ОМАЖ СТВАРАОЦИМА: ЧЕМУ НАС И ДАЉЕ УЧИ ИСТОРИЧАР ЧЕДОМИР ПОПОВ?

Пише
Петар С. Ћурчић

Поводом представљања књиге Михаела Антоловића Чедомир Попов – интелектуална биографија

ао историчар, професор универзитета, публициста и председник Матице српске проф. др Чедомир Попов (1936–2012) оставио је дубок траг у српској култури. Дела Француска и Србија (1871–1878), Грађанска Европа, Од Версаја до Данцига, Велика Србија и Аутономија Војводине – српско питање доживела су изузетну рецепцију не само српске историографске већ и целокупне интелектуалне јавности. У деценији након смрти неколико пута су објављиване различите публикације које су имале за циљ да афирмишу сећање на овог историчара изузетно широких и дубоких видика. Поред постхумно објављених радова у зборнику Два века модерне српске дипломатије и збирке интервјуа Историја на делу коју је приредила супруга Јелена, и Матица српска је 2017. године публиковала Споменицу академику Чедомиру Попову. Премда је у Новом Саду било више догађаја на којима је било речи о опусу академика и почасног председника Матице српске Чедомира Попова, у Београду се о делу овог значајног ствараоца говорило тек недавно – 26. априла 2022. године у београдском Институту за европске студије одржан је скуп поводом објављивања књиге Михаела Антоловића Чедомир Попов – интелектуална биографија на коме су говорили проф. др Драган Станић (председник Матице српске), др Слободан Г. Марковић (редовни професор Факултета политичких наука), др Миша Ђурковић (директор Института за европске студије) и Петар С. Ћурчић (истраживач Института).

[restrict]

Штампање интелектуалне биографије није био планиран циљ најстарије српске световне књижевне, културне и научне институције чији је дугогодишњи председник био академик Попов. Како је проф. др Драган Станић истакао, Матица се укључила у целокупни процес када је текст био у завршној фази. Присећајући се заједничког рада, проф. Станић је приметио како је Чедомир Попов био спреман да жртвује и сопствено здравље због Матице и њене прворазредне улоге у неговању идентитета не само пречанских већ и свих Срба. Својим деловањем и писањем Чедомир Попов је давао јасне смернице историчарима и интелектуалцима у ком правцу би требало да иде српски народ. Као староседелац, он је био свестан српског порекла и важности чврсте повезаности Војводине са остатком Србије. Како је приметио др Миша Ђурковић, „Чедомир Попов је био огроман храст који је својим ауторитетом посебно у последњих турбулентних 20 година отварао просторе не само за младе људе него и за институције и важан је за укупно разумевање патриотизма и система вредности“. Отварањем одељења у Бањалуци и Подгорици, Матица је трајно допринела да се на образован начин негује српски идентитет на просторима где постоје велика искушења.

Иако немамо традицију писања интелектуалних биографија, дело Михаела Антоловића својим мултидисциплинарним карактером може да послужи будућим генерацијама за пример. И својим ранијим деловањем проф. Антоловић је показао колико је неопходно да историографија саму себе разуме. После Николе Радојчића и Радована Самарџића нико није написао животопис неког српског историка. У другим европским и светским историографијама постоји добар обичај да колеге пишу о својим претходницима на критичан и учен начин. Стога су радови Паула Нолтеа, Дидијеа Ерибона и Ричарда Еванса послужили Михаелу Антоловићу као пример за писање сопственог рада.

Неколико је врлина које дело Чедомир Попов – интелектуална биографија има. На првом месту оно уочава дубоке и одавно заборављене континуитете. Традиције у српској историографији су дуже него ли што се мислило пре објављивања ове књиге. Посвећеност међународним односима Попов је наследио од ментора Петра И. Поповића, који је био стручњак за Француску и њену спољну политику. Као наследник великих и заборављених синтетичара (Драгољуба М. Павловића, Јована Б. Јовановића, Васиља Поповића и других), Попов по дубини и начину разумевања европске историје и даље има врло посебно место у српској култури. Волуминозним делима Чедомир Попов противречио је критици Милана Кашанина, који је тврдио да се српски историчари плаше писања синтеза. „Док су се други бавили несврстанима, ја сам проучавао историју грађанске Европе“, подсетио је проф. др Слободан Г. Марковић на речи академика Попова из 2010. године. Magnum opus Чедомира Попова, како је у једном свом пређашњем раду исправно приметио Михаел Антоловић, заиста даје темељан преглед историје Европе и до данас је остао непревазиђен и после толико деценија по објављивању.

Зарад бољег разумевања свих сложених процеса од 1789. до 1945. године, Чедомир Попов се служио и Марксовом теоријом као корисним аналитичким оквиром. Модеран теоријско-методолошки приступ, марксистичка теорија друштва, Ренувенова теорија међународних односа и школа Анала (тежње за тоталном историјом), одлике су историографског рада Чедомира Попова. И поред критика Попов није био историчар који је догматски следио постулате марксизма. Како је у књизи проф. Антоловић и закључио, код Попова постоји више слојева који не би требало да буду занемарени. Поштовање добрих пракси „грађанске“ историографије о важности догађаја и политичких процеса одлика су свих Поповљевих историографских радова које је писао више од пола века. Узори Чедомиру Попову нису били искључиво класици марксизма, већ и многи друштвени мислиоци тзв. буржоаске оријентације као што су поменути Пјер Ренувен и Макс Вебер.

Иако је ово дело интелектуална биографија и не прати толико приватни живот, оно у себи садржи и анализу карактера личности. Наиме, песимизам јесте црта која је посебно пратила Чедомира Попова од осамдесетих година ХХ века до краја живота. Трагична судбина српског народа после слома Југославије и притисак спољног фактора учинили су га врло забринутим за судбину земље у којој је живео. Изузетно критичан према напуштању идеала Француске револуције (братство, једнакост, слобода), Чедомир Попов је с великом стрепњом посматрао успон глобализације чији је инспиратор био крупни капитал. И поред песимизма, малодушност није била црта његовог карактера. Како је проф. Антоловић истакао, проф. Попов је био велики организатор и утемељитељ енциклопедистичке делатности Матице српске.

Хронолошка близина догађања условљава и то да већина архивских докумената још увек није доступна истраживачима. Међутим, ово ограничење аутор је искористио на прави начин преусмеривши свој фокус с подацима неретко штурих институционалних аката на радове самог Попова и његових савременика. Водећи рачуна о многим супротстављеним групацијама унутар српске интелектуалне сцене, Антоловић је верно и темељно забележио све спорове у којима је Попов учествовао, без сврставања или некритичке одбране јунака сопствене књиге, имајући при томе у виду мудре речи Штефана Цвајга да „ако историја има неког смисла, онда је тај смисао у томе да упознамо своје заблуде и да их превладамо“.

Аутор је истраживач-приправник у Институту за европске студије

[/restrict]