Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
СВЕТИОНИК
Брод без вина није брод. Јер је вино течни хљеб. Данас се динар на бродовима зарађује лакше него у доба једрењака или пароброда, али су времена узбурканија
У мору књига које је консултовао да би написао награђивани мегаесеј „Медитерански бревијар“, Предраг Матвејевић је у руке узео и „Успомене из поморског живота“ кап. Влада Ивелића, једног од последњих Бокеља који је пловио на једрењацима, потом паробродима – и о томе оставио писанога трага.
Из „Успомена“ највише, Матвејевић сазнаје што се то конкретно и како јело на једрењацима. Брашно би – открио је – након неког времена увијек постало црвљиво; учестало се јео жгвацет, нека врста гулаша од усољене говедине; вода се пила из заједничке чаше привезане за буре, а само је капетан имао властиту. По несрећи, на свом првом путовању у својству капетана, када је у прољеће 1880. г., голетом „Desiree Constance“ из Трста отпловио за Француску, на броду није било ни капи вина. А вино је, попут пива каткада, течни хљеб. Брод без хлеба и вина није брод.
[restrict]Мање је познато да је Матвејевић, који је запамтио четири гладне године Другог свјетског рата, написао и „Крух наш“, књигу у цјелини посвећену хлебу, његовој историји, саставу, значају, улози и религијској димензији. Учинио је то из сјећања на све оне који су умрли жељни основне намирнице у нашем дијелу свијета.
Нека тема сторије пред нама отуд буде Panis nauticus – како је римски историчар Плиније Старији назвао тешко стечени хљеб поморачки. Зашто нисам написао хљеб поморски? Зато што се у доба када је постојао придјев поморачки, хљеб на мору теже зарађивао, те је заиста био са седам кора.
У доба Хомера брашно и хљеб су се чували у добро ушивеним мјеховима, па их тако биљежи и „Одисеја“.
Хронике упућују на то да је само капетану који је командовао изгладњелом посадом могло пасти на памет да весла урођеника упореди са пекарским лопатама. Тако је Кристифор Колумбо 1492. с прамца једрењака „Santa Maria“ видио урођеничка весла када је открио прво острво „у Индијама“ и дао му име Сан Салвадор.
Магеланов пак хроничар Пигафета, који детаљно описује оскудицу која је пратила авантуру проналаска пута до Зачинских острва – са запада, открива како посада није могла набавити хране током чак три мјесеца и двадесет дана, на Пацифику, па су јели буђав двопек, смрвљен, пун црва, унеређен мокраћом бродских пацова.
Године 1821. пронађено је на Криту чудо: двопек довезен 152 године након што је испечен у Венецији. Био је замотан у јуту. Нити је изгубио укус, нити је изгубио облик.
Галете (у множини) као бродски хлеб помиње и кап. Ивелић у „Успоменама“. Некадашња келтска ријеч гал, допловивши на провансалском језику до медитеранских обала, сачувала се у француском деминутиву галет, који означава облутак, морем углачан камен. Галете су увијек биле тврде као камен. Обликом су подсјећале на облутак, па су по томе и добиле име.
Појавом пароброда, сазнајемо и од Ивелића и од Матвејевића, начин прехране се мијења. У доба једрењака постојао је фогун, нека врста примитивне пећи, причвршћене уз главни јарбол, па ако је било невремена, посада у неудобним, катранисаним кабаницама данима би била гладна. Није било услова за печење хљеба. Временом, посебно појавом прекоокеанских бродова, посада добија широке пећи, довољно угља, брашна, соли, квасца – да би се направио честито умијешен и испечен поморачки крух. Такав је замијенио и истиснуо и двопек и галете.
Човјек претворен у уво види у причама помораца које зна, причама пријатеља, даљих и ближих рођака, рођеног брата, бивших ученика которске Поморске академије… како се данас плови на сигурно, захваљујући технологији, без икакве оскудице, с бираном храном, те са симпатијама према кувару ако зна свој посао.
Panis nauticus зарађује се лакше, али и даље тај поморачки хљеб има седам кора. Због узбурканог времена по коме се плови.
Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море
„Успомене из поморског живота“ (Поморска библиотека Јадранске страже, Сплит, 1933) капетана Влада Ивелића искуствена је животна прича једног од посљедњих Бокеља који је пловио на једрењацима, а каријеру окончао на паробродима – након пуних 50 година пловидбе. Путописа с морском и поморском тематиком напросто је мало. Овдје је ријеч о најбољем. * Мени на једрењачама није се много мијењао. Ујутро тврдога хљеба; а ријетко би на којем броду давали кафу или чај… за објед супа и слано месо, а за вечеру жгвацет и каткад слано месо на салату с кртолом. У лукама мјесто сланога меса куповали би фрешко, али не месо већ главе говеђе, што је најцјење, без мозга и језика… Масти се на бродовима посве мало трошило, јер би се чипула за жгвацет пофригала на масноћи која би се спјенила на чорби од сланог меса. Када би месо било посве мршаво да се није могла искористити та маст, онда би кувар придодао напрстак сала. * Хранили смо се изврсно: хљеб нам је био добар, галете из Галаца. И с водом смо били добро снабдјевени, јер смо је прикупили с тендама и напунили двије бачве кишом, када је испод Шпаније лијевало. * У пругама од Индије, Кине и Јапана била је нарочита кухиња, јело се шест пута на дан по енглеском обичају (English fashion). Од 6 до 7 сати први доручак састојао се од кафе или чаја са млијеком, јаја, масла, ђема, слаткиша и хљеба; у 9 сати breakfast, два јела врућа, сир, једно вруће слатко и чај с млијеком; у 12 сати lunch: разне закуске, пршут, шкомбри, сардине и салам, једно вруће печење са зелени, ориз са каријем, сир, воће и црна кафа; у 16 сати afternoon: чај или кафа с млијеком, јаја, масла, слаткиша, ђема и сладолед; у 19 сати diner, велики објед, разне закуске, двије супе, 6 врућих гарнираних јела, ориза са каријем, вруће торте и кроканта, мјешано воће, сладолед и црна кафа, а у 21 сат evening, чај с млијеком или кафа, масла и слаткиша. * На паробродима аустријског Lloyda све од постанка друштва, уздржавао се добар ред и строга дисциплина, тако да су млађи своје старјешине слушали; био је свак на своме мјесту и у сваком погледу служба се је вршила тачно. Храна морнарска била је обилата и укусна, за слано месо није се знало, а скоро ни за галете, већ се вазда све јело свјеже са зелени. Крух на броду мијесио се и по 2 пута на дан од добре врсте брашна, а сваки је имао довољну количину вина, 3 пута дневно, на ручку, обједу и вечери.
