ПОВРАТАК У КАНОНСКО ЈЕДИНСТВО

Једна од најдуговечнијих криза с којима је Српска православна црква суочена – раскол са црквом у (Северној) Македонији – разрешена је тако што је ова, досад непризната, верска заједница поништила самовољно проглашење аутокефалности из 1967. и прихватила да се врати под окриље СПЦ у оквире најшире могуће аутономије какву јој је Српска црква доделила још 1959. године. Преносимо саопштење које је тим поводом објавио Свети архијерејски сабор Српске православне цркве

Примивши акт Светог архијерејског синода „Македонске православне цркве – Охридске архиепископије“ којим иста прихвата општепризнати канонски статус, додељен јој 1959. године од стране Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, и изражава наду да ће Српска православна црква братољубиво решавати и решити и питање њеног коначног канонског статуса, чему треба да уследи свеправославно сагласје и прихватање тога статуса, Свети архијерејски сабор је одлучио:

– са благодарношћу Господу и са радошћу Сабор поздравља прихватање општепризнатог канонског статуса, а то је статус најшире могуће аутономије, односно пуне унутрашње самосталности, додељен још 1959. године;

– пошто су овим уклоњени разлози за прекид богослужбеног и канонског општења, изазвани једностраним проглашењем аутокефалности 1967. године, васпоставља се пуно литургијско и канонско општење;

– васпостављањем јединства на канонским основама и под условима важења канонског поретка на читавом подручју Српске православне цркве дијалог о будућем и евентуално коначном статусу епархија у Северној Македонији није само могућ него је и целисходан, легитиман и реалан;

– у дијалогу о њиховом будућем и евентуално коначном канонском статусу Српска православна црква ће се руководити само и искључиво еклисиолошко-канонским и црквено-пастирским начелима, мерилима и нормама, не марећи за „реалполитичке“, „геополитичке“ „црквенополитичке“ и друге сличне датости или за једностране иницијативе и не подлежући ничијим утицајима или притисцима;

– и, напослетку, Сабор нема намеру да после решавања статуса условљава нову сестринску цркву ограничавајућим клаузулама у погледу опсега њене јурисдикције у матичној земљи и у дијаспори, уз препоруку истој да питање свог званичног назива реши у непосредном братском дијалогу са јелинофоним и осталим помесним православним црквама.


Један коментар

  1. Ово је почетак распадања Српске цркве. Нико нема право да дели српске цркве и манастире новоствореним аутокефалним црквама. Оно што је српски народ стварао у Старој Србији остају српски, а нова аутокефална црква Македоније има право да гради своје цркве и манастире. Жалосно је што владике које су једногласно гласали за стварање аутокефалне Македонске цркве нису имали историјски осећај земље Мрњавчевића и Краљевића Марка за које сваки основац зна.

    4
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.