рата. Ако јој не можемо другачије помоћи, учинимо то барем тако што ћемо показати да разумемо смисао њихове борбе. Њихова борба је и наша борба. То је и борба оног претежног дела човечанства који се не мири с данашњим неподношљивим стањем ствари.

 [/restrict]