ПРЕДАТОР КАО ЗВЕЗДА И ОРКЕСТАР КАО СОЛИСТА

Ненадано, на великој београдској сцени Мадленианума, у представи Пучинијеве опере Тоска, 6. маја, догодиле су се чудне ствари. Други чин, у коме Скарпија губи живот, постао је централни, најјачи чин, а ми се некако нисмо порадовали када је убијен. Како је могуће да негативац, окрутни предатор, зли сплеткарош буде главни адут једне опере? Могуће је ако Скарпију пева Жељко Лучић, који дијаболичног лика тумачи тако да му је немогуће одолети

Београд је присуствовао још једној врхунској представи Пучинијеве опере Тоска, 6. маја на великој сцени Мадленианума (прва је била у априлу у Народном позоришту у Београду – солисти Јасмина Трумбеташ Петровић, тенор Зоран Тодоровић, Скарпија Никола Мијаиловић). У Мадлениануму гостовала је национална опера из Темишвара, са својим оркестром и хором, својим солистима (сопран Лакримиоара Кристеску, тенор Алин Стоика) и нашим Жељком Лучићем као Скарпијом. Дириговао је Дејан Савић.

[restrict]

Драматична радња Тоске бави се политичким и љубавним заплетом у Риму, у кризно време борбе Наполеонових присталица и званичног режима, који у опери представља сурови и бескрупулозни шеф тајне полиције барон Скарпија. Пучини је све своје протагонисте поубијао у опери, публика би требало да је на страни вечне љубави и жртве патриотизма. Али, ненадано, на сцени Мадленианума су се догодиле чудне ствари. Други чин, у коме Скарпија губи живот, постао је централни, најјачи чин, а ми се некако нисмо порадовали када је убијен. Како је могуће да негативац, окрутни предатор, зли сплеткарош буде главни адут једне опере? Могуће је ако Скарпију пева Жељко Лучић, који дијаболичног лика тумачи тако да му је немогуће одолети. Напад, освајање, победа и одлазак даље, ловачки је мото ове личности. Њега женски – Тоскин отпор потпаљује –жестока мржња из твојих очију само је распламсала ватру у мојој крви. Он не губи време на цвеће и гугутање него директно иде ка свом циљу, јер Бог је створио разне лепоте, као и разна вина, а сва ова Божја дела мислим да кушам у потпуности. Моја, моја, пева Скарпија, убеђен у победу. Животно убедљив, од крви и меса, он влада сценом. И сам Лучић каже да раније није нешто посебно волео Пучинија, али га је Тоска преобратила и сада сваки пут ужива на сцени у улози Скарпије. Што се чује.

Тоска, друга страна новчића, такође влада сценом, страсно, вулкански показујући велики распон осећања. Лакримиоара Кристеску је блистала у чувеној арији у другом чину, имајући све, и стас и глас и урањање у лик. У неком другом животу и времену били би Тоска и Скарпија једно за друго, идеалан пар, али не код Пучинија и свакако не у католичкој Италији 19. века. На сцени они показују, на велико одушевљење београдске публике, суверено владање гласом у свим нијансама, лепоту фразе, дикцију, али и врхунски глумачки таленат, све оно што од оперског певача прави мегазвезду.

Хор је био одличан. Свакако треба истаћи Ђелу Добреа у улози црквењака, култивисаног гласа и префињене глуме, који је од епизоде створио мало ремек-дело. Оркестар је импресионирао култивисаном бојом и ангажовањем које превазилази улогу класичног оперског оркестра на који смо навикли. Чули смо дијалоге инструмената, топла виолончела, штимоване дуваче, извајани тонски фон, лепоту партитуре која обично пада у други план због концентрације на солисте и њихове арије. У овом случају оркестар је и сам био солиста.

Импресивна представа, пред препуном салом Мадленианума, обогатила је културну сцену Београда који се полако враћа у нормалне културне токове.      

[/restrict]      

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *