ПОКЛИЧ КОЈИ СЕ НИКАДА НЕ СМЕ ЗАБОРАВИТИ: „ВОСТАНИ, СЕРБИЈЕ! ВОСТАНИ, ЦАРИЦЕ!“

Пише
Данило Н. Баста

СЛОВО О ДОСИТЕЈЕВОМ ЗАВЕШТАЊУ СРПСКОМ РОДУ

Српски народ је имао великих учитеља и пре и после Доситеја. Пре, поменимо Светога Саву. А после, поменимо Вука Караџића. Доситеј је међу њима драгоцен беочуг

Хтео бих да упутим речи најтоплије захвалности како Жирију у целости, тако и свим његовим члановима понаособ, што је једногласно одлучио да ми за годину 2021. додели награду „Доситеј Обрадовић“ за животно дело. Ту одлуку и ту награду примам као велико признање, којег, наравно, у пуном смислу не могу бити сасвим достојан. Чиним то с нескривеним задовољством и благополучијем (да употребим ту лепу стару реч, која у Доситејевим списима није ретка), али и с поносом што се сада моје име и оно што сам урадио неразлучно повезују са светлим именом и исполинским потхватом Доситејевим, именом и потхватом заувек уписаним у саму срж духовног бића српског рода.

Посебно су ме дирнуле речи и оцене којима је Жири оправдао и образложио своју одлуку. Ако су, може бити, крупне, прејаке и прекомерне, те речи и ти судови несумњиво осветљавају оно што је деценијама прожимало моја најдубља филозофска стремљења и истрајна настојања – свагда, разуме се, у дослуху, каткад ласно препознатљивом, каткад скривеном, с оним што је покретало и надахњивало племените тежње Доситеја Обрадовића, иначе мога земљака (будући да смо обојица рођени у благословеном Банату, он у Чакову, ја у Бечкереку, како се у његово време звао Зрењанин).1

* Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању *

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.