ПАРАЛЕЛНИ ПРОЦЕСИ

ОБЗОРЈЕ НОВОГ СВЕТА

Да ли је после 24. фебруара, с процесом државноправног уједињења руског света, започео процес дезинтеграције Европске уније?

Још 1950. године Иван Иљин је упозоравао да ће „после пада бољшевика светска пропаганда у општеруски хаос убацити паролу – Народи некадашње Русије, раздружите се“. Стога што „западни народи“, по речима Иљина, „доживљавају јединствену руску државу као брану њиховом трговачком, језичком и освајачком ширењу“. „Њима је потребно да раскомадају Русију, да би је провели кроз западно изједначавање и распусност и тиме је уништили“, закључује Иљин.

ПРИБЕЖИШТЕ ЗА ПУСТОЛОВЕ Истовремено је Иљин предвиђао да би после пада бољшевика могло да настане најмање двадесетак нових држава насилно одвојених од јединственог организма руске цивилизације, а које не би „имале ни неспорне границе, ни ауторитетне владе, ни законе, ни судове, ни војске, ни национално чисто становништво“. У такве државолике творевине „излиће се сва људска порочност“, јер ће постати прибежиште за „иностране пустолове, кондотијере, шпекуланте и ’мисионаре’“, као и за домаће револуционаре и дисиденте из руске емиграције. Сви они ће, по речима Иљина, бити „увучени у продубљивање хаоса, у антируску агитацију и пропаганду, у политичку и религиозну корупцију“. „Појављиваће се нови похлепни, сурови и несавесни ’псеудогенерали’ који ће из иностранства добијати ’субвенције’ и започињати нове покоље“, а „двадесет пропалих буџета и монета требаће безброј валутних зајмова; зајмови ће се давати ’државама’ уз гаранције ’демократског’, ’концесионог’, ’трговинско-индустријског’ и ’војног’ типа“, наводи у свом пророчком увиду о постсовјетској будућности знаменити руски правник и филозоф Иван Иљин.   

РАТ КАО ИЗБОР?  Ако је неспорна чињеница, чак и за западне русофобе, какав је историчар Тимоти Снајдер, да је Путин од „2005. године почео да рехабилитује Иљина као дворског филозофа Кремља“, тада већ само Путиново познавање Иљинових увида указује да Русија није неспремно ушла у Украјини у рат са колективним Западом. Истовремено то не значи да је тај рат избор путиновске Русије, као што њен избор није била ни тридесетогодишња анархија и дерусификација постсовјетског простора нити десетогодишња девастација Руске Федерације. Русија је у рат ушла када је очување мира постало скупље од вођења офанзивног рата, пошто су недеље, а не месеци одвајали Русију од почетка агресије с територије Анти-Русије.

За разлику од Путина, западни политичари по свему судећи нису озбиљно узели у обзир Иљиново упозорење да иако „светска закулиса сахрањује јединствену националну Русију“, то није „далековидо“. „Не сахрањујте тај народ пре времена. Доћи ће историјски час, он ће устати из лажног мртвачког сандука и тражиће назад своја права“, каже Иљин.

ПАНЕВРОПСКО УЈЕДИЊЕЊЕ И РАСТУРАЊЕ РУСИЈЕ  Тај час је очигледно наступио 24. фебруара и сада се ствари не могу вратити на почетак, а да не буде угрожено постојање Русије као државе. Та чињеница у светлу још једног Иљиновог закључка, према коме су европски политичари још давно истовремено договорили „паневропско уједињење и растурање Русије“, може само да значи да је после 24. фебруара, паралелно са процесом државноправног уједињења руског света, започео и процес дезинтеграције Европске уније. Иако проблеми у функционисању ЕУ већ долазе до изражаја у покушају Брисела да спроведе јединствену политику санкција према руском енергетском сектору, криза у организацији ЕУ наступиће тек када се буду стишали ратни покличи. Јер русофобска мобилизација даје привид јединства и перспективе унутар Европске уније.

Најпросперитетније године за пројекат европских интеграција биле су деведесете године, када су јефтине сировине из Русије, која је била претворена у обичну колонију глобалистичке псеудоимперије, обезбеђивале економски раст ЕУ, одрживост концепта социјалне државе и примамљивост идеје европских интеграција. Уосталом, Споразуму из Мастрихта, којим је 1992. основана Европска унија, претходило је потписивање Беловешког споразума од 8. децембра 1991. године између Русије, Украјине и Белорусије, којим је престао да постоји Совјетски Савез.

УВЕК ЗАЈЕДНО ПРОТИВ, А НИКАДА ЗА Пошто је, речју немачког историчара Хагена Шулца, „Европа увек могла бити заједно против нечег и никад заједно за нешто“, што, између осталог, доказују крсташки ратови, Наполеонов војни поход на Русију и Кримски рат, треба очекивати да ће колективни Запад ради одржања европског интегративног пројекта тежити да рат с Русијом, као фактор мобилизације и вештачког јединства, траје што је могуће дуже. Јер када ратна машинерија утихне, уместо русофобијом политичари земља ЕУ неминовно ће морати да се позабаве питањима драстичног пада стандарда својих грађана, изазваних скоком цена енергената, хране и задуживањем европских држава због повећаних издатака за одбрану. Како је достигнути ниво животног стандарда и перспектива његовог раста до сада била једино везивно ткиво које је од распада чувало европске „нације потрошача“, постратни период би могао да буде обележен грађанским сукобима и даљом фрагментацијом друштава у водећим европским државама. То ће неминовно довести до јачања апарата за принуду националних држава, што ће додатно угрозити даље функционисање и развитак Европске уније.

Посматрана из тог угла, понуда Србији да зарад бржег уласка у ЕУ приступи западном ратном савезу против Русије делује као позивница да се у предузеће у стечају уложи и последњи динар породичног капитала који значи живот.